Благоје Граховац ЊИХОВО ПРАВО ЛИЦЕ

ПРОКЛЕТСТВО БАЛКАНСКИХ ПОЛИТИЧАРА

Умишљена величина обогаћених криминалаца показује да су задовољни собом, али у исто време веома забринути за своју будућност. Због тога непрекидно воде изборну кампању и када избора нема, а политичке противнике доживљавају као мрске непријатеље сопствене државе

Умјесто савјести, царствујућу „господу“једино мучи њихова увијек повријеђена сујета која диктира њихове поступке. То проклетство им не дозвољава да се зауставе, засите и задовоље. Њихова умишљена величина обогаћених криминалаца показује да су задовољни собом, али у исто вријеме веома забринути за своју будућност. Због тога непрекидно воде изборну кампању и када избора нема, а политичке противнике доживљавају као мрске непријатеље сопствене државе. Имају унутрашњу мучну потребу како да очувају недостижну представу о себи самима. На друге људе гледају као на повјеренике непознатих сила, а сумњивих намјера. Балкански политичари су већином људи веома сумњива образа, али зато они имају више образина, што може да превари чак и оне најопрезније и оне најсумњичавије.

Доживљај да су напуштени од својих, а гоњени од противника, судбина је свих политичких шићарџија. Свој живот живе између важности ласкања и снаге застрашивања. Редовно удружују лажи и насиље. Некада су партијске удбе пратиле шта ко ради, а ове њихове сада истражују шта ко мисли. Кратка памет, тврдо срце и

високо мишљење о себи знаци су препознавања простака од заната. Богати и силни, мрзе све што је окренуто нејаку човјеку.

Власт која се плаши народа није народна. Тада живот тече у смјенама надања и страховања, а политичари све то раде својим усиљеним миром и својом вјештачком ведрином. Њима је више стало до њихових схватања о животу, неголи до живота самога. Знају да их сви „желе“, а ти исти их не воле - увијек су у питању власт и новац. Ни сам Бог не зна када ти људи лажу, а када говоре истину. Срачуната глума претвара их у отровне мумије. Са заносом ослушкују и посматрају себе и оно што сматрају својим. Умислили су да имају успјеха занемарујући аксиом да умишљени успјех човјеку врат ломи. Занемарују да у свим превратима једни ствар воде, док је сасвим други изводе.

Комисионо издање једне те исте политике, балканске политичаре чини униформно смијешним људским фигурама. У затвореним круговима један другог клевећу и оговарају попут завађених сокачара. Плаховити су као бујица, а стрпљиви су као земља када је њихов интерес у питању. Побједници рано лијежу, добро спавају и рано устају, док је код поражених све обрнуто. Ови балкански стално глуме побједника, али касно лијежу и слабо спавају, осим уколико не користе помагала. То је сигуран знак да су већ сада поражени или и сами виде да ће се то ускоро десити. Монарх-узурпатор увијек мање вриједи него да је погинуо у најмањој својој побједи.

Народ се поистовијетио са својим тлачитељима, па ће се мало шта промијенити када тлачитељи буду отишли, на овај или на онај начин. То је судбина народа који су били под туђом окупацијом - остали су лењост, нетрпељивост, дух насиља и култ грубе силе. Тада је тешко бити достојан слободе. Болест је увијек сиротињска судбина, али је она и богаташка казна. Начин боловања је различит, али је схватање болести увијек исто. Наглашена ожалошћеност због неког покојника који и није блиски сродник, знак је склоности према фолирању и скретању пажње на себе. Истицање тобожње личне величине, а упућеност на милостињу или очекивање даровања, знак су слабости духа.

Ситни и безимени људи се пењу на лешеве оних који су оборени у међусобној борби великих. Одувијек је познато да се два нараштаја, који се додирују и смјењују, најтеже и подносе. У ствари, они се најмање познају. Они који нису у стању одупријети се рђавим стварима као што су у стању они изузетни и снажни појединци, постају жртве тих догађаја. Они који се лако помире са тим догађајима постају дио гомиле просјечног свијета.

У оваквом свијету људска доброта постаје голо сироче, па се моралан човјек може похвалити: „Ко се са мном дружи, изгубиће положај, али ће зато сачувати слободу“, а један пјесник је казао: „У дјеци се обнавља и чисти ријека човјечанства“. Ваља се надати! И ваља борити се!