Светом хара вирус глупости

ВИКТОР ЈЕРОФЕЈЕВ, РУСКИ КЊИЖЕВНИК Шта је таленат, како књига добија форму, колика је доза метафизике у пишчевом раду и какав савет младим ствараоцима даје један од најпознaтијих светских прозаиста

Шта је таленат, како књига добија форму, колика је доза метафизике у пишчевом раду и какав савет младим ствараоцима даје један од најпознaтијих светских прозаиста

Роман Добри Стаљин Виктора Јерофејева (1947), овогодишњег добитника награде „Милован Видаковић“коју додељује новосадски Међународни фестивал прозе, отвара уобичајена напомена. Сви су ликови измишљени, укључујући реалне људе и самог аутора. Међутим, управо она додатно подгрева атмосферу.

Знамо да је пишчев отац био дипломата, због чега је и сам провео детињство у Паризу, а сада се у фикцији, започетој реченицом: „Најзад сам убио свог оца“, пред нама открива живот „једног од најсјајнијих дипломата свога времена“.

„Штавише, тата овог дечака је радио у Кремљу као помоћник Молотова и Стаљинов службени преводилац на француски језик.“Приповедач покушава да се сети дана Стаљинове смрти. Да ли је отац плакао? Био је сувише заузет послом. „Требало је да поручи сандук, добави венце, катафалк, да откупљује цвеће по целом Совјетском Савезу, тако да се на гроб композитора Прокофјева, који је преминуо истовремено кад и Стаљин, није било шта положити.“

Пошто је одбранио докторску дисертацију о Достојевском и француском егзистенцијализму, Виктор Јерофејев је уређивао чувени самиздат-алманах Метрополис. Избацили су га из Савеза писаца СССР-а.

„Разапети сећање као шатор, затегнувши успомене на неколико кочића, и чекати да отуда избауљам ја, уметник из ничега“– написао је у Добром Стаљину, описујући како су његови текстови, и забрана објављивања, правили проблеме родитељима.

Потписује нам дела Пет река живота, Енциклопедија руске душе, Добри Стаљин, De profundis, Ружичаста мишица, која је објавила издавачка кућа Геопоетика. Проза је духовита и оштра. Читати Јерофејева понекад је као расећи се на папир чија вам површина дотле прија под прстима.

Гост Прозафеста седи у фоајеу хотела, говори сажето, јасно, не подижући глас. С времена на време, баци поглед на издање у тврдом повезу, положено на столу.

У вашим биографијама наглашено је да сте били критичар. Не причате често о том времену?

Погледајте књигу на столу! Тек је изашла. Још размишљамо како бисмо је превели. На пример, Пукотина. Састоји се од мојих критичких чланака. Од првих радова, на пример, есеја о Маркизу де Саду, Бродском, Набокову, до текста о Бруну Шулцу. Сада мање пишем критику. Ово су почеци... Схватио сам да писац на крају двадесетог века мора да буде образован. Највећа грешка је када прозаисти не осећају филозофску базу коју би требало да имају. Могу да буду добри, али идеологија може да им буде потпуно идиотска. Стално сам наилазио на такве. Код нас, то је посебно везано с правцем шездесеташа. Били су изванредни писци, добро сам их познавао, али је њихова филозофска база била на нивоу првог разреда основне школе. Изузетак је, наравно, Бродски.

Да ли је тачно да је роман Руска лепотица, сада класик, имао две стотине негативних критика?

Књига је узнемирила целу земљу. А земља је велика.

Данас на интернету читалац лако напише шта мисли о књизи. Каква је позиција критичара?

Интернет су створили паметни људи, али га користе и будале. Зато култура иде ка хоризонтали, а треба да буде хијерархијски постављена. Интернет јој не пружа такву могућност. Не значи да је лоша ствар, заправо је изванредан, али ми нисмо дорасли. Могуће да му никада нећемо дорасти! У читавом свету развила се епидемија глупости. Видимо је у Америци, у Енглеској, Француској... Свуда примећујемо њене трагове и све може лоше да се заврши зато што се бришу реалне људске вредности. Није овo тугованка човека који је нешто написао у односу на оне који нису ништа написали. Једноставно, говоримо о вирусу глупости. И мене почиње да хвата тај вирус. Почео сам да се трудим да нешто пишем добро! Руска лепотица је веома тежак роман за читање. Тамо нема јунакиње, тамо је празнина. Свако ће у тој празнини пронаћи одраз. Колико је таквих руских лепотица... Ко год да ју је прочитао, створио је своју, па постоје милиони. Радило се о веома сложеном тексту. Чини се да данас више нема смисла писати такву прозу, јер се читаоци непрестано заглупљују.

Интернет су створили паметни људи, али га користе и будале. Зато култура иде ка хоризонтали

Често се о Руској лепотици говорило као о провокацији...

Чекајте, провокација је и да сада скинете панталоне!

Управо сам на то помислио, јер у новој књизи Ружичаста мишица помињете нудистичку плажу. Лик каже: „Када су људи голи, постају много љубазнији.“Дакле, слава на интернету често долази с провокацијом, али се заборавља велико уметничко покриће какво с провокацијом доноси Руска лепотица. Шта саветујете младим ствараоцима који улазе у такав свет?

Они, шокирани Руском лепотицом, стално критикују ниво текста.

