Сваког успешног привредника у Србији везују за неку политичку партију
ДЕЈАН И АЛЕКСАНДАР ЧОЛОВИЋ СУВЛАСНИЦИ КОМПАНИЈЕ БЕКАМЕНТ
Прво су нас везивали за СПС, после тога за ДС, а данас за СНС. Када је закон омогућио да и српске фирме добијају субвенције, први смо испунили услове за то. Тада смо добили допис да премијер Вучић и министар Стефановић хоће да отворе фабрику. И шта да им кажемо - одобрили су нам средства, а ми не желимо да их видимо
Фирма Бекамент у Бањи код Аранђеловца највише је прозивана у медијима и на друштвеним мрежама због прекомерног експлоатисања камена на Венчацу и уништавања римске некрополе на врху планине, као и због блиских веза са врхом некадашње, али и садашње власти. Био је то повод за разговор са власницима, Дејаном и Александром Чоловићем, браћом, који заједно са својим родитељима воде ову породичну компанију под називом Бања комерц - Бекамент већ 27 година.
Када је Бања комерц 1992. почела са производњом фасадних материјала од венчачког мермера, колико су вам помогли СПС и Горица Гајевић?
Дејан Чоловић: Одмах да се оградим од било које политичке партије. Никада нисмо били у некој политичкој партији, нити смо имали везе са неком политичком партијом. Сваког успешног привредника у Србији везују за политичку партију. Тако су и нас прво везивали за СПС, како рекосте за Гајевићеву, после тога су нас везивали за ДС, а данас нас везују за СНС. То је некако код нас, у нашем народу и менталитету, као нормално. Ми смо искључиво породична фирма,
никада ни у једној државној фирми нисмо радили, све ово смо направили са својих 10 прстију. А то ко нас везује за неку политичку партију, ми у то и не улазимо, нити ћемо да се бавимо тиме, нити ћемо да демантујемо такве ствари, да губимо енергију на то.
Пре три године тадашњи премијер Александар Вучић је отворио нови погон Бекамента за производњу стиропора. Тада је Вучић рекао да је Бекамент „камен српске економије“. Колико сте за тај погон добили од државе бесповратних средстава и колико сте радника запослили?
Дејан Чоловић: То је први пут да је неки политичар ушао код нас. Што се тиче саме инвестиције, била је око четири милиона евра. Од државе смо добили око 60 милиона динара бесповратних средстава за новозапослених 70 радника, који су и данас у радном односу. То је једино што смо од државе добили за свих 27 година. Тада смо и дозволили да неки политичар овде дође и себе изрекламира, а донекле смо направили и маркетинг себи и показали да постоје домаће фабрике и произвођачи, да не постоје само иностране компаније које улажу новац, него и ми који овде у Србији радимо
и улажемо као домаћи инвеститори и људи који живе на овом подручју.
Колике су плате радника који раде у фабрици стиропора, колике у осталим деловима фирме и колико има запослених?
Дејан Чоловић: Просечна плата у компанији Бекамент је око 55.000 динара, у фабрици стиропора око 50.000 динара, а запослених има укупно 480.
На Венчацу више нико не вади мермерне блокове, нити реже плоче. Сви ваде и продају камен туцаник. Колико тона или кубика мермера сте до сада извадили из Венчаца?
Дејан Чоловић: Те бројке не бих сада спомињао. Важно је рећи да од укупне експлоатације Венчаца, једну четвртину експлоатишемо ми.
Колико тона мермера вам је Министарство за рударство и енергетику одобрило да преузмете на Венчацу истражним, а колико експлоатационим правима?
Дејан Чоловић: Можемо да вам кажемо једино да све радимо по прописима и ништа ван пројекта. Да ли 10.000 или 100.000 кубика, сада напамет, овако из главе, не могу ништа да вам кажем. А да ли знате колико камена сте продали за ауто-пут „Милош Велики“?
Дејан Чоловић: Знам. Нула тона.
Где продајете и коме продајете камен?
Дејан Чоловић: Деведесет посто пролази кроз нашу производњу за боје, лепкове и фасаде. Остало нешто оде у путну привреду као нуспроизвод за Аранђеловац и Сопот. То су много мале количине. Законом о јавним добрима утврђен је износ за тону мермера од 58,5 динара. Од тога 60 одсто припада држави, а 40 процената локалној власти. Колико годишње издвајате за рудну ренту?
