КАКО ЂОКИЦА ЗАМИШЉА НАУКУ
Све док је буџет за науку мањи од 0,5 одсто БДП-а, могу се остварити услови тек да не будете аналфабета. Код нас је постотак тренутно 0,37. У тим околностима људи трче за својим мозгом, често у иностранство
Иако се Србија у јавности брендира као потенцијални научно-технолошки рај, у Институту за физику није било места за академика Зорана Љ. Петровића, дугогодишњег директора тамошњег Центра за експерименталну физику, којег је Универзитет у Станфорду уврстио међу 1,5 одсто најбољих научника на свету. Вести су биле сведеније: Научно веће Института није дало позитивно мишљење о продужењу радног односа након што академик Петровић оде у пензију. Занемарили су да је име академика Петровића познато свакоме ко се последњих деценија интересовао за науку и научну политику. О својим достигнућима говори успутно, а у чињеници да је својевремено био председник Заједнице института Србије, потпредседник Националног савета за науку и технолошки развој, те да је писао први Правилник о националним институтима, види извесну иронију с обзиром на свој тренутни усуд. Истом смиреношћу којом прихвата одлуку Већа – „Нисам желео ову медијску фртутму“, каже брани своју биографију за коју сматра да заслужује позитивније мишљење већа. И није једини. Зато тражи одговоре, нарочито након наговештаја о закулисним радњама и скривеним мотивима директора Института Александра Богојевића. Уједно указује на раскораке између реалности и наратива о српском научно-технолошком рају.
„Има држава у којима је одлазак у пензију са 65 година облигаторан. Код нас постоји институција продужења радног односа за оне који су заслужни. На Институту је петоро или шесторо људи у том статусу. У пензију одлазим у децембру и одлучио сам да конкуришем. Нови Закон о науци
и истраживањима је донео неколико промена - продужење радног односа траје пет уместо две године, а средства од пројектног финансирања стижу на адресу установе уместо на име појединца. Ту је први проблем - нови закон не прецизира из којих би се средстава исплаћивале плате људи с којима је сарадња продужена након одласка у пензију. На Институту су рекли да је интенција законодавца да се она исплаћује из алтернативних средстава, иако то не стоји у Закону и премда су средства из Министарства која су опредељена за најмање две наредне године иста као што су била. Самим тим укључују и моју плату. Други проблем је покушај демагошког маневра руководства према којем ће уместо мене бити примљено троје младих истраживача. Знате, моја плата је иста као плата других научних саветника категорије А1 на Институту. Поделите ли је на три дела, добићете по четрдесет хиљада динара. То није довољно да привуче бриљантне младе људе из света. Трећи проблем било је гласање Научног већа – 18 чланова је било против, 17 за, а шесторо је било уздржано. Као што ме директор већ дуго није примио на састанак - последњи званичан захтев завео сам у априлу - тако нисам био ни на састанцима пре гласања на којима је, колико знам, члановима речено да ће изгубити по 20 одсто буџета за рад ако буде изгласано продужење сарадње са мном, наводно због средстава за моју плату. Директор је имао право да обори гласање већа, за које верујем да би било позитивно као у случају двојице колега у јуну, али је хтео да створи утисак да сам непожељан на Институту на којем радим од 1978“, каже Петровић за НИН.
Који су узроци вашег сукоба с директором?
Уобичајило се да сарадници с којима имам разилажења постану његови блиски сарадници. До сукоба са мном је скоро увек долазило због критеријума на основу којих сам подржавао изборе у звање. Тим су параметрима моји ментори мене учили и они су на светском нивоу. Доста наших професора створи велики број својих клонова који само настављају првобитну тематику. Ја сам од сарадника тражио да из рада на теми коју добију за дисертацију после направе нову тему по којој ће бити препознатљиви. Било је људи којима се то није свидело, иако наука тако опстаје, напредује и доноси добробит. Посебно смо се сукобили око напредовања једног нашег бившег сарадника.
Истини за вољу, ја сам подржао претходног директора када је Божидар Ђелић својевремено имао идеју да постави неког нашег човека који је докторирао у иностранству. Недуго по том избору, одлуке су почеле да се доносе мимо дотадашњих процедура, центри су нестајали, долазили су људи на разрован паркинг без икакве најаве, без дискусије је промењена интернет адреса Института у веома кратком року, али се ипак могло комуницирати. Тај директор је прешао у Министарство просвете, науке и технолошког развоја и довео је овог садашњег. На крају смо осетили како наша група изостаје из планова Института - читај: директора - за будућност, што својим резултатима нисмо заслужили.
Да ли је узрок и контроверзна изградња центра Верокио? У њој Институт учествује с милион евра вредном имовином, пет милиона евра даје држава, пет међународни партнери, који уговорно нису обавезани на инвестирање. Идејно решење је израдио градски урбаниста Марко Стојчић, а његова фирма је добила израду
Није тајна да се оним научницима који узлете до нивоа политике, а и ту су понеки изврсни стручњаци, врата отварају прилично лако
документације за грађевинску дозволу, што је сукоб интереса.
