КАКО ПЛОВИ ИЗБУШЕНИ БРОД

Скандали са напредњацима у главној улози избијају готово свакодневно, али је Вучић и даље довољно јак да може да их покрије, а опозиција не успева да капитализује налаз о све већем броју негативних поена код грађана који не спадају у бирачку базу СНС-а

Количина јавног згражања била је толика да су чак и таблоиди морали да се отворе за критике понашања радника МБ Наменске из Лучана који су вређали породицу погинулог колеге. Копља су се сломила на извршиоцима: иако је реч о „провереном“рецепту давања подршке напредњачким кадровима кад доспеју на суд (Милутин Јеличић Јутка, Драгољуб Симоновић), долазак неколико стотина запослених у „Наменској“у Ивањицу да пруже подршку генералном директору фабрике Радошу Миловановићу,

оптуженом да је, са још двојицом руководилаца, одговоран за трагедију из 2017, био је превише шокантан чак и за прилично отупело српско друштво.

Потреба за контролом штете нанете језивом манифестацијом одсуства људскости, међутим, нема високу цену за владајућу странку. Моћна медијско-пропагандна машинерија лако ће затрпати догађај који је шокирао грађане и отклонити опасност да просечан бирач примети јединствени образац коришћен у случајевима

Јеличић, Симоновић и Миловановић. И неће тај бирач доћи до закључка о улози СНС-а у процесу довођења значајног броја грађана на толико ниске гране да им чак и гажење по болу породице која је изгубила дете буде легитимно средство остварења сопственог финансијског интереса („без Миловановића ће пропасти фабрика, остаћемо без посла“).

До четвртка, кад овај број НИН-а буде на киосцима, пи-ар стручњаци власти можда ће тражити начин за контролу неке нове штете, или за за

ташкавање новог наставка неког од већ познатих спорних случајева, због којих би, у земљи развијене демократије, починилац увелико одговарао. Макар политички, ако не и кривично.

Велики је то посао: рупа на владајућем броду има толико да би посматрач недовољно упућен у српске друштвено-политичке прилике (олако) могао закључити да је време за куповину кокица и смештање у фотељу из које се удобно може посматрати потонуће изрешетаног пловила.

За многе од њих, захваљујући, првенствено, напредној верзији дисциплиновања медија, јак запушач одавно је пронађен и још увек добро држи: било да је реч о разлици између званичне приче о „златном добу“и просечној плати од 500 евра и реалности у којој огромна већина грађана добија далеко мање, или да је реч о укидању државе у случају „Савамала“и бројним другим аспектима приче о изградњи Београда на води, о индицијама које говоре о везама министра здравља Златибора Лончара са организованим криминалом, уговору са „Етихадом“, концесији за аеродром „Никола Тесла“...

Има, међутим, и рупа за чије је крпљење потребно много више труда: најризичнија је, свакако, она косовска, која прети да изазове озбиљан карамбол. Прерано је, слаже се већина аналитичара, да се каже како ће се тачно нова косовска власт понашати у очекиваном наставку преговора и колико ће се држати својих ставова из времена опозиционе борбе против „ратне коалиције“, послате у историју мирним путем, обичним гласачким листићима. Јасно је само да озбиљна тежина америчке карте која је двоетапно извучена на сцену (Ричард Гренел, Метју Палмер) најављује тврду игру која би требало да буде окончана током следеће године.

Чак и ако су у праву они тумачи закулисних збивања који у јавном изношењу истраживачког податка да „обавезујући споразум“Београда и Приштине, ма шта он тачно подразумевао, не може да добије подршку већине грађана, виде циљану поруку Александра Вучића Западу, како би добио уступке изазване страхом од одустајања тражења решења за Косово – јасно је да договор о Косову представља ону највећу жабу коју би актуелна власт требало да прогута. И јасно је да све мере предострожности – од контроле медија, преко неговања контролисане деснице, до снажне западне подршке – не могу унапред гарантовати гутање тако опасног залогаја без икаквих последица, нарочито с обзиром на интензивни рад на подизању „националне свести“током последњих седам година.

Опозициона најава бојкота предстојећих парламентарних и локалних избора, у том контексту, додатна је отежавајућа околност за власт – упркос свом њеном седмогодишњем раду на затирању опозиције и увођењу једноумља на свим нивоима, од месне заједнице до републичке Скупштине.

Колико најава изборног бојкота нервира власт видело се из преласка из првобитне Вучићеве реакције на грађанско/опозициони протест - „ниједан захтев нећу да испуним, нека вас буде и пет милиона“у актуелно, за сада само декларативно, „све ћу да вам дам“. Потоњи пристанак на интернационализацију проблема уз помоћ верног пријатеља Дејвида Мекалистера, само је потврда очајничког тражења начина да се опозиција истера на биралишта. Наравно, без испуњавања најважнијег захтева – омогућавања елементарне медијске слободе, како би бирачи заиста добили прилику да утичу на вођење земље.

Јер, најмањи је проблем могућа слабија изборна излазност – чишћење

Улазак Ане Брнабић у СНС не значи промену кључног метода: ваља очекивати наставак изградње култа Вучићеве личности, која ће и даље бити ту као „неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар“

бирачких спискова, представљено као уступак, омогућиће да се бојкотом изазвани пад излазности замагли исказивањем резултата у процентима, а не у апсолутним бројевима. Прави проблем, указује Дејан Бурсаћ, истраживач Института за политичке студије, биће евентуални парламент без опозиционих странака, што би озбиљно угрозило легитимитет будуће власти. А чак је и прилично ослепелом Западу јасно да је, за стварно решење косовског проблема потребно да оно буде прихваћено тако да нема опасности да нека следећа власт поништи договоре.

У таквим околностима, могло би се очекивати да свака нова афера буде она кап која прелива чашу. А нови скандали су готово свакодневни – било да долазе са разрованих београдских улица где се сваки час ископа понеки податак о, благо речено, сумњивом располагању новцем грађана, било да је реч о чудима која производе напредњачки моћници из других средина (међу последњим се истакао градоначелник Лесковца Горан Цветановић који је неправосудну пресуду из 1997. због насиља над супругом која је доспела у јавност, прокоментарисао тврдњом да „свако има неку своју породичну тајну“).

У данима у којима нема скандалозних вести са локала, ту су нова открића везана за пословање оца министра Небојше Стефановића, наставци борбе да се, на случају доктората министра Синише Малог спаси част Универзитета, или неке нове компромитујуће фотографије напредњачких функционера и повезаних лица. А као шлаг на торту, ту је прича о подели у Цркви због односа према Вучићу, која непрекидно избија, упркос силном труду да се сузбије.

Свему томе упркос, међутим, истраживачи тврде да је подршка СНС-у стабилна, а једина промена је повећан број негативних оцена које грађани дају Вучићу. Тумачећи ту нелогичност Дејан Бурсаћ говори о изворима његове популарности, које види не у самом Вучићу, већ у незадовољству грађана и њиховој фрустрацији транзицијом. „СНС је настао из незадовољства изостанком значајног побољшања квалитета живота након 5. октобра, крунисаног кризом из 2008/9. када је, док је тадашња власт говорила о `великој шанси`, према подацима ММФ-а, 400.000 људи остало без посла“, каже Бурсаћ и томе додаје „националну фрустрацију“изазвану проглашењем независности Косова из 2008.

Вучић је, оцењује саговорник НИН-а, успео да каналише то незадовољство, на чијем таласу и даље „јаше“. И чак може да „позајмљује“рејтинг сопственој партији, сваки пут кад је угрозе афере њених чланова. Али, свакако да је свестан да је прошло већ седам година његове власти, током којих су стигли и нови бирачи - они који се претходне власти и не сећају. И да зато мора наћи нове основе популарности.

Бурсаћ мисли да се то видело и у кампањи „Будућност Србије“, која је била усмерена на промену наратива - од каналисања фрустрација, ка причи о томе како напредњаци „раде и граде“. А то је маркетиншка стратегија против које је тешко борити се и о коју се саплиће опозиција кад се концентрише на распалу калдрму и сличне „домете“: јер, све се, на крају претвара у причу „да, али ми радимо“.

Најављено „проветравање“странке и промена једног дела кадрова (како би се на њихова леђа свалио терет незадовољства грађана) и довођења младих снага (како би се дала нада многобројном чланству да ће доћи и њихових пет минута) свакако су део оснаживања машинерије пред борбу са новим изазовима. Део те стратегије је и најављено учлањење премијерке Ане Брнабић, након кога кључни метод не само да неће бити промењен, већ може бити само додатно акцентован: ваља очекивати наставак изградње култа Вучићеве личности, која ће и даље бити ту као „неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар“.

Биће да ће, због тога, и даље расти онај број негативних оцена Вучићеве владавине, што, показало се, не значи аутоматски и раст популарности опозиције и враћање минималног баланса на политичкој сцени и у друштву које она заступа. Актуелни опозиционари морали би, ако желе да опстану, о томе добро да размисле.

Вучић је свестан да не може вечно јахати на незадовољству претходном влашћу, па се у кампањи „Будућност Србије“, видела промена наратива - од каналисања фрустрација, ка причи о томе како напредњаци „раде и граде“