БЕГ ОД ЛИСИЦА
НОВЕ СЕРИЈЕ Емијима вишеструко награђена Фиби ВолерБриџ, добар део своје списатељске личности формирала је на популарној телевизијској култури са прелаза из прошлог у овај век
Отприлике на половини друге сезоне серије Fleabag (изазов за превођење – рецимо, Штрокавица, мада би било добро избећи родну одређеност) догађа се драматуршка магија алхемијских пропорција за чије појашњење се ваља вратити на почетак. Наиме серија, ослањајући се на једносатну монодраму из које је настала, непрекидно руши тзв. четврти зид. Главна јунакиња ће, кад год се за то укаже прилика, окренути лице ка камери и убацити општу опаску, појашњење односа са саговорником или детаљ из интимне историје.
Поступак је, наравно, далеко од оригиналног и на памет пада примена у филму Алфи из 1965. године у којем нам насловни лик на тај начин открива непријатне истине у стварности изговаране или врло ретко, и тада тихо, да пристојна јавност не чује, или никада. На почетку серије Fleabag те - за разлику од распричаног, темељног Алфија - готово хаику исповести служе као пречица. Објасниће се, тако, додатно сваки лик, уместо да његово понашање то обави у контексту задате ситуације. У вези са одликама данашњице, свакоме, пре него што и добије прилику да
нас заведе симулацијом пријатне особе, претходи некакав изопачени фејсбук-профил у којем уместо омиљеног филма и хуманитарне организације стоји ограничавајући порок или психолошки квар. Међутим, чињеница да јунакиња у исто време жели и одбија да открије своју највећу трауму говори да тај наоко површни драматуршки „штос“крије дубљу и промишљенију намеру сценаристкиње.
И онда долазимо до поменуте половине друге сезоне када јунакиња коначно среће свог фаталног мушкарца који на њено скретање главе реагује изненађеним: „Шта то радиш? Kоме се то обраћаш?“, алхемијски претварајући драматуршко гвожђе у злато. Очигледно, тај тип осећа њене мисли, он је непозвани уљез у њен однос са самом собом. Kако се ради о католичком свештенику, јасно је да је напад обострани те да ће у сукобу бити жртава, све уз лисице (да, праве лисице) које цео живот прогањају нашег свештеника, попут симбола еротског надражаја.
Чини се да је ауторка и главна глумица серије Fleabag Фиби Волер-Бриџ, рођена у британској буржоаско-аристократској породици 1985. године, уз глумачко образовање, добар део своје списатељске личности формирала на основу популарне, поготово телевизијске културе са прелаза из прошлог у овај век. Њен први сценаристички рад била је хумористичка серија Crashing о шесторо двадесет-и-нешто-годишњака, у распону од „младих професионалаца“до концептуалних уметника, који живе у напуштеној згради болнице у оквиру државног програма старања о зградама одређеним за реконструкцију, рушење или нешто треће. Сама Волер-Бриџова у серији игра девојку која коначно прекида дугогодишње лутање светом, вођена углавном подсвесном намером (пошто би свесна била неподношљива, прво за њу, затим, ваљда, и за публику) да се коначно смува са својим најбољим пријатељем, успут му уништавајући везу са браком у најави. Дакле, на Пријатеље и Свадбу мог најбољег пријатеља накалемљена је миленијалска животна несређеност (и то у серији у чијих шест епизода ликови готово да не оперишу „смартфонима“и осталим геџетима, нити без паузе за размишљање испаљују културолошке референце), праћена за старије генерације збуњујућом безбрижношћу у вези с тим шта ће донети следећи дан и од ког новца ће се куповати храна.
Затим на ред долази серија Killing Eve, опет, иако базирана на литерарном предлошку (истина, дигиталном; списи - да ли изненађујуће, шездесетшестогогодишњег - Лука Џенингса богоугодно су штампани и укоричени тек након успеха серије), откривајући телевизијске садржаје који су тинејџерки са краја деведесетих обасипали формирајућу личност. Овде имамо као базу серије попут Мрачни анђео, Алијас или
Никита, серије са главном јунакињом постављеном у фиктивни, или готово фиктивни, шпијунски контекст. Но, као што је био случај са серијом Crashing, користећи већини познате, па тиме и безбедне „треш“узоре као основу фабуле, Волер-Бриџова отвара цео сартровски универзум страха од откривања другог, са, поново, савременим осећањем релативности етички исправног понашања. Све заједно, кроз психопаткињу Оксану, Рускињу која одбија да говори руски језик и обраћа се саговорницима на енглеском језику са јаким руским нагласком (при томе, када је потребно, говориће савршени „оксбриџ“енглески) добили смо прозор са погледом у забрањене делове колективне и, ослобађајуће, индивидуалне свести сваког од нас.
Главна јунакиња серије Fleabag, која је Волер-Бриџову и начинила тренутном миљеницом прогресивне мањине, мора нас у свом површном, појавном облику подсетити на Секс и град. Сетимо се, успут, да је Секс и град током својих неколико година приказивања прешао пут од Вудија Алена до МирЈам, тј. од анархије до конформизма, са јунакињама које од стварних особа са којима би било забавно разговарати (обратити пажњу на Шарлот у првим епизодама) постају карикатуралне ратнице потрошачког и андроцентричног друштва. Fleabag пак уз то паметно окончан након дванаест епизода (са трогодишњом паузом између две сезоне), остаје на територији освојеној од стране скандинавских драмских писаца са краја 19. века, без превише „прсту-око“симболике (тумачење лисица из првог пасуса захтева одређени ментални напор). Најважније, завршава се док још јасно постављеним ликовима може да додели достојну радњу. ВолерБриџова се, међутим, не зауставља, играјући робота у једном од прилепака Дизнијевих Ратова звезда, дописујући савременост сценарију новог филма из серијала о Џејмсу Бонду, чији су продуценти увек панично покушавали да иду у корак с временом (те зато, између осталих разлога, њихови филмски производи након неколико година постају негледљиви), продуцирајући и играјући у најављеној ХБО серији... Жртва и израбљивач популарне културе са, у целини гледано, изузетно вредним делом, захваљујући, вероватно, сталном бегу од неких само њој знаних лисица.