Свакако. Тај пројекат датира од ранијих гарнитура. Чак је постојала идеја и да садржи хотел, ваљда како би Ајнштајн, поново бежећи од нациста, дошао баш у Београд да пласира своју генијалност. Изворно је у тој згради требало да се сместе такозвани центри изврсности. Наш Институт има четири од десет таквих центара на западном Балкану, акредитованих од стране институција Европске уније, а мој центар је један од њих. Међутим, видели смо да је то лепа прича за привлачење наше подршке. Чим је почело да се прича о набављању опреме, нико нас ништа више није питао.
Изградња Верокија касни, а још се не зна чему би тачно служио…
Све што сам током последњих четири или пет година могао да прочитам о његовој намени је једна хаику песма о тзв. производњи генија. До данас нисам видео ни буџет ни намену. Претпостављам да ће највећи део тог центра на крају бити рачунарски део, што је у интересу садашњег и претходног директора. И моја група користи рачунаре за рад, али имамо свој, јер у Институту не можемо да дођемо на ред. Видим и да се помиње сарадња са ЦЕРН-ом, улагање у археологију, метеорологију, само не знам ко ће то радити.
Можемо ли да производимо геније без планирања и без улагања?
Андреа дел Верокио је био добар ренесансни уметник. Његов најславнији ученик је био Леонардо да Винчи. Био је такав јер се у то време много улагало у уметност и постојала је огромна конкуренција. Данас тога нема. Нема ни генија без аутентичних група са својим програмима и без истраживања у оним областима које могу да донесу бољитак привреди. Јер, наука може да без дилеме одговара на питања само до једне ивице провалије. Та провалија се жаргонски назива „зоном смрти“. С њене друге стране се налази примена у привреди. „Зона смрти“тражи веома велика средства за развој научних открића до нивоа потребног за привреду, средства која ми као друштво немамо. Фонд за иновацију може да покрије само врло мале развоје. Данашњи генији не личе на Проку Проналазача, већ удружено покушавају да преваре физику, хемију, биологију - рецимо, да на чипу направе рупу од 15 нанометара, иако је по законима физике немогуће направити рупу мању од сто нанометара. Данас је геније дистрибуиран у стотину глава које раде у огромним развојним центрима. Зато ми прича о нашој „производњи генија“не пије воду. Мислим и да је стављање свих генија као јаја у једну корпу опасна стратегија.
Истовремено сте рекли да науку не треба третирати као привреду?
Да, у смислу да теме и програме доносе водећи истраживачи на пројектима а не сам директор и да они треба и увек имају већа права и контролу над средствима. Наука је увек трошак, али су све земље које су желеле да изађу из кризе улагале у науку. Она је база за развој привреде, а не нешто од чега одмах треба, без додатних улагања, очекивати велике маргине профита. Код нас се улаже понекад и мало, углавном на нивоу појединачних производа и решења. То не значи да нема наших људи који учествују у системским променама глобалних технологија унутар „зоне смрти“и то не значи да нема ствари које се код нас могу развити за мање пара. Рецимо, плазма медицина. Уређај се може направити за до 20.000 евра које је могуће извући из постојеће опреме и редовних средстава за науку. Потом се уложи у истраживање, тестирање, дозволе, трајало би то, али бисмо једног дана могли да опскрбљујемо своје или чак локално тржиште. Али, знања смо увек имали више него пара. Све док је буџет за науку мањи од 0,5 одсто БДП-а, могу се остварити услови тек да не будете аналфабета. Шансе за коришћење научних сазнања расту око један одсто, а њен озбиљнији развојни и привредни потенцијал је могућ ако су издвајања између 2,5 и 3 одсто. Код нас је постотак тренутно 0,37. У тим околностима људи трче за својим мозгом, често у иностранство.
Насупрот пројекту Верокио стоји ЦАЛТ – ласерски центар вредан
16 милиона евра који је завршио у Загребу и који је финансирала ЕУ. Да ли смо га се прелако одрекли?
Није било гаранција да ће завршити код нас. Мислим да је та понуда била већа и да је било простора за више центара. Односила се на цео западни Балкан. Ласерски центри су скупи и зато се граде на регионалном нивоу. То јесте била добра развојна шанса и више у складу са традиционалним темама нашег Института, али се наш Институт посветио Верокију, иако се та два пројекта међусобно не искључују. Овај загребачки пројекат је одличан и воде га одлични људи и сасвим је у складу са традицијом и људским ресурсима које имају.
Откуд фасцинација монументалним научно-технолошким парковима и центрима?
