Nin

Светом хара вирус глупости

ВИКТОР ЈЕРОФЕЈЕВ, РУСКИ КЊИЖЕВНИК Шта је таленат, како књига добија форму, колика је доза метафизике у пишчевом раду и какав савет младим ствараоцим­а даје један од најпознaти­јих светских прозаиста

- МИЋА ВУЈИЧИЋ

Шта је таленат, како књига добија форму, колика је доза метафизике у пишчевом раду и какав савет младим ствараоцим­а даје један од најпознaти­јих светских прозаиста

Роман Добри Стаљин Виктора Јерофејева (1947), овогодишње­г добитника награде „Милован Видаковић“коју додељује новосадски Међународн­и фестивал прозе, отвара уобичајена напомена. Сви су ликови измишљени, укључујући реалне људе и самог аутора. Међутим, управо она додатно подгрева атмосферу.

Знамо да је пишчев отац био дипломата, због чега је и сам провео детињство у Паризу, а сада се у фикцији, започетој реченицом: „Најзад сам убио свог оца“, пред нама открива живот „једног од најсјајниј­их дипломата свога времена“.

„Штавише, тата овог дечака је радио у Кремљу као помоћник Молотова и Стаљинов службени преводилац на француски језик.“Приповедач покушава да се сети дана Стаљинове смрти. Да ли је отац плакао? Био је сувише заузет послом. „Требало је да поручи сандук, добави венце, катафалк, да откупљује цвеће по целом Совјетском Савезу, тако да се на гроб композитор­а Прокофјева, који је преминуо истовремен­о кад и Стаљин, није било шта положити.“

Пошто је одбранио докторску дисертациј­у о Достојевск­ом и француском егзистенци­јализму, Виктор Јерофејев је уређивао чувени самиздат-алманах Метрополис. Избацили су га из Савеза писаца СССР-а.

„Разапети сећање као шатор, затегнувши успомене на неколико кочића, и чекати да отуда избауљам ја, уметник из ничега“– написао је у Добром Стаљину, описујући како су његови текстови, и забрана објављивањ­а, правили проблеме родитељима.

Потписује нам дела Пет река живота, Енциклопед­ија руске душе, Добри Стаљин, De profundis, Ружичаста мишица, која је објавила издавачка кућа Геопоетика. Проза је духовита и оштра. Читати Јерофејева понекад је као расећи се на папир чија вам површина дотле прија под прстима.

Гост Прозафеста седи у фоајеу хотела, говори сажето, јасно, не подижући глас. С времена на време, баци поглед на издање у тврдом повезу, положено на столу.

У вашим биографија­ма наглашено је да сте били критичар. Не причате често о том времену?

Погледајте књигу на столу! Тек је изашла. Још размишљамо како бисмо је превели. На пример, Пукотина. Састоји се од мојих критичких чланака. Од првих радова, на пример, есеја о Маркизу де Саду, Бродском, Набокову, до текста о Бруну Шулцу. Сада мање пишем критику. Ово су почеци... Схватио сам да писац на крају двадесетог века мора да буде образован. Највећа грешка је када прозаисти не осећају филозофску базу коју би требало да имају. Могу да буду добри, али идеологија може да им буде потпуно идиотска. Стално сам наилазио на такве. Код нас, то је посебно везано с правцем шездесеташ­а. Били су изванредни писци, добро сам их познавао, али је њихова филозофска база била на нивоу првог разреда основне школе. Изузетак је, наравно, Бродски.

Да ли је тачно да је роман Руска лепотица, сада класик, имао две стотине негативних критика?

Књига је узнемирила целу земљу. А земља је велика.

Данас на интернету читалац лако напише шта мисли о књизи. Каква је позиција критичара?

Интернет су створили паметни људи, али га користе и будале. Зато култура иде ка хоризонтал­и, а треба да буде хијерархиј­ски постављена. Интернет јој не пружа такву могућност. Не значи да је лоша ствар, заправо је изванредан, али ми нисмо дорасли. Могуће да му никада нећемо дорасти! У читавом свету развила се епидемија глупости. Видимо је у Америци, у Енглеској, Француској... Свуда примећујем­о њене трагове и све може лоше да се заврши зато што се бришу реалне људске вредности. Није овo тугованка човека који је нешто написао у односу на оне који нису ништа написали. Једноставн­о, говоримо о вирусу глупости. И мене почиње да хвата тај вирус. Почео сам да се трудим да нешто пишем добро! Руска лепотица је веома тежак роман за читање. Тамо нема јунакиње, тамо је празнина. Свако ће у тој празнини пронаћи одраз. Колико је таквих руских лепотица... Ко год да ју је прочитао, створио је своју, па постоје милиони. Радило се о веома сложеном тексту. Чини се да данас више нема смисла писати такву прозу, јер се читаоци непрестано заглупљују.

Интернет су створили паметни људи, али га користе и будале. Зато култура иде ка хоризонтал­и

Често се о Руској лепотици говорило као о провокациј­и...

Чекајте, провокациј­а је и да сада скинете панталоне!

Управо сам на то помислио, јер у новој књизи Ружичаста мишица помињете нудистичку плажу. Лик каже: „Када су људи голи, постају много љубазнији.“Дакле, слава на интернету често долази с провокациј­ом, али се заборавља велико уметничко покриће какво с провокациј­ом доноси Руска лепотица. Шта саветујете младим ствараоцим­а који улазе у такав свет?

Они, шокирани Руском лепотицом, стално критикују ниво текста.

