НОРМАЛИЗОВАЊЕ БЕЗУМЉА
Нормализовање безумља
Сећам се када ми је једном приликом пријатељ, након многих година дружења, осетивши потребу да се исповеди о проблему који га је дубоко мучио, наједном испричао разлог због којег ме никада није позвао у свој дом. Наиме, члан породице, тешко психички оболео, био је немилосрдни владар те куће, у којој су сви укућани, не успевши да се с том ситуацијом изборе, попримили, његовом болешћу наметнуте, навике и понашања. Тако је цело домаћинство, сопственим одабиром, лишено адекватне институционалне помоћи, а притиснуто страхом од друштвене стигме, живело у околностима потпуне самоизолације. Мој је пријатељ, тада врло млад, луцидно посматрао неприкосновену надмоћ болести и начине на који су простор и време у тој кући, а самим тим и разум и воља других чланова породице, постајали нераздвојни израз патологије појединца. На крају, рекао је, нисам знао ко је ту више луд, он или сви ми заједно који смо, уз нарастајући страх од његових све интензивнијих излива агресије, с том претњом живели и прихватали је као свакодневну нормалност. Јер колико год је насиље, па и потенцијално насиље, постајало чешће, стварније и подразумевајуће, толико је мање било потребно за њега тражити оправдања, већ једноставно изналазити стратегије суживота, и начине да видљиви трагови насиља, посебно у односу на спољни свет, остану што мање приметни.
У контексту патолошких појава, о председнику Србије, Александру Вучићу, говори се и пише већ неко време, а недавно је у Данасу објављена и (прва?) психијатријска анализа његове „разуђене личности“заснована на доступним подацима, изјавама и поступцима из којих буја патолошка нарцисоидност, уз приметно изостајање „самоконтроле и самоспознаје“, као и све учесталије одсуство осећаја за реалност која је, под диктатом његове несавладиве егоцентричности, „моделирана имагинацијама и фантазијама“(др Драгица Станојловић, Данас, 3.9.)
О стварности коју за нас и за самога себе Вучић представља, стварности која већ годинама успешно потире сваку другу, може се говорити као о једном посебном социопатолошком феномену, где се предмет анализе са појединца сели на колектив, а суштинско питање могло би да гласи: да ли је Вучић производ оболелог друштва, или је друштво производ претпостављене болести Александра Вучића?
Наравно, питање је налик дилеми о коки и јајету. У друштву иначе склоном митологизовању непожељних чињеница, Вучић би се, у датом поретку ствари, могао схватити као један од принципа српске политичке козмогоније, речју, безизлазна цикличност, појава у стању да испили саму себе, да на смену буде и квочка и јаје; тачније, да, попут неких прастарих митова о настанку света, један Вучић налик на квочку, периодично истискује из себе Вучића налик на јаје, а да је, потом, време током којег Вучић-квочка лежи на Вучићу-јајету истоветно трајању друштвеног памћења. Потреба за постојањем таквог митолошког Вучића била би, дакле, објашњива као жеља за перманентним упрошћавањем прошлости, не само на нивоу друштва већ и на нивоу појединца, нека врста подсвесног друштвеног уговора, где се појмови казне и награде, одлуке и усуда, своде на неразлучиву смесу којом доминира суштински комфоран осећај немогућности (па самим тим и лишеност обавезе) личног и одговорног избора.
Неспорно, дотична „разуђена личност“, било у виду квочке или јајета, свесни је носилац добро организоване власти којој држава, луцидно и плански, служи као инструмент за стицање баснословне користи. Вешто конструисан, иако у бити примитиван, механизам корупције прожима све слојеве друштва, од уцењених радника државних предузећа до подмићених интелектуалаца при образовним, културним и научним институцијама.
Занимљиво је да највеће упориште власти, најјачи адут и оружје, остаје њен застрашујући интелектуални дефицит и девијантни потенцијал. Претећи глупошћу и бесмислом, власт изводи пред грађане своје најистакнутије штеточине, и саме носиоце живописних психолошких профила, произвођаче ружноће и безумних девастација, који отворено поручују: још нисте сагледали домете наше неспособности, још не знате шта, од свега што вам припада, можемо пред вашим очима да продамо, упропастимо и порушимо. И заиста, сваког дана отварају се нови фронтови урбанистичког разарања и пљачкашких афера, уз све мању бригу власти да криминал, ионако непрегледних размера, макар прикрије и замаскира.
А то ће стање трајати докле год траје опште нормализовање безумља. Тачније, све док грађани не устану, док масовно не стану пред багере, док не зауставе стројеве за уништавање смисла. Док не уједине свој глас у једну, јединствену поруку: сутра, ничије „лудило“, никоме од учесника у пљачкању Србије, неће представљати олакшавајућу околност.
Вучић би се могао схватити као један од принципа српске политичке козмогоније, речју, безизлазна цикличност, појава у стању да испили саму себе, да на смену буде и квочка и јаје