ЖИВИМО У ВРЕМЕНУ ПОСТПОПУЛИЗМА
ЕЛЕН ИБЕРШЕР, КОПРЕДСЕДНИЦА ФОНДАЦИЈЕ „ХАЈНРИХ БЕЛ“
Ако погледате Италију, проблем у њој није Салвини; проблем је политичка класа која није објаснила шта намерава, каква је њена визија Италије унутар Европе. Људи осећају да нико не слуша о њиховим потребама, да им се нико не обраћа, и популисти само ускоче у тај расцеп, прошире га и користе за своје циљеве. Грађани су сада схватили да они не нуде никаква решења
Политичка група Зелених велики је добитник овогодишње лутрије Европског парламента. Седамдесет четири освојена мандата од 751 можда не звуче као џекпот, али Зелене чине четвртом највећом политичком групом ЕП. Стога није наодмет чути шта мисле, поготово зато што њихове идеје нису уобичајена политичка роба у Србији. О њима је НИН разговарао са Елен Ибершер, копредседницом Фондације „Хајнрих Бел“, која је недавно гостовала у Београду. Фондација „Хајнрих Бел“блиска је немачким Зеленима, најјачој таквој странци Европског парламента.
Говорећи у Београду рекли сте да је Европа изабрала очигледно проевропски парламент. Шта, након европских избора, мислите о „десној опасности“?
Са моје тачке гледишта, доспели смо у доба постпопулизма, јер су људи схватили да популисти не нуде никаква решења. Ако погледате Италију, проблем у њој није Салвини; проблем је политичка класа која није објаснила шта намерава, каква је њена визија Италије унутар Европе. Не би требало, дакле, да кривимо популисте за оно што су друге партије пропустиле да учине. Људи осећају да нико не слуша о њиховим потребама, да им се нико не обраћа, и популисти само ускоче у тај расцеп, прошире га и користе за своје циљеве. Имали смо недавно регионалне изборе у Немачкој, и занимљиво је да су све странке – не само Зелени, већ и социјалдемократе и конзервативци – ишле од једног села до другог. Партијске вође разговарале су са народом први пут у последњих тридесет година. И то је неопходно – слушати људе који се не
осећају сигурнима и који се суочавају са великим изазовима.
Очигледно је да се Европска унија неће ширити у догледној будућности. Како ће то утицати на односе Србије и ЕУ?
Наш став је јасан – желимо да балканске земље постану чланице Европске уније. Постоје дакако услови који морају бити испуњени, и углавном је реч о унапређењу услова живота, владавине права, слободних медија. И све то мора бити аутентично, а не украс у излогу. Европска унија такође мора да се реформише, што значи да говоримо о обостраном развоју. Видимо неке кретње које нас охрабрују, неке људе који су посвећени, али видимо и људе који оклевају, који нису баш вољни да изграде демократију и владавину права. Кључно је знати шта се дешава у Мађарској. Европљани су забринути због тога што земља која је успешно прошла кроз приступни процес, сада постаје неслободна. Надамо се да западни Балкан неће преписати тај модел. То је један услов приступа.
Како ће Европска унија изгледати за десет година? Хоће ли је чинити различите „стазе“, „кругови“, „нивои“о којима се говори или нешто друго?
Снажно смо посвећени томе да се Европа не дели на суштинску Европу и периферне државе. Кључ је не продубљивати расцепе. Није популизам напредовао само у Пољској и Мађарској; добијао је гласове и другде, и не само на истоку. Са друге стране, Европа је отворен пројект, па би требало да буде могуће окупити и само део држава око неких тема, око миграција или било чега другог. Ако државе имају различите интересе, неке би могле да искораче, а друге да се придруже касније.
Али Зелени ће се и даље залагати за равноправну заједницу?
Не постоји равнотежа између земаља – у погледу њихове величине, у погледу бројности њиховог становништва, и тако даље. Немачка је највећа држава, има и веома малих, тако да ни у једном моменту равнотежа није дата. А начело „једна држава, један глас“гарантује да у Европској унији неће бити „дијамантске стазе“и стаза за друге.
Шта тренутно кажете о Брегзиту?
Нико не зна. Видим да су чак и посматрачи и коментатори из Лондона беспомоћни. Британци морају да реше проблеме унутар земље, а потом ћемо видети шта ће то да значи за Европску унију.
Да ли мислите да ће нови састави Европског парламента и Европске комисије прихватити „радикалне еколошке захтеве“Зелених, како сте их назвали?
Суочени смо са кризом која ће утицати на људе свих континената. Свако већ може да види да се природа про
Начело „једна држава, један глас“гарантује да у Европској унији неће бити „дијамантске стазе“и стаза за друге
менила. Можемо такође видети да су и конзервативци ЕК преузели оквир „зеленог Њу дила“, мада сумњам да ће подузети радикалне кораке и прогурати прописе који ће заиста смањити загађење ваздуха. Европа, међутим, почива на дијалогу, консензусу, сарадњи. У неопходне кораке важно је уклопити и државе и компаније и покрете грађанског друштва. Интереси су различити, наравно, али Европа функционише тако што међу тим различитим интересима покушава да пронађе корак унапред. Задатак Зелених, који немају ниједног комесара, јесте да увек говоре: „Гледајте, морамо да достигнемо икс, а вашим мерама достићи ћемо ипсилон.“Европска политика није „све или ништа“.
Неки аутори, поготово са левице, сматрају да заправо јесте „све или ништа“, јер је за половичне климатске мере одавно прекасно. Подсећају да машина профита неће стати, јер ако није профитабилно, то уопште није капитализам. Мислите ли да је могуће „спасти планету“унутар капитализма?
Прво, да не верујемо у будућност планете, већ бисмо се могли покопати. Друго, наравно да морамо да разговарамо о алтернативном економском систему, али истовремено морамо да видимо шта би могло да регулише економију унутар постојећег. Треће, у сваки пројекат морамо да укључимо што је више могуће људи. Морамо, дакле, да радимо на свим пољима – и да мислимо о алтернативи, и да пронађемо мере које можемо спровести одмах, и да разговарамо са економским моћницима.
У београдском говору подсетили сте и на то да постоји јасна подела на запад и исток када је реч о успесима Зелених. Зашто су зелени покрети слаби у источној и јужној Европи?
То није лако објаснити. Делимично је последица наратива, јер људи на истоку Европе још покушавају да се изборе са постсоцијалистичким, па чак – у случају западног Балкана – и послератним условима. Тешко је усвојити идеју „мисли глобално, делуј локално“када још покушавате да схватите ко сте – имате ли нацију, колико је та нација велика, има ли различитих етницитета, и тако даље. Да би се размишљало о широј слици, шири морају да буду и видици, а можда и животне прилике морају бити боље.
Не бих кривила људе. Део објашњења јесте то да је тешко бринути о клими ако не знате шта ћете јести следећег дана или недеље и чиме ћете се грејати. Можда зелени покрети ниси јасно представили колико су блиски климатски и социјални проблеми. Заиста бисмо, рецимо, морали више говорити о томе како су глобалне климатске промене повезане са земљорадничким политикама.