ДВЕ СУДБИНЕ
Уметничка публика је у Србији постала јако осетљива. Видели смо како је прошла Марина Абрамовић, а сада су се кола сломила и на Горану Весићу. После промоције прве књиге бесни грађани су му скандирали „Весићу, лопове!“Па нека онда неко каже да је ово златно доба и за уметнике
Узбуњивач. Како то гордо звучи. Чули смо за Бредлија Менинга. Чули смо за Едварда Сноудена. Они су најпознатији светски узбуњивачи који су открили заиста битне информације које се тичу глобалне безбедности и приватности и које су од јавног интереса, ма колико се моћници трудили да их сакрију од јавности.
Бредли Менинг је у затвору, а Едвард Сноуден у бекству. Изгледа да чак ни развијене демократије и релативно уређене државе попут Америке нису у стању да поднесу превише истине.
Србија је добила свог Бредлија Менинга. Раднику Крушика из Ваљева, Александру Обрадовићу, досадило је да гледа шта се ради у тој фабрици, па је одлучио да о томе сакупи информације и уступи их медијима. Тако смо, између осталог, сазнали да оружјем тргује и отац министра унутрашњих послова Небојше Стефановића.
Колико је прецизно дирнуо у осиње гнездо најбоље говори то што је експресно откривен и ухапшен. Тако је Србија постала слична Америци, бар у нечему. Ипак, да ствари не буду до краја апсурдне, побринула се управо заинтересована јавност и оно мало преосталих независних медија. Извршен је притисак који је довео до ослобађања Обрадовића из притвора у затворској јединици и премештања у кућни притвор. Није идеално, али свакако јесте боље.
Но, ако сте мислили да је сва ова голгота Александра Обрадовића нешто најгоре што може да се деси човеку, преварили сте се. На другој страни Србије, у Београду, један други човек проживљавао је свој пакао. Мислимо буквално други човек.
Заменик градоначелника Београда Горан Весић није се баш најбоље провео на промоцији своје прве књиге. Испред галерије Прогрес дочекала га је бесна руља која му је скандирала „Весићу, лопове!“и сличне гадости. Неки неуки плебс помислио би да су поново у питању Ђиласови ескадрони зла, још једном послати да праве хаос и дестабилизују земљу. Али не. Ово су били незадовољни љубитељи уметности које је на улице извела сумња да Књига о Београду можда није Горанових руку дело. Јер, заиста, откуд њему времена, поред свег тог посла који има, поред свих тих реконструкција и реконструкција реконструкција, још и да пише? Звучи мало нереално, мора се признати.
Уметничка публика је у Србији постала јако осетљива. Порастао је стандард, а са њим и културно уздизање и критеријуми за лепо. Видели смо како је прошла Марина Абрамовић, а сада су се кола сломила и на Горану Весићу. Парадоксално, изгледа да, иако живимо у златном добу, није баш најбоље и најсрећније доба за уметнике. Доживели смо да маса бесно јури једног писца по улицама Београда да би сазнала да ли је он писао сопствену књигу или не.
Тако су два човека на различитим крајевима земље готово истовремено доживела исту судбину, иако су се и један и други борили за истину. Обрадовић се борио за истину о махинацијама у Крушику, Горан Весић се борио за истину о махинацијама Драгана Ђиласа. Један је завршио у кућном притвору из којег не сме да излази, други је завршио у свом ауту из којег такође неко време није смео да излази. Једина разлика између њих је што ће једног дана, када се сведу рачуни, први бити упамћен по томе што је урадио нешто добро, а други по томе што је - Горан Весић.