Нису анализирал­и моменте који их шокирају, јер да јесу то учинили, испољили би своју слабост. Дело провоцира, раздражује власт, конзервати­вце, неретко и авангардну струју. Љуте их моји текстови, па сви говоре да нису занимљиви – немојте га најбоље ни читати. Поступак који се стално понавља, као преношење кривице на другог. Ако треба да дам савет, онда је савет следећи: треба да те буде баш брига за читаоца. Шта те брига шта ће рећи! Читаоце треба васпитати књигом након што је већ написана. Када изађе из штампе, пресвучеш се, узмеш друго одело. Одело оца који је извео дете у шетњу. Догоди се да дете не личи на оно што се налази између корица. Но, треба преварити читаоца. Проћи ће време свакако, међутим, уколико текст има смисла, он ће да порасте. Ако ниси бржи од читаоца, онда је питање зашто пишеш. Не значи да треба да идеш испред прогреса, већ да си дужан да талентом покрећеш и голицаш свет.

Шта је таленат?

Нова димензија. Други га немају, а ти га имаш, и показујеш шта с њим можеш да урадиш. Понекад се говори о визионарст­ву. Имам причу написану у фебруару 1984. Годину дана пре епохе Горбачова. Зове се Џепна апокалипса. Прочитате ли је, видећете да је описано све што ће уследити после Горбачова, укључујући озбиљан раст национализ­ма у Русији. Чак је описан рат у Украјини. Одакле то визионарст­во? Нисам футуролог. Таленат даје нову димензију и може се говорити о својеврсно­ј визији.

На који се начин долази до форме? Открива се током писања? Енциклопед­ија руске душе игра је с оквирима енциклопед­ије, а Ружичаста мишица мали фантастичн­о-политички роман за одрасле.

Постоји доза метафизике у пишчевом раду. Писац личи на стари радио-пријемник који прима енергију. Давно је рекла Цветајева, додуше, не помињући радио-пријемник, да песника води реч. Дакле, не води песник реч; наратив води писца. Ето вам најважније тајне књижевност­и! Нема тога – нема ни књижевност­и. Аутор свакако помаже речи да нешто уради, а форма је повезана са жељом

У Русији почиње стилска револуција. Путин воли бајкере. Такорећи, стил америчких хомосексуа­лаца из осамдесети­х година. Младима се можда допада Путинова политика, али када гледају те фотографиј­е с бајкерима, вероватно помисле: Шта ти је, матори

да садржај доведеш до књиге. Енциклопед­ија руске душе није енциклопед­ија, већ ругање с енциклопед­ијом. У првом руском издању, испод наслова, у загради је писало: роман са енциклопед­ијом. А роман на руском има два значења: књижевни жанр плус историја љубави. Уколико сам изабереш одређену форму, наравно да ће нешто да се сложи. Немци су превели све моје књиге а Енциклопед­ија им је била превише радикална. Сада је преводе... Преводилац каже да је ужасно тежак тај посао, пошто тамо нема никаквог рационално­г момента у структури. Све је на интуицији. Пореди се са апстрактни­м сликарство­м, тежњом да се помоћу интуиције створи слика.

Мало је земаља које себе неће пронаћи у дефиниција­ма појединих појмова. Енциклопед­ија руске душе је универзалн­а. Сетимо се две дефиниције историје. „Историја: Оне најбоље су одавно истребили. Онда су истребили оне мање-више пристојне. А онда су истребили умерени шљам.“Или, „Историја: Ни једног сунчаног дана.“

Пишем књиге у којој су Руси само декорација. Прави јунак је људска природа. Једноставн­о, боље знам руску сценографи­ју, мада сам у прилици да видим и француску, енглеску... Руски декор бирам не због тога што сам повезан са њим, већ зато што је руски језик јако богат. Шамански језик! Руски језик богат је смислом. Различито може да се тумачи. А западни језици све више постају информатив­ни. Информациј­а иде од једног човека до другог и упрости се. Погледајте поруке у телефону. Хав ар ју? Фајн.

Под одредницом Писац, у истом делу из 1999, стоји: „Не могу да разумем оне писце који су отишли. Русија је рај за писце. Али никако не разумем читаоце који су остали овде. Русија је – пакао за читаоце.“

И даље је рај за писце. Али рај с ризиком; опасан рај. Опет, у том рају имамо руски језик и руску душу која је веома отворена. Заиста си у прилици да је опишеш. Није затворена попут европске. Све зависи шта човек жели од живота. Зависи да ли си лењ или активан. Ако ставиш оглав(ник) као коњ, онда ти је све у реду.

У Србији се носе мајице с Путиновим ликом. У медијима се поставља питање колико ми волимо Русе, колико Руси воле нас. Мери се колико смо – своји. У Енциклопед­ији руске душе наратор се пита кога Руси држе за свога. Одговор: „Рус брзо разабира ко је свој а ко није. Свој, то је онај који има – запрепашће­но лице.“

Ако говоримо о Путину као човеку, чини ми се да има пуно комплекса и некакав проблем са самопоштов­ањем. С друге стране, мисли да је изнад свих. Чудан спој. Пазите, још једном хоћу да кажем да уопште немам намеру да будем судија онима који носе мајицу с Путиновим ликом, посебно у другој земљи. Најпре зато што је живот генерално шаховска табла и свака фигура има другачији значај у свакој новој партији. Рецимо, шаховска партија везана за антиамерик­анизам – Путин онда има значајну улогу. Осим тога, показује да може да постане председник и неко ко је из сиромашне породице. Поједине људе то стимулише. Али сада у Русији почиње стилска револуција! Путин воли бајкере. Сви су у кожи, тресу им се ланци, знате како су они обучени... Такорећи, стил америчких хомосексуа­лаца из осамдесети­х година прошлог века. Младима се можда допада Путинова политика, али када гледају те фотографиј­е с бајкерима, вероватно помисле: Шта ти је, матори...

 ??  ??
 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia