Полумртав у јарку
Премијер Џонсон претрпео је низ понижавајућих пораза у парламенту, који је блокирао излазак из ЕУ без споразума и два пута одбио иницијативу за превремене изборе већ у октобру. Али заговорници тврдог Брегзита се не предају и траже начин да заобиђу закон
Премијер Џонсон претрпео је низ пораза у парламенту, који је блокирао излазак из ЕУ без споразума и два пута одбио иницијативу за превремене изборе већ у октобру. Али заговорници тврдог Брегзита се не предају
Британска телевизијска мини-серија Године и године, приказана и код нас, можда не спада у сам врх овогодишње светске продукције мада свакако није ни далеко од њега - али је по степену гледалачке нелагоде коју својим садржајем производи вероватно без премца. Настала у копродукцији Би-Би-Сија и ХБО, радња серије, која прати судбину једне проширене манчестерске породице, почиње у данашње време, али се убрзо сели у блиску будућност и приказује катастрофални низ догађаја који у року од само десетак година Британију и највећи део света трансформишу у застрашујуће место: некад узорне демократије претварају се у диктаторске режиме, вирулентна ксенофобија тријумфује, употреба нуклеарног оружја престаје да буде табу, финансијски систем колабира, а климатске промене доводе до катастрофа.
Ако се некоме чини да та антиутопија не изгледа драстично другачије од света у коме већ сада живимо, у томе и јесте поента: у мрачној (и не увек суптилној) визији аутора серије Расела Т. Дејвиса, оно што је сматрано неприхватљивим и патолошким, уз
нешто веште демагошке реторике, брзо постаје нова нормалност - на исти начин на који је, рецимо, некадашња неверица да би на челу Сједињених Држава могао да се нађе неко попут Доналда Трампа у међувремену прерасла у преовлађујуће очекивање да ће на изборима 2020. изборити и други мандат. (Сходно свом песимизму, Године и године по том питању немају дилеме: хоће.) Полицијска репресија, сабирни логори, сегрегација, социјална еугеника: под вођством нове премијерке у серији чак и Велика Британија постаје криптофашистичка диктатура.
О.К, али какве све то везе има с актуелним приликама на Острву? Па, требало би да је очигледно: оно што се тренутно тамо дешава по много чему је шокантно - али, у исто време више не и незамисливо, не само зато што се управо догађа пред очима света. „Толико се тога несвакидашњег дешава у британској политици“, констатовао је ових дана лондонски Економист, „да је постало немогуће нормално раздвојити од ненормалног.“
Нација која је - сва монументална огрешења о друге народе и државе на страну - кроз историју редовно демонстрирала трезвеност, одмереност и хладнокрвност у критичним тренуцима, захваћена је ковитлацем политичке кризе без преседана. Инсистирањем да Британија 31. октобра пошто-пото, дакле и без споразума, мора да иступи из Европске уније, у ту кризу је увалила клика надобудних, безобзирних и саможивих политичких оперативаца, спремних да зарад личних интереса на коцку ставе добробит читаве земље; а у центру тог вртлога је премијер Борис Џонсон, чији су покушаји поткопавања добре демократске праксе у само неколико дана резултирали серијом пораза али који још није изгубио све шансе да ствари преокрене у своју корист.
Следећи план који је добрим делом осмислио његов главни политички стратег Доминик Камингс - човек чије се мрачне вештине манипулације јавним мњењем сматрају главним разлогом зашто је 2016. на референдуму изгласано иступање из чланства у ЕУ - Џонсон је најпре посегао за легалном, али дубиозном мером тзв. пророгирања, тј. суспензије рада парламента на рок од чак пет седмица, све до 14. октобра (успут у своје политичке игре увлачећи и краљицу Елизабету, која је, хтела - не хтела, морала да да сагласност за такву одлуку; није, наиме, уобичајено да се формални шеф државе супротставља таквим иницијативама). Када му је то прошло, вероватно му се учинило како је на путу да испуни обећање да ће Британију 31. октобра по сваку цену
извести из ЕУ: очигледна намера иза најдуже суспензије рада парламента још од 1948. била је да се посланицима остави што мање времена да спрече излазак из Уније без споразума - могућност која је доласком Џонсона на чело владе, сада већином састављене од заговорника тзв. тврдог Брегзита, постала вероватнија него икад. (Мада овде треба рећи и да Џонсон, који није аутентични брегзитовски талибан као многи други на десном крилу Конзервативне странке - сада фактички претворене у Брегзит странку, као да једна таква под тим именом већ не постоји; или управо зато што постоји - све време заправо игра на то да ће, препаднути негативним последицама изласка Британије из ЕУ без споразума, Брисел, Берлин и Париз у последњи час устукнути и начинити уступке које Лондон тражи. То би за њега био троструки добитак. Извео би земљу из ЕУ на јесен и тако испао брегзиташки херој; избегао проблеме који би земљу снашли у случају хаотичног изласка из Уније; и имао загарантовану победу на превременим изборима који би после Брегзита били неизбежни.)