Дејан Чоловић: Колико је по закону прописано. Ми смо платили све што смо експлоатисали и оно што је пријављено плаћено је држави, да сада не улазимо у цифре да ли је то сто динара или милион динара. Све што је по закону то смо исплатили. Не дугујемо ником ништа.
Кад су пре три године све домаћа предузећа изједначена са страним инвеститорима, ми смо прва српска фирма која је испунила све услове и први смо добили субвенцију од државе. Потрефило се да смо имали већ спремљен пројекат и субвенција нам је одобрена
Да ли сами експлоатишете мермер или имате с неким уговор о закупу с правом експлоатације?
Дејан Чоловић: Не. Само ми на нашим каменоломима искључиво експлоатишемо камен. Никоме нисмо дали подексплоатацију, а услужно само користимо дробилицу за камен.
Ко су ваши највећи купци?
Дејан Чоловић: Бекамент и Бекамент. Немамо друге купце. Осим ове две општине, ми са државом немамо ништа, нити на било ком тендеру учествујемо, нити нас то интересује.
Како коментаришете минирање Венчаца и последице на биодивер
зитет, будући да је цела планина растресена? Појединим мештанима Брезовца и Бање су напукле куће. Многи су се жалили разним институцијама, али ништа.
Дејан Чоловић: То је прича за децу, ако тако могу да кажем. Ми, а сигуран сам и све друге фирме на Венчацу, имају све могуће пројекте и елаборате на који начин се може експлоатисати камен, на који начин се минира и шта се сме. Неко је измислио причу о томе. Није ово једини каменолом. Има их милион на свету. Постоји принцип експлоатације. Овде је неко дигао фаму жељан публицитета, рекламирања преко неког другог, трећег. Овде нико није угрожен. Увек може да се деси неки инцидент. Ако је неко оштећен, он је и обештећен.
Александар Чоловић: Ти исти из Брезовца и Бање који су се жалили продали су земљу за експлоатацију. Кад су се већ жалили није требало да продају земљу. Питајте колико је Omya Vencac плаћала, колико смо ми купили и колико смо разрешили тих случајева по Брезовцу и Бањи. Да ли знате да 70 одсто Брезовчана ради код нас?
Како коментаришете то што су многи мајдани напуштени, а нису рекултивисани по законима на које се и ви позивате?
Дејан Чоловић: То је проблем државе што није стала на пут томе. Ми сматрамо да треба све да се ради по закону. Ако је држава прописала да се нешто на неки начин експлоатише, ко се не придржава тога, треба да буде санкционисан. Држава није одрадила свој посао. Она је сто година експлоатисала Венчац, а када је продат то је остало недоречено.
Познато вам је да на Венчацу има неколико археолошких локалитета, значајних за Србију. Како сте могли да дозволите да се уништи некропола старих Римљана?
Дејан Чоловић: Није тачно. Сви су гробови спасени. Чим су наши људи загребали прве мошти пре три године, одмах смо обуставили радове и обавестили Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу. Имамо допис о томе. Нико није знао да се ту налазе. Шта ће мени да се бавим туђим гробовима. Ми да смо хтели да се тиме бавимо, бавили бисмо се неком другом производњом. То је апсурдно што монструми пишу. Слободно напишите да сам их тако назвао. То нису нормални људи. Немају друго шта да раде него измишљају такве глупости. Из Завода су дошли код нас да направимо договор да ми финансирамо радове, јер они свој новац немају и ми смо са два-три милиона динара исфинансирали те радове. За то време на том локалитету ми нисмо радили ништа, а нама је у интересу било да исфинансирамо радове до краја, јер, да смо њих чекали, они то не би завршили за наредних десет година.
Кажете да су сви гробови спасени, а из Завода су рекли да се не зна колико је гробова пре тога нестало, јер је правац њихове распрострањености ишао на страну која је уништена?