Да се разумемо, и у њих је лепо улагати, али тек кад је научна база добро опремљена. И битно је да се понекад и комплетирају и прораде. Ми смо врло далеко од тога. Прототип таквих пројеката је био недовршени акцелератор „Никола Тесла“. Када је ресорно министарство разматрало изградњу наноцентра од 60 милиона евра, надлежнима сам предложио да средства уложе у око двеста врхунски опремљених експерименталних група. Бенефити би били несагледиви, и развојни, и научни, а потенцијално и финансијски. То се никоме није свидело. Али, да имамо једну велику зграду, једну мегаструктуру као у свету, то им се свидело. Згодно је за сликање и пресецање врпци. У комунизму је најбоље било вршити функцију директора фабрике у изградњи - путујете, примате плату, испитујете тржиште, а фабрике нигде. Е, ми смо у српској науци имали много фабрика у изградњи.
Имамо случајеве одласка генетичара Миодрага Стојковића, одласка и повратка математичара Стојана Раденовића, имамо емиграцију високообразованих људи, а с друге стране држава најављује отварање посебне буџетске линије како би они појединци који су већ отишли у иностранство радове потписивали под грбом БУ, само да би се спречио његов даљи пад на Шангајској листи. Шта мислите о томе?
Није тајна да се оним научницима који узлете до нивоа политике, а и ту су понеки изврсни стручњаци, врата отварају прилично лако. Ја бих наравно другачије осмислио и усмерио ту буџетску линију. Као што влада има право да расписује буџетске линије, тако је и професор Раденовић имао права да прихвати понуду из Универзитета у Ријаду. Тамо су озбиљне паре. Можда бих и ја прихватио ту понуду. Додуше, ни деведесетих, ни двехиљадитих нисам прихватао понуде из иностранства, јер сам имао студенте који су ми поверили своју будућност. Нисам прихватио ни позив из Русије овог лета, нисам могао да замислим да ће ми се ово десити. Недостатак научне политике има јасне последице. С друге стране, нема те научне политике коју није могуће системски уредити за добробит свих. Само треба воље и мудрости и воље да се мудрост користи.
Хоћемо ли се икада повратити од деценијског одлива мозгова?
Када сам 2000. дао интервју за НИН након што само постао дописни члан САНУ, уследила је бурна реакција са сугестијом да треба испитати моје деловање. Разлог је била изјава да под одливом мозгова не сматрам одлазак младих људи у иностранство, јер они и треба да путују и усавршавају се, већ ситуацију у којој у Србији има места која захтевају квалитетне људе, а нема ко да их попуни. Данас би одговор био исти. Многи су Ирци отишли у иностранство и масовно се запошљавали у микроелектронској индустрији да би се вратили и практично пола Интела превели у матицу. Нисам сигуран да ће се то овде икада десити.
Фонд за науку је отворен у марту. Како оцењујете његов рад?
Здушно сам се борио за отварање фонда и за институционо финансирање уместо пројектног финансирања. Но, шта год да је од ствари за које сам се борио успело, када сам видео праксу тога сам се одрицао. Расписивање редовних пројеката је до сада било одлагано са сваком променом владајућих структура, а фонд је требало да обезбеди континуитет. Овај фонд је у основи добра идеја, али је делимична мера. Требало је да покрије и институционо финансирање, што није на видику. Јер, институционо финансирање тренутно изгледа овако: директору се дају паре и у принципу он може да ради шта хоће. Чуди ме да није било конципирано онако како се то ради и за универзитете и институте у свету.
Маторци попут мене су најкориснији за пренос искуства. Кад год сам као докторанд свом ментору у Аустралији износио неку своју „велику идеју“, одговорио би ми: „Већ су пробали, не ради.“У тој сам позицији сад ја и по питању науке и по питању научне политике. Писци закона су често песнички оријентисани, разне мале Ђокице имају разне велике идеје, а ми унапред знамо шта у њиховим замислима неће да функционише.
Председник Вучић тврди да министар не мора да има диплому, а имамо све више политичара који имају чак и докторате, колико год сумњиве. Зашто им је онда толико стало до титуле, шта мислите?
Раније сам рекао да је добро што су поједини плагирали докторате, јер то значи да у таквим дисертацијама има нечег смисленог. То је, наравно, била шала. Дубоко сам уверен да људи у политици трпе много притисака од људи с приватних универзитета који им нуде дипломе. Учини им се да је корисно и не размишљају о цени коју ће платити. Много је горе када неки који су са сопственом идејом о плагирању завршили школовање успеју да уђу у политику, науку или просвету. Мислим да не треба да нас интересује да ли је плагијатор Синиша Мали, Синиша Велики или неко трећи, треба да нас интересују системска решења. УБ је у незавидној позицији јер не мислим да може много да уради. Факултетима је додељена сва слобода, иако дипломе имају грб УБ. Једино што УБ може да уради је да диплому не додели или да је ретроактивно оспори. Дакле, УБ мора да стоји чвршће на ногама, а потом и да створи механизме којима ће се предупредити будуће кривотворење. Премијер има права да ангажује кога жели и поштује. За министра науке је бољи вешт политичар који зна да увећа буџет него неко са десет доктората, а без политичког утицаја.
Велике зграде и мегаструктуре су згодне за сликање и пресецање врпци. Е, ми смо у српској науци имали много фабрика у изградњи