НЕМА ЗЕМЉЕ ЗА КУРДЕ
У овој блискоисточној драми неће бити недвосмислених победника. Америка се већ обрукала, Турска је показала империјалистичко лице, али то неће елиминисати оно што доживљава као курдску опасност. Русија је тек утврдила своје присуство у Сирији, Асад је добио нежељене савезнике, а најбројнији народ без државе још дуго ће остати апатриди
Kад год амерички председник Доналд Трамп покуша да понуди сувисло тумачење геополитичких збивања, зазвучи као да је за друге државе први пут чуо пре петнаест минута. Рецимо, након што је врхушка Републиканске партије критиковала његову одлуку да из Сирије повуче преосталих хиљаду америчких војника, оправдано страхујући од нових сукоба, Трамп је све актере стрпао у исти кош, рекавши да ће „Турска, Европа, Сирија, Иран, Ирак, Русија и Курди некако морати да среде ситуацију“. Одлуку о повлачењу је донео након телефонског разговора с турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, који му је вероватно натукнуо да планира да нападне Рожаву, тј. два подручја на северу Сирије која контролишу Курди, баш зато што их контролишу Курди. Ако Турска учини нешто што је, како је Трамп рекао, недопустиво према мерилима његове „велике и ненадмашне мудрости“, сравниће њену економију са земљом. Два дана касније, турска офанзива је отпочела. Пет дана касније, број погинулих курдских цивила се попео на 38 (незванично на шездесетак), а од око два милиона житеља Рожаве, огњишта је напустило између сто и триста хиљада. Тек је шест дана касније Трамп најавио повећање таксе на увоз челика из Турске за 50 одсто, прекидање преговора с Анкаром вредних сто милијарди долара, те останак америчке војске у Сирији. Међутим, питање је да ли би америчка администрација предузела ове кораке да у кратком међувремену снаге Башара ел Асада нису договориле сарадњу с Курдима, посредством Русије. Како било, штета је већ учињена и немала је.
Трамп је издају Курда покушао да оправда тврдњом да „није баш да су Курди помагали америчку инвазију на нацистичку Немачку“. Тачно, према узусима Другог светског рата, овај народ није задужио Америку. Занемаримо ли да су помогли америчке савезнике, Британце, у рушењу пронацистичког режима у Ираку у истом рату, неспорна је чињеница и да су од 2014. били главни теренски савезници америчке авијације у борбама против Исламске државе у Сирији. Били су међу најзаслужнијима за пад Раке, престонице калифата. У својим затворима држе око 12.000 исламиста, а у камповима опскрбљују на десетине хиљада избеглица из ИД. У највећем од њих, који се зове Ел Хол, живи око 50.000 људи. Поврх свега, успели су да за време ратних дејстава направе покушај политичке заједнице која се заснива на идеалима директне демократије и социјалне одговорности, те етничке, верске и родне равноправности. Речју – без учешћа сиријских Курда, ратна криза би се на северу земље одавно изопачила у још већу хуманитарну, а ИД би и даље извесно држала неки територијални крпеж.
За разлику од Трампа, Курди су врло свесни географских и историјских специфичности Блиског истока, јер су готово сви њихови државотворни напори до данас били неуспешни. Реч је, уосталом, о најбројнијем народу на свету без др
жаве, са четрдесет милиона четвртом најбројнијем на Блиском истоку (после Египћана, Иранаца и Турака), чија једна народна пословица данас звучи поражавајуће истинито: једино су планине прави пријатељи.
Севрски споразум је 1920. године поделио поражено Османско царство на различите сфере утицаја, а предвиђао је и формирање независног Курдистана. Рат Ататуркових присталица против сила Антанте га је бацио на сметлиште историје. Потоњи Лозански мир из 1923. је у великој мери обликовао данашње границе Турске, а међу Курдима је заживео као симбол националне трагедије. Етничко чишћење које се крајем тридесетих година на источним ободима Ататуркове творевине одвијало прилично неометано однело је око 70.000 живота, док је још 12.000 људи изгубило домове. Из данашње перспективе цинично звучи извињење Курдима које је 2015. године упутио Ердоган. Тада је „организовано и испланирано насиље“од пре осамдесет и кусур година прогласио „националном срамотом“.
Курди су потом 1961. и 1974. покушали да се уз помоћ Израела и Ирана изборе за самосталност на територији Ирака. Поново су 1975. остављени на немилост, када је Ирак уступио Ирану делове територије. Тачно пола века након турских злочина, Садам Хусеин је покренуо кампању Анфал, током које је страдало 182.000 Курда. Фијаско Заливског рата је 1991. створио услове за прву и једину дипломатску победу у историји овог народа – под надлежношћу Америке, Курди су на управљање добили ирачку покрајину у којој су историјски чинили већину. Озваничена је 2005. године.
Сиријски Курди су се, охрабрени успехом сународника у Ираку, политички организовали око левичарске Партије демократског јединства (PYD), док су војну организацију обезбедили кроз Јединице народне заштите (YPG), односно мултиетничке Сиријске демократске снаге (SDF), које броје око 70.000 боркиња и бораца. Иако је примарна мета њихове борбе био калифат – примарна, уосталом, колико је и борба за голи живот – Ердогану се мобилизација није допала, јер се наслањала на вишедеценијску курдску борбу за самоопредељење. Прво је напао Рожаву 2016, под изговором рата против ИД, којој је истовремено дотурао оружје и од које је куповао нафту преко граничног прелаза Акчакале. Потом су турске снаге прошле године ушетале у географски изоловани град Ефрин, где су насилно промениле курдску управу. Актуелни напади су само последњи у низу, и, као и досад, правдају се борбом против тобожњег курдског тероризма. Али, оно што је за Ердогана тек „мировна операција“, за остатак света је почетак етничког чишћења, и то на туђој, сиријској територији.