Александар Чоловић: Ми не можемо да тврдимо шта се дешавало пре нас, јер смо каменолом купили 2017. од фирме Доломити – Нововић, коме је дозвола дата 2002–2003. године. Кад смо започели експлоатацију, ту се већ радило десетак година и нисмо знали шта ту има. Они су стали са експлоатацијом, јер нису имали пласман. То је стајало пре нас и ми када смо кренули нисмо ни знали шта ту има кад смо купили. Ни они из Завода нису знали. Они су издали папир човеку од кога смо купили фирму. Сваки каменолом пре но што се отвори добија сагласност од потребних институција и Завод за заштиту је дао сагласност том човеку да може да почне експлоатацију. Ми написмено имамо да смо на десетине манастира обновили, па зар бисмо сада дозволили да се неке кости развлаче по Венчацу?
Ако је тако, да ли сте спремни да на Дворинама, на падини Венчаца финансирате завршетак археолошких радова и конзервацију новооткривене цркве из немањићког доба и реконструкцију двора последњег српског деспота Павла Бакића, поред тог или у близини тог локалитета, за шта се удружење „Павле Бакић“залаже више од десет година?
Дејан Чоловић: Као што је Александар малопре рекао, ми смо укључени у многе пројекте. Тиме се не хвалимо. Не желимо да се бахатимо и причамо како смо урадили ово или оно. Ово је први пут да јавно износимо да смо учествовали доста у обнови манастира у Брезовцу, максимално смо укључени - дали смо око шест милиона динара – у обнову болнице у Аранђеловцу. Захваљујући нама и нашој фондацији и привредницима града Аранђеловца и локалној самоуправи, а и држава се ту доста укључила, завршили смо поликлинички део. Ми смо нон-стоп укључени у разне пројекте, тако да ћемо и даље учествовати према својим могућностима, колико будемо могли. Имамо у глави да треба да се укључимо да се заврши, како смо обавештени, та рудничко-шумадијска митрополија на Дворинама и двор Павла Бакића како би се то као једна целина заокружило. Ми то сами не можемо. Ту треба много људи да се укључи, као и држава, како би се тај пројекат довео до краја.
Осим индустрије која се базира на венчачком мермеру, купили сте Венчачко-виноградаску задругу у Бањи, направили сте ресторан и стамбену зграду код стадиона Синђелић у Београду, саградили угоститељски објекат у Крагујевцу... Да ли је то тачно?
Дејан Чоловић: Тачно је. Градимо нон-стоп. Правимо хале, производне погоне, стамбене зграде у Београду...
Ова власт је препознала домаће привреднике и изашла им у сусрет. А субвенција коју смо добили је минорна у односу на оно шта смо инвестирали и у односу на оно шта добијају стране компаније. Ми смо добили „оволицно“и за то нас прозивају сви живи у Србији
У Аранђеловцу сте прозвани да сте поклонили станове у Београду познатим политичарима у државном врху и на локалу, бившем директору Коридора Зорану Бабићу, министру здравља Златибору Лончару, председнику Општинског одбора СНС у
Аранђеловцу Милосаву Милојевићу, заменици председнице општинске скупштине Марији Прековић...
Дејан Чоловић: Морам да се насмејем. Напишите да смо се насмејали. Шта рећи на глупости. Зато и не желим да се сусрећем са новинарима и да причам. Немамо времена за такве ствари. Ми имамо посла, радимо и глупостима се не бавимо. Они који имају времена и који се баве глупостима то су измислили. И ја сада треба такве да демантујем.
У којој су мери на значајно боље пословне резултате Бекамента након 2016. утицали добри односи са Владом Србије, с обзиром на то да су вашу компанију у релативно кратком року посетили тадашњи премијер Александар Вучић и потпредседник Владе и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, који је и 2018. овде долазио. И зашто би Небојша Стефановић долазио у једно приватно предузеће као министар полиције, а не обилази нека друга приватна предузећа?
Александар Чоловић: Ево, ја ћу да вам кажем. Кад је закон изгласан, пре три године, да се све српске фирме поистовете са страним инвеститорима, ми смо прва српска фирма која је испунила све услове и први смо добили субвенцију од државе. И на њихово инсистирање, јер ми нисмо никога од њих познавали, нити смо их икада видели, добили смо допис да премијер и министар полиције хоће да отворе нашу фабрику. И шта ћемо ми да кажемо? Одобрили су нам средства, а ми не желимо да их видимо? Та средства су после и други добили, али ми смо први аплицирали, јер се потрефило да смо имали већ спремљен пројекат, испунили смо услове и субвенција нам је одобрена. Стигао нам је допис да долазе премијер Вучић и министар Стефановић, који није дошао као министар полиције, већ као потпредседник Владе.
