Ноћ вештица и прави британски хорор
Дошли смо до свакодневице у којој се неистомишљеницима шаљу претње смрћу, породице распадају из политичких разлога, а полицајци саветују противнике затварања парламента да са протеста одлазе у групама, јер не могу да им гарантују безбедност од разјарених присталица Брегзита
Дошли смо до свакодневице у којој се неистомишљеницима шаљу претње смрћу, породице распадају из политичких разлога, а полицајци саветују противнике затварања парламента да са протеста одлазе у групама, јер не могу да им гарантују безбедност од разјарених присталица Брегзита
Ако је судити по британским таблоидима, народ овде више није заинтересован за Брегзит. Дан пре писања овог текста, преговори са Европском унијом су изгледали немогући,
бар су тако извештавали озбиљни британски медији цитирајући Доналда Туска које се твитом директно обратио британском премијеру: „Не желиш договор, не желиш продужетак рока, не желиш повлачење, quo vadis?“Истовремено, на насловним
странама таблоида, ни речи о преговорима. На дан писања овог текста, исти озбиљни медији оптимистично говоре о „промени расположења“, док се таблоиди и даље баве ратом супруга двојице фудбалера које им продају приче једна о другој. И једни и дру
ги тврде да знају шта народ мисли, односно какве информације жели. Притом се таблоиди традиционално декларишу као „глас народа“.
А, народ, судећи по бројним анкетама, није начисто шта мисли. Анкета Natcen групе тврди да тек за трећину испитаних то значи како ће Британија изаћи из ЕУ, те да им је једино важно да изађу. Истовремено, Yugov, познатија и поузданија анкетна група, тврди да њихова „најшира икад спроведена анкета“показује да већина сада жели да остане у ЕУ.
Откад је Британији почео да се „дешава народ”, готово да нема политичара који се на тај народ не позива. У својој бриљантној књизи Ово није пропаганда један од светских теоретичара постистине, Питер Помернцев, покушава да дефинише појам народ анализирајући популисте и на левој и на (крајње) десној страни, и закључује да је крајња десница присвојила либерални дискурс, те се сви појмови од слободе изражавања, родности, политичке коректности, па до народа имају редефинисати, мада сам не нуди алтернативе.
Шта год британски медији или анкете тврдили, једно је сигурно, да оног тренутка кад кликнем „шаљи“, ствари ће и даље бити нејасне. Или ће Борис Џонсон поново променити тактику, или ће се ЕУ ухватити за сламку наде. Или ће, као што један комичар рече, на дан када је британски Виши суд одлучио да је Џонсон слагао краљицу кад јој је навео разлоге затварања парламента, бити ухапшена та иста краљица. Све је могуће у овом Theatrum Mundi, како то лепо рече Глеб Павловски, један од првих Путинових спин доктора, објашњавајући Померанцеву да је „будућност прво дошла у Русију“, алудирајући на свет у којем је „све могуће, а ништа истинито“и који је прво почео да се дешава у Русији.
Они који су живели у Милошевићевој Србији, што је и мој случај, неће се сложити са тврдњом из Померанцевог бестселера (треће издање од августа). Будућност је прво почела у Србији. Будући да сам у то време радила анализе дневника државне телевизије, добро се сећам како су се разни „експерти“и измишљене сторије смењивали из вечери у вече, некад трајући и по два сата, да би следећег дана потпуно ишчезли, и експерти и сторије. Све у име „народа који нико не сме да бије“. Тад смо се надали да ће се одласком Милошевића све променити. Набоље. Један од ретких који није имао заблуда, књижевник Филип Давид, рекао ми је тада да се сви грдно варамо да ће се нешто променити. „Посејана је једна култура која ће још дуго да траје“, казао је Давид. Данас, четврт века касније, одавде и овде, видим колико је Давид био у праву. Интернет и друштвене мреже само су олакшале посао некадашњем Милошевићевом министру информација. Александар Вучић данас не мора да зове уреднике да их укорава. Он то ради много суптилније, кроз ботове, тролове и бројне контролисане медије. Збуњујући незадовољнике широм Србије који не знају којој алтернативи да се придруже.
Данас и овде, и са искуством из Србије, лако повлачим паралеле са својим претходним животом препоручујући књигу Питера Померанцева свакоме ко је збуњен. И он је као и ја живео у комунистичка времена, па можемо лакше да разумемо како је народ климава категорија и како народ свако може да извуче из рукава кад затреба.
