Хронологија одсецања главе
Чак два важна српска стрипска издавача морала су да се удруже како би била објављена ова несвакидашња стрипска биографска студија Мила Манаре
Увек је занимљиво када се један уметник бави животом, мотивима за стваралаштво, личношћу, радом и делима која су резултат прегнућа колеге по врсти изражавања. Још је занимљивије када је између њих велика временска дистанца, која у овом случају износи чак четири века, а најзанимљивије је то што су обојица заточници исте стваралачке дисциплине - ликовне уметности!
Неочекиваној актуелности овог албума, и без икакве сумње повећаном интересовању не само стрипских читалаца, допринеће и афера која је пре нешто више од месец дана избила у вези с наводно другом Каравађовом верзијом из 1606. године, познате и неспорно његове слике Јудита и Холоферн. Време настанка прве није тачно усаглашено међу историчарима уметности, али се смешта у период 1598-1600.
Јер, тој другој, и стилски и композиционо и по атмосфери драстично различитој од прве, изненада нађеној 2014. у Француској, па по једној верзији два дана пре јунске или јулске аукције у Тулузу несталој, потом повученој, а затим изнетој из аукцијске куће Дрио јер је већ у тајности продата једном великом светском музеју, како рече Марк Лабарб из „Друоа“- изгубио се траг.
У стори-телинг око конструкције доласка слике у Француску и комерцијално-маркетиншко спиновање, у те последњих година пословичне „процедуре“у случајевима сличних „открића“слика великих мајстора и збрзаних аукција поводом њих, укључена је и војска Наполеона Трећег и прашњави, паучином
опточени тавански буџаци, и „наивни“вишевековни власници који су Лабарба „замолили да процени неку таванску старудију“(слика је била скривена иза душека који се некако очувао пар векова), и све би то некима било смешно да иза аутентичности није залегао неко ко слови за експерта класичног сликарства Ерик Туркен из Париза.
Опоненти аутентичности као аргументе помињу „тврђу арматуру“слике, одсуство суптилнијих валера и мекоће покрета фигура, снажније контрасте, присутност „фламанске“сликарске школе комбиноване са италијанском, лик слушкиње Абре која нешто говори Јудити, чудно, директно окренутој посматрачу док смирено коље Холоферна...
Но, то што је кључни лик окренут гледаоцу слике само по себи није аргумент. Микеланђело Меризи (1571-1610), који је прихватио надимак Каравађо, добивши га у Милану, прво, да би га неупућени разликовали од „оног“Микеланђела и, друго, јер је његов отац Фермо био у служби Маркиза од Каравађа, места у области Доњег Бергама, из којег је његова мајка Лучија - користио је за различите слике исте особе.
Мученик Сава Шумановић није могао да убеди локалне даме из Шида са околином да му буду модели, није имао избор, па на мноштву слика видимо исту жену, док је Каравађо, иако је могао да бира колико га воља међу тамошњим проституткама и дворским дамама, што је истина буди речено и чинио на различите начине - често је сам хтео исте.
Управо је Јудита баш исти лик који запажамо и на слици Света Ка
тарина Александријска (1598/99), то јест дама Филида Меландрони (била је она и Преобраћена Магдалена), али најважније за ову тему је то да и Света Катарина директно гледа „у камеру“.
Занимљиво је да је стрипар Мило Манара, пословично до у детаље проучивши живот и дело генија, у свом стрипованом животопису управо реконструисао настанак слике Јудита и Холоферн. Е сада, или је негде дошао до податка да је Каравађо Јудиту изворно приказао са голим грудима које је неко прекрио (нигде у албуму не стоји ко и када, можда је и тражио од самог мајстора да то учини), или је Манара, кога одраније знамо по снажно еротизованим стриповима, тему слободно интерпретирао...
Ипак, што се „нестале“слике тиче, потписник ових редова је склон опонентској струји и тези о копији фламанског сликара Луја Финсона, који је живео седам година дуже од Каравађа.
Интрига је стигла као кец на десетку за ово тврдо укоричено издање, недавно и на српски, од стране Кристијана Релића преведени, те на 64 стране у пуном колору одштампани албум, који је већ сада неспорно један од догађаја сезоне!
Чак два важна српска стрипска издавача су морала да се удруже како би било објављено ово важно, у многим аспектима, а свакако по огромном уложеном труду у истраживање Манаре и, слободно се то може рећи, осим цртања и сликање једне несвакидашње стрипске биографске студије.
Угледни италијански историчар уметности Клаудио Стринати написао је пригодан увод, али као и сваки предговор и овај је безрезервно афирмативан, па чак и по цену да се изнесу неке нетачне чињенице.
Нема никакве сумње да је сценариста и цртач (колор је осим њега наносила и Симона Манара) проучио све расположиво о Каравађу. Но, прву од три његове биографије, а најмање једну, писала је особа којој се неспорно велики и без изузетка према сведоцима пргави уметник грдно замерио, и која је објављена чак 32 године након Меризијеве смрти (Баљоне, 1642), друга 62 године после (Белори, 1672), а трећа, Манчинијева, тек 1910. Не сумњајући у акрибичност Манаре, ипак не стоји Стринатијева тврдња да Манарина прича „заправо и није романсирана“.
Успут, биограф Баљоне се судио, не због цртаних карикатура или жена, већ због неких подругљивих стихова које је сликар писао о том човеку који ће му заувек обликовати посмртни имиџ! Е, да је знао, уметник би се држао само својих четкица!
Друга од пренаглашено пристрасних констатација Стринатија је да су Каравађо и Манара веома блиски по сензибилитету и креативним намерама. Напротив! Минуциозни Манара није сликар него цртач и илустратор, сав је у линијама, и то статичним, крутим и прецизним, контуре су му увек затворене, док боју, когод и којом год техником да је осим њега колорисао - наносио је накнадно на цртеж. С друге стране, до данас није нађен НИЈЕДАН припремни цртеж за слике Микеланђела Другог.
Треће, радећи врхунски професионално ову биографију, по дефиницији, Манара је морао да проучи архитектуру, те да са својим актером изађе у екстеријер(е). То је и чинио од првог призор-поља, а с друге стране Каравађо је на свега неколико од мноштва својих слика приказао „пленер“и нешто што би се могло назвати пејзажом. У ствари, сматра се да је он установио оно што би филмаџије назвале „сетом“, тј. поставку више модела са реквизитима, задатим динамичним положајима, изразима лица и драперијама на „практикаблу“. Манара је и то уткао у, нема шта, занатски беспрекорно стриповану биографију.
Четврто, незгодан, тежак карактер, крчме, жене, мушкарци и драги му мачеви доводили су га у конфликте и невоље, што је у стрипу уверљиво драматизовано, али је број актера туча из полицијских записника Манара стрипски и сценаристички редуковао.
У Рим је младић из родног краја дошао 1592. да се никада више не врати у Милано и да се до краја живота бави сликарством. Због туче до које је дошло између две екипе у игри са лоптом (која се сматра претечом тениса - не фудбала), а у коју се укључио пргави К, убивши наредника Рануча Томазонија, 1606. је расписана потерница и побегао је из Рима. Отишао је на Малту, био искушеник, проглашен 1608. за витеза, па му је неколико месеци касније одузета титула јер је ухваћен како „досађује једној грофици“, опет је побегао.