Министар Стефановић је долазио и 2018. Он је тада изјавио да је веома срећан што осам година познаје породицу Чоловић. Та осма година уназад је 2010. када је СНС био опозиција и министар Стефановић није имао никакву функцију. Био је њихов члан или активиста. Како се познајете тако дуго?
Дејан Чоловић: Шта значи познајете се? Упознали смо се са човеком и не само с њим. Толико људи смо упознали. Не могу сада да вратим филм. Нити се дружимо, нити се виђамо, нити се чујемо. То значи то познанство.
Александар Чоловић: Нити смо икад нешто радили.
Дејан Чоловић: Он је знао за Бекамент пре осам година. Вероватно смо се негде и упознали. То не значи да се ми дружимо. Из којих разлога је он упућен у Бекамент не знамо. Вероватно њих интересују привредници у Србији, ко су, шта раде. Ми смо за прошлу годину лично послали допис да се неко појави у име државе да отвори погон у који смо уложили четири-пет милиона евра сопствених пара, без икакве субвенције. Они, политичари, било која страна инвестиција да дође, сви се појаве. И кад је камен темељац, и кад се сече врпца, и кад се пушта у рад – све се то пропрати у медијима. Наши грађани то гледају. И кажу: ово је озбиљна фирма. Отвара Вучић, отвара потпредседник Владе. Ми, као и остали домаћи произвођачи, нисмо имали никакве привилегије. И кад се ја појавим код свог купца кажу: ево, дошао је произвођач коме је министар отворио фабрику. То делује на људе... Ово је први пут да се неко одазвао. Од 1999. ми упорно шаљемо захтев за субвенције, да нам помогну. За последњих 20 и нешто више година никада ништа нисмо добили. Ниједан одговор. Једноставно, ова власт је препознала домаће привреднике и изашла у сусрет. А ми шта смо добили у односу на оно шта смо инвестирали, то је минорно према ономе што добијају стране компаније које долазе у Србију. Ми смо добили „оволицно“и за то „оволицно“нас прозивају сви живи у Србији.
У којој мери послујете са државом, јавним предузећима, а колико прихода остварујете на основу продаје приватним компанијама, страним и домаћим?
Дејан Чоловић: Извозимо 60 одсто, а 40 одсто прихода остварујемо на домаћем тржишту. У прошлој години остварили смо приход од 5,5 милијарди, а добит можете видети и на сајту АПР-а. Све је јавно. Са државом не послујемо, нити са неким јавним предузећем, нити учествујемо на тендерима, осим што смо већ споменули да смо учествовали на тендеру за камен у Аранђеловцу и Сопоту. Ту је учествовала и Omya Vencac и сви други. Некад добију они посао, некада ми. А то је 0,01 одсто промета у нашој фирми. А неко ту сада хоће тенденциозно да каже како ми профитирамо на рачун државе и тендера, што је апсурдно. Неко хоће да дође на власт преко нас. То је највећи проблем. То је бит свега. Нема везе што Бекамент даје и шаком и капом где год треба, о томе се не прича, а прича се о Бекаменту зато што експлоатише на Венчацу, а не помињу се друге фирме које много више експлоатишу него ми.
И још једном, нисмо до краја разрешили питање зашто више не може на Венчацу да се извади ниједан блок здравог камена?
Дејан Чоловић: То је питање политике фирме. То је једна ствар. Друга ствар је што је држава сто година радила и све протресла. То је било када је Венчац био у државном власништву. Нису за то криви садашњи власници који су купили мајдане. Сада се њима пребацује да неконтролисано минирају, а људи ни криви ни дужни. Нити су криви они који су преузели Венчац. То је упропашћено док је било државно, јер је минирано годинама поред блока, поред мајдана где се вадио блок. Тада је направљена катастрофална грешка. Тај камен је изгубио смисао пре но што је Венчац приватизован. Сада немаш другу могућност него да вадиш ово што имаш.
У 2018. тражили смо да неко у име државе отвори погон у који смо уложили четирипет милиона евра, без субвенције, јер било која страна инвестиција да дође, политичари се тамо појаве. И кад је камен темељац, и кад се сече врпца, и кад се погон пушта у рад