На Галичици

(Или: ако је Магаро највиши врх Галичице да ли је онда на тој планини, а не на магарцу, Исус ујахао у Охрид, то јест, Јерусалим?)

То само мени може да се деси! Ееј, да се са Суве планине, зачас, створим на Галичици и да гледам Охридско језеро као на длану! Не, нисам одлепршао параглајдером нити небеским кочијама као Енох. Моја нова „деца“, Александра и Века, стрпала су ме у снажног „волвића“и частила, за 72. рођендан, са три дана на Охриду!

Него, прво смо свратили до мог родног Скопља. Стојим у самом центру, испред „Палате Смиљанић“у којој сам рођен, а грло ми суво, али не од врућине, већ, од јужњачке аријевске сете. Хоћу да притиснем дугме на интерфону, да ми отворе моју палату да, бар, видим мермерне црно-беле коцке које сам касније виђао на сликама Ђорђа де Кирика... Али, одустанем од интерфона! Јер, шта ако више нема тог магичног шаховског поља мог детињства по коме сам волео да скакућем...

Ах, Скопље! Заиста наликује на Дизниленд за одрасле али сам му се зарадовао као дете. Многима смета што је центар Скопља пренатрпан споменицима древне Македоније, а мени, рецимо, недостају бисте Олимпијаде и Клеопатре. А поред Душановог моста црквица у којој сам крштен 1947. године, брале! Требало је имати петљу крстити дете у та „вунена времена“. Само се Вардар тога добро сећа, и данас о томе тихо мрмори...Побегнем из Скопља главом без обзира јер су успомене почеле да ме развлаче као гладне хијене.

У Охрид смо стигли предвече, а Охрид се прави као да ме не познаје и то ми је тешко пало, јер до моје шеснаесте године, родитељи нису могли од Охрида да ме одвоје. И, баш, ме растужи хладан пријем у Охриду, па, ајд`, у „Свету Софију“, али не цркву, него у истоимену кафану. Ту и Наум долети из Лагадина и почне Александри и Веки да прича о неуспелом атентату на мене, а који су организовали, пре тридесет година, нуклеарни лобисти, па и ЈНА, а све у сарадњи „Вестингхауса“. Разгалим се начисто,

па позовем музичку банду, да ми пева ону комитску! Како коју?! „Ако умрам ил загинам, поп немој да викате, оро да заиграте и мене да ме помнете...“Ови, пак, стихови рију по мојој души као дивљи вепрови по шумској локви после летњег пљуска...Запевао сам гласно, да се, ваљда, чуло све до Белог Дунава, а моје кртице су ми, управо, у Охрид јављале да се, опет, нешто „кува у Нуклеарном институту у Винчи“, а да је главна „куварица“Маја Гојковић, верна друга мог Алека...

Сутрадан смо од раног јутра тумарали старим градом Охрида, а, по Милошу Линдру, ходали смо „правим Јерусалимом“. И ко то види тај види, а осталима нема помоћи. Потом је Века предложио да се попнемо на Галичицу. Сачекали смо да прође подневна жега посматрајући буљуке холандских туриста којима као да је неко јавио да је Исус, на магарцу, у Охрид ушао.

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, наравно, све то примећује: „Ти добро знаш, дечаче, да у лажном Јерусалиму, сваке године, бар, десетак туриста, оболи од `јерусалимског лудила`, јер свако од њих уобрази да је Исус! То `охридско лудило` видим и на овим Холанђанима, а и ти се припази...“

Пењемо се „волвићем“на Галичицу, али га оставимо код видиковца који је на 1.410 метара те, ајд, шипчи на врх Магаро (2250 м) Уместо ранца носим мој бронхитис на ногама, и, наравно, пењем се у – кломпама. Пред сам врх Магаро, огласише се громови па сам морао да их отерам ка Албанији. Ту ме Века пита: „Није ли Исус одавде, са Магара сишао у Охрид, а да би се то сакрило, на фрескама, јелда, улази јашући магарца?!“Ова Векина идеја ме озарила, али моја Црна ме, одмах, спушта на земљу: „Јунг те је лепо саветовао да се чуваш `охридског лудила`! Само ти још то фали да уобразиш да си Исус, и, да си, из Солуна, преко Галичице сишао у Јерусалим!“