Мало је вероватно да ће Асадове снаге са SDF-ом отворено заратити с Ердоганом – ипак је Турска чланица НАТО-а, бар засад, и то друга по величини и снази – али је још мање вероватно да ће турске снаге наставити продор ка југу.
Трамп је неспретним медијским наступима угрозио и своје шансе за победу на председничким изборима идуће године. Иако је најавио повлачење америчке војске, да би потом најавио њен останак на терену, још се у децембру знало да се трупе неће потпуно повући из Сирије. План је био да напусте турско-сиријску границу и помере се дубље у унутрашњост разроване државе. Наратив о повлачењу се уклапао у Трампова предизборна обећања да ће „окончати бескрајне ратове“. Нема везе што је у прве две године свог мандата одобрио више дроновских удара од досадашњег рекордера Обаме (238 наспрам 186), нарочито у Сомалији и Пакистану, нема везе ни што се почетком октобра сазнало да ће буџет за „рат против тероризма“у 2020. бити 165 милијарди долара, уместо досадашњих 69 милијарди. Речју, није важно што ће САД наставити ратове из којих је Трамп обећао да ће се извући – важно је да пред изборе што више америчких војника стигне кући. Таман да гласају заједно с породицама, а за после ће се видети.
Турски напади тренутно америчку војску стављају у незавидан положај – с једне стране се не сме супротстављати курдском страдању, а с друге није на безбедној дистанци. Рецимо, прошле суботе су турски пројектили завршили на не више од двеста метара удаљености од мање америчке базе надомак града Кобане. Случајно, тврде Турци, и вероватно не лажу, али и један изгубљени живот америчког војника ће бити довољан за међународне скандале. Уз то би и Трамп морао да америчкој јавности објашњава како војници повучени с ратишта могу да погину на самом ратишту.
Има гласова који верују да је „хлађење“америчке војске у Сирији било смишљено како би се исламистички екстремизам распламсао у тек довољној мери да се током предстојећих година правда продужење америчког присуства. Асад ће можда успети да уз помоћ Русије консолидује сиријске развалине, образлажу они, али ће чак и с учешћем Москве тешко моћи да се успротиви новом налету исламизма. Америка би се тад сиријским властима указала као једнако примамљив партнер.
Ипак, чини се да је кабинет америчког председника издајом Курда себи створио више проблема но евентуалних користи, колико год покушао да поправи ситуацију накнадним реаговањима. Други међународни актери су брзо реаговали. Русија је успоставила везу између Курда и званичне сиријске војске, успут се не одричући својих интереса у региону. Савет безбедности УН је очекивано био подељен по питању турске офанзиве. Савет министара спољних послова чланица ЕУ је на предлог Шведске, а по диктату Француске и Немачке,
Оно што је за Ердогана „мировна операција“, за остатак света је почетак етничког чишћења
Трамп је неспретним медијским наступима угрозио шансе за победу на председничким изборима
предложио забрану извоза европског оружја у Турску. Међутим, од званичног Брисела не треба очекивати превише, јер није кажњавао Ердогана ни док је био довољно моћан да то учини. Ердоганова преговарачка позиција додатно је оснажена масовном несрећом 3,5 милиона избеглица које се налазе на турској територији. Као што Ердоган мање страхује од исламског него од слабијег курдског тероризма, тако Европа мање страхује од могућег геноцида на Блиском истоку него од новог прилива избеглица на своју територију.
Истини за вољу, и Садам Хусеин је 1991. мислио да се међународни актери неће превише бунити ако изврши инвазију на Кувајт. Ердоган је за свега недељу дана против себе окренуо дословно све заинтересоване стране, а најпомирљивији је био Иран који је понудио да буде посредник у преговорима. Међутим, биће потребно чудо да евентуални дијалог заиста уроди плодом. Нити ће Ердоган дозволити постојање курдске целине унутар Сирије и, потенцијално, Турске, нити ће Курди пристати да положе оружје и предају територију за чију су се целовитост изборили.
Чини се да у овој блискоисточној фуртутми неће бити недвосмислених победника. Америка се већ обрукала, не само морално, већ и геостратешки. На другу бруку ће тешко пристати. Турска је показала империјалистичко лице чија ће је авет дипломатски прогањати у предстојећим годинама. Уз то неће елиминисати оно што доживљава као курдску опасност. Русија је тек утврдила своје присуство у Сирији. Асад је добио нежељене савезнике који су га до избијања рата оптуживали за тлачење по етничкој основи, а сиријски Курди ће извесно изгубити прилику да део Сирије назову својим.
Главнокомандујући СДФ-а Мазлум Абди је можда најјезгровитије срочио под којим су условима Курди прво пристали на сарадњу с Америком, а однедавно и с Асадом: „Ако морамо да бирамо између компромиса и геноцида, изабраћемо наш народ.“