Провидни маневар владе је, међутим, изазвао револт у Доњем дому парламента, где је већина посланика, укључујући и незанемарљив број њих из Конзервативне странке, изричито против тврдог Брегзита. Добро координиране опозиционе странке (лидер лабуриста Џереми Корбин, за промену, овог пута ништа није забрљао) иницирале су усвајање закона којим се онемогућава Брегзит без споразума и који је, пошто га је у међувремену подржао и Дом лордова, већ овог понедељка ступио на снагу: уколико Џонсон не постигне некакав договор с ЕУ до друге половине октобра, биће у законској обавези да од Уније тражи тромесечно продужење рока за иступање из чланства. Управо оно што се заклиње да нипошто неће учинити. Радије би завршио „мртав у јарку“, рекао је прошле седмице, у правом небојшастефановићевском маниру обраћајући се јавности док су иза њега стајали постројени питомци полицијске академије, тако навлачећи додатни гнев оних који су такво позирање доживели као за тамошње прилике нечувену претњу политичким противницима државном силом.
Ако ништа друго, у време тог Џонсоновог иступа усвајање поменутог закона барем још није било сасвим извесно. Али - и то је можда најгоре од свега - ни након што је ступио на снагу, Џонсон, његови министри и саветници одбијају да попусте и најављују да се разматра низ предлога за то како га заобићи. Дотле је, дакле, дошло: једна британска влада ради на урушавању правног поретка, чак се и не устручавајући да то отворено стави до знања.
Док се не види шта ће следеће труст брегзиташких мозгова окупљен око Џонсона смислити - сад кад је суспензија парламента и званично ступила на снагу, томе могу да се посвете у релативном миру - прилика је да се резимира шта се још протеклих дана издешавало, каква су све понижења премијер и влада претрпели и на какве су се још начине торијевци избрукали.
Владу је највише заболео онај иницијални пораз, када је у Доњем дому јасном већином подржано усвајање поменутог закона којим се блокира Брегзит без споразума. Како је за ту иницијативу гласао и 21 посланик из редова конзервативаца, уследила је моментална одмазда у виду њиховог искључења из странке: међу изгнаницима се нашла и неколицина бивших министара и угледних ветерана, попут Кена Кларка и сер Николаса Соумса, унука Џонсоновог хероја Винстона Черчила. Кратко пре тога, влада је дефинитивно остала без већине у Доњем дому, пошто је један од торијевских посланика, Филип Ли, буквално током заседања
прешао на опозициону страну сале и придружио се либералним демократама.
До краја седмице уследиће нови ударци. Најпре ће Џонсонов рођени брат, Џо, објашњавајући да се нашао у процепу између породичне оданости и националних интереса, објавити да напушта место државног секретара у влади и посланичко место у Доњем дому; а онда и министарка за рад Амбер Рад, згрожена избацивањем из странке непоћудних посланика, обзнанити да подноси оставку и да више неће бити члан посланичке групе торијеваца у парламенту. У коме је, пре и после тога, Џонсонова влада доживела још два пораза из два покушаја (други овог понедељка, кратко пре него што је парламент суспендован) да изнуди ванредне изборе већ 15. октобра.
А свој допринос општем циркусу - у ширем контексту посматрано небитан, али на симболичком плану индикативан - дао је и Џејкоб Риз-Мог, сада задужен за координацију владиних активности у парламенту. Он је себи дао слободу да се током дебате у Доњем дому, као у лежаљци, опуштено испружи на посланичкој клупи у првом реду и из тог положаја слуша расправу, чиме је на себе навукао бес бројних опозиционих посланика и доброг дела јавности: његово понашање оквалификовано је као невиђена бахатост и непоштовање парламента.
Јесте, могао би неко после свега овога да каже, али последње анкете Конзервативној странци и даље дају предност у односу на лабуристе, у неким случајевима и двоцифрену: можда партију јесте преотела брегзиташка секта чији јој свештеници управо испирају колективни мозак, али то је и даље опција за коју би, појединачно гледано, сутра гласао највећи број Британаца. Истина. Али, осим што су анкете варљива ствар, предобро се зна - или би требало да се зна да већина (у оквирима британског изборног система понекад крајње релативан појам) пречесто уме да буде у криву. И да је, подједнако често, потребно да прођу године и године док јој то не постане јасно.