У британском случају то значи да управо на тим просторима, на друштвеним мрежама, али и на сумњивим порталима, „дарк нету“, народ који конзумира таблоиде добија информације о којима ми из другог мехура немамо појма. Мој млади колега, белац, муслиман, по сопственом признању „неодређене родности“, каже да рекламе које добија на својим платформама изгледају као да је он старија госпођа, црнкиња?? Тако потврђује оно што је Александер Никс, директор проказане Кембриџ аналитике, која је од Фејсбука купила на хиљаде података о корисницима како би их искористили за обману гласача, рекао пред британском парламентарном комисијом да „Аналитика зна о нама више него што ми знамо сами о себи, те сходно томе сваком нуде оно што му заправо треба. Па, зар није демократија да се народу нуди оно што му треба?”, упитао је чланове комисије.
Одговор на питање да ли Британци ових дана или минута знају шта хоће, зависи дакле од тога у ком сте мехуру у којој еко-соби. У мом мехуру се верује да највеће зло долази не из редова крајње деснице, него из редова тренутног премијера. Џонсон се не ослања на своје министре, нити на чланове своје уже тотално политички подељене породице. Демократски неизабран а моћан стоји иза њега његов саветник Доминик Камингс, који не мари ни за Устав, ни за парламент, нити за министре и медије. Нити то крије. Он се поиграва са десничарским концептом народа и народне воље, руга репортерима у камеру, назива експерте глупацима. По његовим саветима, Џонсон мења изјаве и планове из дана у дан, одбија интервјуе са медијима који му нису наклоњени, користи ратнички речник, делећи политичаре на маскуларне (којима, наравно, он припада) и „цурице“(којима припадају неистомишљеници). И све више и говором и понашањем, а чини се и изгледом, подсећа на Доналда Трампа. Ако функционише у Америци, можда прође и овде.
И као што се мехури не деле више по партијској припадности, него
по ставовима о одређеним питањима где је готово једини заједнички именитељ имиграција, тако се и мој мехур расплињује кад се реч поведе о крајњој десници и њеном значају у британској историји. Мој драги сада покојни пријатељ, Мајкл Барет Браун, социјалиста, показао ми је пре добрих четврт века петицију коју је давних 30их година прошлог века организовао његов отац, такође социјалиста, а која осуђује Освалда Мозлија, лидера тадашњих британских фашиста. Петицију су потписали водећи интелектуалци, као што је Бертранд Расел. На врхунцу Мозлијеве популарности, 1935. године, Би-Би-Си је забранио његово појављивање на својим таласима. Мајкл је био поносан и на свог оца и на Би-Би-Си који је тада схватио колико Мозлијев екстремизам и његово обожавање страних ауторитараца може да буде опасно за британски јавни простор. Деценијама су све странке подржавале ту одлуку британског јавног сервиса. „Питам се шта ће бити кад на власти не будемо имали људе који су се борили против Хитлера“, питао се Мајкл, а ја сам ту зебњу приписала његовом крајње левичарском виђењу света, виђењу какво се среће међу људима који никад нису лично искусили живот иза гвоздене завесе.
Мајкл је умро годину дана пре референдума о изласку из ЕУ, не дочекавши потврду своје сумње. Ко би се октобра 2019. усудио да забрани Најџела Фаража, звезду националиста, на било којој британској телевизији? Иако није посланик, само се у култном Би-Би-Сијевом политичком програму Питање времена појавио 33 пута у две године. Томи Робинсон, лидер крајње деснице, такође налази место на јавном сервису, кад год потоњи жели да покаже балансираност у политичким магазинима.
Данас у Британији крајња десница маршира са поносом, управо како их је Стив Бенон, Трампов некадашњи саветник, научио. „Носите свој расистички беџ часно“, поручивао је Бенон. Прогресивне снаге изгубиле су битку са снагама конзервативизма, како их је центриста Тони Блер назвао, а Најџелови следбеници нису више губитници, како их је крстио Дејвид Камерон. Ниједан од поменута два британска премијера није схватио рађање десничарског европског популизма као претњу Британији, али си и један и други почели легитимизацију идеја које су долазиле са крајње деснице: Камеронови торијевци су се иницијално груписали око претњи које долазе од миграната, док су Блерови нови лабуристи без зазора користили нелогичан а опасан термин „лажни азил апликанти“. И тако смо дошли до „њих“и „нас“, до раскола какав модерна британска историја не памти. До свакодневице у којој се неистомишљеницима шаљу претње смрћу, породице распадају из политичких разлога, а полицајци саветују противнике затварања парламента да са протеста одлазе у групама, јер не могу да им гарантују безбедност од разјарених присталица Брегзита.
Ко ће и како измирити две тренутно неспојиве групе и залечити поделе, ко ће и како поново маргинализовати крајњу десницу остаје да се види кад једном прође Ноћ вештица. Ако се уопште нешто важно и деси тог 31. октобра.
Ни Блер ни Камерон нису схватили рађање европског десничарског популизма као претњу Британији