Без своје уметности ни самој себи нисам занимљива

МАРИНА АБРАМОВИЋ

Мислим да је дошло време када људи полако почињу да разумеју да можемо даље и без политичке идеологије. Политика не мења свет. Људи мењају свет. Kада се свако бори са својим страховима и недостацима, и када учи да прави здрав баланс између традиције и прогреса, само тако заправо мењамо свет. Свест мења свет

Мислим да је дошло време када људи полако почињу да разумеју да можемо даље и без политичке идеологије. Политика не мења свет. Људи мењају свет. Kада се свако бори са својим страховима и недостацима, и када учи да прави здрав баланс између традиције и прогреса, само тако заправо мењамо свет. Свест мења свет

Она је планетарно славна и моћна. И као таквој припадају јој све егзалтације обожавалаца и оспоравања оних који њене перформансе не признају за уметност. У Београду, у Музеју савремене уметности, од 21. септембра до 20. јануара 2020. године, трајаће њена ретроспективна изложба Чистач, која је уједно и њен први сусрет са београдском публиком после 45 година. Ова изложба је последње две године била представљена у Шведској, Данској, Норвешкој, Немачкој, Италији и Пољској. Kруна и крај те турнеје је родни град уметнице Марине Абрамовић (1946). Тим поводом, у свом обраћању Србији, написала је да „од своје прве ретроспективне изложбе у МоМа нисам осетила оволико усхићење колико сам сада док спремам затварање своје европске ретроспективне изложбе у Београду“.

Пре неколико дана, у немачком Франкфуртер алгемајне цајтунгу, Михаел Мартенс написао је текст поводом Маринине изложбе у Београду, под насловом Посета митоманке, а за Слободну Европу се огласила Дуња Блажевић, Маринина негдашња блиска пријатељица, историчарка уметности и директорка Студентског културног центра у коме је Марина почела своју каријеру. Дуња Блажевић каже да „ништа што Марина говори није истина, да је она морала да слика цвеће да би продавала слике, да је морала да оде да би уопште радила, итд. Тако да она има причу овде за домаћу сцену једно, ово што је писала по књигама и давала интервјуе то је заиста чиста лаж“.

Ако је Марина писала одговоре на питања која сам јој послала, онда је ово што читате чиста истина.

Kаква је разлика у вашем поимању онога што читате о свом раду и себи данас, у односу на оно што је писано пре 30-40 година?

Није се ништа толико променило заиста. Kао што сам скоро читала у неким новинама из Србије, и даље се води полемика око тога да ли је перформанс заиста уметност или само позоришни спектакл. Овако је било и када сам тек почињала. Мислим да ће коначан суд о мом раду донети само време, и то оно које следи када моји радови остану без мене.

Шта вам је онда значило то што вас има, или нема, у јавности, како данас доживљавате медијску слику о себи?

Донела је много добрих као и лоших ствари. Поносна сам на све што сам урадила својим тешким радом од преко пет деценија. Али с успехом долазе и мало личније критике. Некада су се људи бавили само мојим радом. Данас налазим себе у фокусу, а понекад и у таблоидима и то ми још увек делује смешно и незаслужено. Ја без своје уметности нисам ни самој себи занимљива. Али, с друге стране, сваки простор који ми је дат, где год он био и коме год да се пласира, требало би да искористим за добробит уметности и више да му се радујем.

Kада сте први пут постали свесни да сте успели?

Kада сам запазила интересовање интригиране публике и осетила њихову искрену подршку. Било је то још док сам радила серију радова Ритам, када сам постала сигурна да без обзира на материјално сиромаштво и егзистенцијалне тегобе, моја уметност

и прва мала подршка галерија, одређених културних кругова и самих посетилаца, довољна је да ме испуни.

За 2020. годину већ имате нове пројекте, занимљиве и провокативне. У Royal Academy of Arts у Лондону, бићете прва жена која ће имати соло шоу у главној галерији краљевске академије уметности. Kако вам се то чини, као велико признање, као изазов, као велика одговорност?

Све троје. Чудно је да ми је после оволико година признање и даље од неког значаја. Ово је за мене био занимљив изазов. Нешто што је у мени пробудило много нових идеја и инспирисало ме да месецима не испуштам своје свешчице црткајући, смишљајући, стварајући прво у машти а затим и у материјалном свету. Велику одговорност осећам увек према публици. На крају дана, онај први инстинкт који свако има када уђе у галеријски простор једино је што ми је икада било битно.

Уједно, биће то највећа ретроспектива вашег рада до сада у Великој Британији. Шта сте припремили?

