На другој обали
У време студија, Љуба Поповић и Живојин Павловић играли су се каубоја. У Белини сутра, једној од најбољих домаћих нефикцијских књига, двоструки добитник НИНове награде описује како је штос био у томе да се онај ко први изјутра дође на Академију скрива по мрачним ходницима, „као кад се деца играју жмурке, и вреба оног другог испруженим кажипрстомреволвером“.
Есеј о сликару, чија ретроспективна изложба Љуба Поповић (1934-2016) траје у Галерији САНУ до 20. октобра, показује како се одиграла „метаморфоза опсесије, и у ком се часу епицентар уметникове устрављене егзистенције из сфере смрти померио у сферу еротизма.“Живи текст, употпуњен фотографијама, испресецан је транскриптом Поповићевог излагања на Радију Ваљево, у коме говори о „пиктуралном развоју“.
Прву фазу везује за Београд: усамљена бића, једна боја, сликање на тавану. Међупериод, с „неким нападима који су долазили из непознатих углова - неке розе боје“. Мала промена у Паризу 1964: „Схватам да се не може сликати стално из стомака, да треба продубити друге канале, и своје изворе свести на мању чесму, да би слике постале оптички могуће.“Хлађење ужарене палете... Но, без снаге да се изнутра контролише „такозвана естетика“, између 1968. и 1974, одлазак у „отровно зелену“. Уплашен, враћа равнотежу плавичасте и сиве…
Павловић цитира део старог интервјуа из НИН-а: „Када сам био клинац, у Ваљеву сам гледао како чувени Бебиле Милошевић зарони у базен и нестане. Нема га, дуго, а онда се тамо на крају базена појави рука, замлатара једаред и потоне, а у нама замре свака мисао. Мислимо: удави се Бебиле Милошевић. А он се појави тамо одакле је кренуо. Онда зароним ја и осећам да нећу дуго издржати, али велим себи, још, Љубо, још слаботињо, још, ђаво те однео, и роним све даље. Тако је и са сликањем. Зароним у слику, проведем пред платном сате и сате, а онда, кад ми се чини да сам на измаку снаге, вичем себи то исто, још, Љубо, још, ђаво те однео, и сликам даље. Онда примећујем да се слика отима, да постаје јача од мене, да ме надраста, да добија моћ. Тада знам да сам на другој обали.“