Нису анализирали моменте који их шокирају, јер да јесу то учинили, испољили би своју слабост. Дело провоцира, раздражује власт, конзервативце, неретко и авангардну струју. Љуте их моји текстови, па сви говоре да нису занимљиви – немојте га најбоље ни читати. Поступак који се стално понавља, као преношење кривице на другог. Ако треба да дам савет, онда је савет следећи: треба да те буде баш брига за читаоца. Шта те брига шта ће рећи! Читаоце треба васпитати књигом након што је већ написана. Када изађе из штампе, пресвучеш се, узмеш друго одело. Одело оца који је извео дете у шетњу. Догоди се да дете не личи на оно што се налази између корица. Но, треба преварити читаоца. Проћи ће време свакако, међутим, уколико текст има смисла, он ће да порасте. Ако ниси бржи од читаоца, онда је питање зашто пишеш. Не значи да треба да идеш испред прогреса, већ да си дужан да талентом покрећеш и голицаш свет.

Шта је таленат?

Нова димензија. Други га немају, а ти га имаш, и показујеш шта с њим можеш да урадиш. Понекад се говори о визионарству. Имам причу написану у фебруару 1984. Годину дана пре епохе Горбачова. Зове се Џепна апокалипса. Прочитате ли је, видећете да је описано све што ће уследити после Горбачова, укључујући озбиљан раст национализма у Русији. Чак је описан рат у Украјини. Одакле то визионарство? Нисам футуролог. Таленат даје нову димензију и може се говорити о својеврсној визији.

На који се начин долази до форме? Открива се током писања? Енциклопедија руске душе игра је с оквирима енциклопедије, а Ружичаста мишица мали фантастично-политички роман за одрасле.

Постоји доза метафизике у пишчевом раду. Писац личи на стари радио-пријемник који прима енергију. Давно је рекла Цветајева, додуше, не помињући радио-пријемник, да песника води реч. Дакле, не води песник реч; наратив води писца. Ето вам најважније тајне књижевности! Нема тога – нема ни књижевности. Аутор свакако помаже речи да нешто уради, а форма је повезана са жељом

У Русији почиње стилска револуција. Путин воли бајкере. Такорећи, стил америчких хомосексуалаца из осамдесетих година. Младима се можда допада Путинова политика, али када гледају те фотографије с бајкерима, вероватно помисле: Шта ти је, матори

да садржај доведеш до књиге. Енциклопедија руске душе није енциклопедија, већ ругање с енциклопедијом. У првом руском издању, испод наслова, у загради је писало: роман са енциклопедијом. А роман на руском има два значења: књижевни жанр плус историја љубави. Уколико сам изабереш одређену форму, наравно да ће нешто да се сложи. Немци су превели све моје књиге а Енциклопедија им је била превише радикална. Сада је преводе... Преводилац каже да је ужасно тежак тај посао, пошто тамо нема никаквог рационалног момента у структури. Све је на интуицији. Пореди се са апстрактним сликарством, тежњом да се помоћу интуиције створи слика.

Мало је земаља које себе неће пронаћи у дефиницијама појединих појмова. Енциклопедија руске душе је универзална. Сетимо се две дефиниције историје. „Историја: Оне најбоље су одавно истребили. Онда су истребили оне мање-више пристојне. А онда су истребили умерени шљам.“Или, „Историја: Ни једног сунчаног дана.“

Пишем књиге у којој су Руси само декорација. Прави јунак је људска природа. Једноставно, боље знам руску сценографију, мада сам у прилици да видим и француску, енглеску... Руски декор бирам не због тога што сам повезан са њим, већ зато што је руски језик јако богат. Шамански језик! Руски језик богат је смислом. Различито може да се тумачи. А западни језици све више постају информативни. Информација иде од једног човека до другог и упрости се. Погледајте поруке у телефону. Хав ар ју? Фајн.

Под одредницом Писац, у истом делу из 1999, стоји: „Не могу да разумем оне писце који су отишли. Русија је рај за писце. Али никако не разумем читаоце који су остали овде. Русија је – пакао за читаоце.“

И даље је рај за писце. Али рај с ризиком; опасан рај. Опет, у том рају имамо руски језик и руску душу која је веома отворена. Заиста си у прилици да је опишеш. Није затворена попут европске. Све зависи шта човек жели од живота. Зависи да ли си лењ или активан. Ако ставиш оглав(ник) као коњ, онда ти је све у реду.

У Србији се носе мајице с Путиновим ликом. У медијима се поставља питање колико ми волимо Русе, колико Руси воле нас. Мери се колико смо – своји. У Енциклопедији руске душе наратор се пита кога Руси држе за свога. Одговор: „Рус брзо разабира ко је свој а ко није. Свој, то је онај који има – запрепашћено лице.“

Ако говоримо о Путину као човеку, чини ми се да има пуно комплекса и некакав проблем са самопоштовањем. С друге стране, мисли да је изнад свих. Чудан спој. Пазите, још једном хоћу да кажем да уопште немам намеру да будем судија онима који носе мајицу с Путиновим ликом, посебно у другој земљи. Најпре зато што је живот генерално шаховска табла и свака фигура има другачији значај у свакој новој партији. Рецимо, шаховска партија везана за антиамериканизам – Путин онда има значајну улогу. Осим тога, показује да може да постане председник и неко ко је из сиромашне породице. Поједине људе то стимулише. Али сада у Русији почиње стилска револуција! Путин воли бајкере. Сви су у кожи, тресу им се ланци, знате како су они обучени... Такорећи, стил америчких хомосексуалаца из осамдесетих година прошлог века. Младима се можда допада Путинова политика, али када гледају те фотографије с бајкерима, вероватно помисле: Шта ти је, матори...