ВИНО ЈЕ УМЕТНОСТ
КАКО ЈЕ ДВА И ПО ВЕКА СТАРИ ХРАСТ ТИХОМИРА ТИМОТИЈЕВИЋА ПРЕТВОРИО ОД ПУТАРА У ВИНАРА
Србија је у последњих двадесетак година постала озбиљан произвођач. Али још увек имамо више земље у зараслим међама него Словенија у виноградима, каже власник винарије „Тарпош“. Некадашњи директор Дирекције за путеве признаје да га хвата страх када пролази Грделичком клисуром, а радове на Тргу републике у Београду сматра срамотом за струку
Код пакистанског песника Фајза Ахмада Фајза – левичара, активисте, несуђеног „нобеловца“– човек морен љубавним бурама жуди за тиме да се његов свет смири, и да небо опет буде небо (а не „кошуља натопљена сузама“), да пут буде обичан
пут, а чаша вина само чаша вина. Чини се да је Тихомир Тимотијевић успео тамо где Фајзов јунак можда није. Пут који води до његове винарије само је добар пут до доброг вина, а небо над његовим имањем – и над Букуљом, Венчацем, Аранђеловцем – довољно
је отворено да нема потребе „отварати“га симболизмом. Тимотијевић је одрастао на поменутим брдима, а у долину га је, након деценија кружења, довео мудрац стар неких 250 година.
„Тај храст ми је увек био упечатљив. Био је мој панорамски дожи
вљај све време док сам био у селу, и годинама касније стално ми је био на памети. Он је крив што смо породица и ја дошли овде.“
Храст је био на месту, али ништа друго није. Када је купио прву парцелу 1990, Тимотијевић је био грађевински инжењер, имао је и фирму која се грађевином бавила, али и то је једва било довољно да се раскрчи џунгла у коју су се делови Шумадије претворили.
„Имао сам машине и друго што је потребно, али овде људска нога није крочила четири или пет деценија пре тога. Изнели смо двеста педесет шлепера корења. Сељаци су почели да ми нуде своје њиве, између су остајале неке мање парцеле, и када сам проналазио власнике, неки нису ни знали да су власници.“
Сељаци су након Другог светског рата одлазили у фабрике, а ко је остајао, није имао снаге да обрађује земљу. На простору на коме су сада Тимотијевићева винарија и ресторан „Тарпош“, некада је четрдесет породица из Врбице и Орашца имало винограде.
„То није случајно. Французи имају лепу реч, ’тероар’, која описује микроклиму, земљу, растиње, ружу ветрова. А какав је тероар овде: позиција – јужна падина, осунчана, благо нагнута; ружа ветрова – константна; земљиште – има кречњака, песка, чак и глине, није униформно, па постоје парцеле погодне и за бело и за црвено грожђе; микроклима – погодна. Када се све то скупи, овај простор је идеалан за узгајање винове лозе. Не знам како су наши стари то знали, али изабрали су праву позицију.“
Глобално загревање и препознатљив тероар чине Шумадију „српском Тосканом“, а читав регион постаје атрактиван и погодан за узгајање винове лозе, што доказују и Французи који масовно купују земљу у Бугарској. Већ су, каже Тимотијевић, запосели хиљаде хектара. На имању Тимотијевића, пак, налази се око десет хектара винограда.
„Углавном су то интернационалне сорте. Нисам, нажалост, засадио ниједну нашу аутохтону сорту. Оне не могу да дају велика вина. Могле би да се водила брига, да су селекцијом неговани клонови који дају квалитетно грожђе, али то – за разлику од Хрвата – нисмо радили. Имамо само три наше сорте од којих могу да се праве вина, то су прокупац, бела и црвена тамјаника, и прича се завршава. Раушедо, чувени институт из Италије, почео је да селекционише прокупац. Раде, дакле, Италијани, а не ми, али највероватније ћемо за неколико година добити неки квалитетан клон.“
Велике државне винарије махом су пропале, приватне ничу прилично масовно, а Тимотијевић подвлачи амбивалентан српски однос према производњи вина.
„Србија се пре двадесет година није препознавала на винској мапи. Нико није знао да имамо вина; нисмо их ни имали. Нешто мало врхунских производили су Вршачки виногради; сви остали су били на нивоу стоних вина. Због тога, рецимо, ризлинг у Србији уопште није популаран – људи чак и крче винограде са ризлингом, врло се тешко продаје, а краљ је белих вина. Сада смо већ озбиљни произвођачи. Мислим да смо по квалитету испред Грка. У региону Словенци и Хрвати имају традицију дужу од нас, имају аутохтоне сорте, поготово Хрвати, због чега су корак испред нас. Постоји податак да имамо 24.000-28.000 хектара регистрованих винограда. То је податак одраније, из времена великих система, али више од 15.000 квалитетних хектара немамо. Словенија има 24.000 хектара – квалитетних. Имамо више у зараслим међама него Словенија у виноградима.“
Тимотијевић не помиње реч „квалитет“бадава. Године 2014. и делом 2017. и 2018. вино није производио, јер грожђе због лошег времена није било довољно добро.
„Суштина је да се вино прави у винограду. Ако година није добра, то мора да се прескочи. И ако се стриктно придржавате стандарда производње, опет морате имати добру сировину. Врло је комплексно, зато се за вино каже да је уметност. То је као да пра
вите слику. Прво правите платно (негујуте виноград), стављате боје (берете грожђе), завршавате рам (стављате у бурад) и ево – то је једна слика, а ја се трудим да то буде моја слика, мој печат. Вино је жива материја, мења се, некада поприми лош карактер па вас баци у очај, па кроз два дана дођете и имате сасвим други утисак. Стално са њим другујете и та интеракција вас оплемени. Брига о винограду је брига о боци кроз пет година. Ако се у вину не осећа виноград, ништа нисте урадили. Ако вино даје карактер овог поднебља, и ако се то препознаје, онда сте постигли пун ефекат. У вину треба да се осећа грожђе, и ова атмосфера око нас.“
Уз тешкоће вештине доброг вина, има наравно и непотребних проблема. Закон из 2013. забранио је винаријама да употребљавају топониме.
„И закон важи ретроактивно, а скупштина општине донела је раније одлуку да смем да користим имена врбица, орашац и венчац. Многи су брендови већ постали препознатљиви, и онда сам од 2013. морао да их мењам.“
Тако је и винарија „Врбица“постала „Тарпош“– према свом најпопуларијем вину сорте мерло, а тарпош је женска капа која се некада носила у Србији и говорило се да добро вино и у тарпошу може да се носи – но причом о законима већ смо из свеже атмосфере Шумадије прешли у воњ државе Србије. Пошто је Тихомир Тимотијевић струком грађевински инжењер, ваља разговарати и о другим путевима, не само о оним винским и Фајзовим.
„Својевремено сам се бавио изградњом и одржавањем путева, а био сам и шеф надзорне службе за Србију када је у питању реконструкција и рехабилитација. Пролазећи Грделицом зажалио сам што нисам учествовао у изградњи тог дела ауто-пута кроз Србију. То је инжењерски изазов. Удаљен сам од те приче, и не познајем довољно ситуацију, али постоји општи утисак да тренутно у нашој инфраструктурној изградњи нигде нема довољно стручности. Пре свега мислим на пројектовање, о извођењу већ да не говорим, а најгори је недостатак квалитетне надзорне службе на тим пословима. Када сам ја радио, надзорних органа је било бар за једну нулу више. Изгубили смо много стручног кадра, и мислим да ћемо због тога тек испаштати.“
Југославија је некада била међу првих петнаест земаља света по инфраструктурној моћи. Притом је, подсећа Тимотијевић, за вакта Југославије огромна већина фирми које су се бавиле профитабилним инфраструктурним радовима у иностранству, била смештена у Србији.
„Знамо шта смо урадили у Либији, у Ираку, у Кувајту... Добијали смо лицитације у конкуренцији са Немцима, Французима, Јапанцима. У то време Кинези и Индијци су нам били подизвођачи. А сада смо ми подизвођачи Азербејџану.“
Што се актуелне реконструкције Трга републике тиче, Тимотијевић каже да је све јасно чак и људима ван струке.
„Срамота и пројектантска и извођачка, а да не говоримо каква је срамота организационо – када је реч о синхронизовању радова и саобраћаја. А када је у питању Грделица, након низа измена пројеката оно изгледа као да се мали Ђокица играо. Мене као инжењера, када пролазим поред оних зидова, искрено хвата страх. Инжењерски неосмишљено, а панорамски... Савремена струка покушава да се континуитет природе не наруши, да се мостови, тунели, надвожњаци уклопе у природу. А у грделичкој катастрофи ниједан детаљ нема симетрију; имате осећај случајног деловања. То је неспорно изузетно тешка саобраћајница, али су и пројектанти, и извођачи и задужени за надзор пали на испиту.“
Српски путеви никада нису само путеви, ако су уопште путеви, меланхолично би приметио Фајз Ахмад Фајз да је жив. Ваљда ће барем вина и даље напредовати.