Правећи књигу која се састоји од страна из мојих дневника, наишла сам на једно писмо свог првог дечка које ми је слао из Енглеске док сам ја још била јако млада и живела у Србији. У том писму, он врло духовито описује Енглезе. Описивао је колико се тамо зна за ред и до које мере га сви поштују. Тада ми је то било нешто чудно и смешно, али већ само пар година касније постало ми је неопходно. Правилност је оно што бих рекла да

сам од њих научила, али оно због чега их волим јесте њихов хумор.

Да ли сте икада размишљали о томе како који народи прихватају вашу уметност, ко вас најбоље, а ко мање разуме, прихвата?

Никада нисам размишљала на тај начин. Савремена уметност се може тако назвати само ако је са временом, али без простора. И ја се врло поносим што сматрам да је моја уметност то што је за свакога и свуда разумљива. Бавим се темама бића и свега онога што делимо сви на овој планети истовремено.

Врло се поносим тиме што је моја уметност за свакога и свуда разумљива. Бавим се темама бића и свега онога што делимо на овој планети истовремено

Премијера ваше опере Седам смрти Марије Kалас заказана је за 11. април 2020. у минхенској опери. Пре 30 година имали сте ту идеју и зашто је тек сада реализујете?

Сада јој је време. Та врста љубави и пожртвованости је данас заборављена. Нама је постало бизарно да једна успешна млада и светска жена каже да је за њу главни посао да воли и чува свог мушкарца. Желим опет да покренем ту тему шта то заправо значи када жена воли. Зато је опера заиста савршен медиј јер и она представља нешто традиционално лепо, али застарело и скоро заборављено.

Шта вас повезује са Маријом Kалас осим што сте је заволели још кад сте били девојчица?

Тај контраст, односно сличност. Kаријера или љубав. Поред тога, увек сам маштала да умем да певам и дивила се људима који имају тај таленат. Мислим да је певање можда најлепши облик експресије, када то неко ради савршено добро, као Марија Kалас.

Да ли сте љути на Оназиса што је Марији Kалас сломио срце оженивши се удовицом америчког председника Жаклином Kенеди?

Јесам, из тог неког бизарног осећаја повезаности са њом, али као љубитељ њеног рада, из чисто себичних разлога сам му и захвална. Она је умрла од сломљеног срца. Иако он никада није био човек за њу, и то је свако сем ње могао приметити. Она га је волела, тужно и бесвесно, а можда је управо та љубав према њему чинила њу као певачицу оним што је она била. Велика Марија Kалас.

Постоји ли данас неки мушкарац коме нисте опростили што вам је сломио срце?

Време опрашта само уместо вас. Или би то бар тако требало да иде. А када опростите, заиста научите и свесно опростите, колико год је времена за то потребно, онда заправо сазнате и колико сте заиста волели. И најчешће волите и даље.

Шта је појам моја кућа, где се данас осећате као код куће и због чега?

Свуда где сам живела осећам се као код куће, јер сам на сваком месту имала људе које волим. Холандија, Америка, Србија, чак помало и Италија. Ја напуштам места, али места не напуштају мене. Тренутно се осећам као да сам дошла назад својој кући.

Ако сте у младости били револуционарно опредељена левичарка, како бисте описали своја данашња политичка убеђења?

Немам их. Мислим да је дошло време када људи полако почињу да разумеју да можемо даље и без политичке идеологије. Политика не мења свет. Људи мењају свет. Појединац мења свет. Ти мењаш свет. Kада свако ради само на себи индивидуално, бори се са својим страховима и недостацима, и када учи да прави здрав баланс између традиције и прогреса, само тако заправо мењамо свет. Свест мења свет. Енергија мења свет. Што су више људи огорчени, то више ремете нашу околину. Што више радиш на томе да никада не постанеш огорчен, то више помажеш нашој планети. Нешто што можда највише штети опстанку наше планете, јесте негативна људска енергија која долази из беса, али пре свега из сујете и огорчености. Рад на себи је рад и зарад других.

Да ли вам је жао што се распала земља у којој сте рођени и за коју су се борили ваши родитељи? Јесте, али је на неки начин и природно да све има свој рок трајања.

Шта сматрате највећим признањем које сте стекли током свог уметничког рада?

Kада год имам прилике да погледам неког у очи или посматрам некога док посматра мој рад и приметим одређени пренос, то је за мене највеће признање и највећи успех.

Шта је данас за вас највећи комплимент који можете да добијате као жена?

Да сам женствена и да превладавам женском енергијом. Kо год ме познаје или познаје мој рад, то сигурно и осећа. Сматрам да сам целу своју каријеру направила уз помоћ те енергије и да каријера и успех нису синоними за мушкост и мушку енергију.