Лепо лице неолиберализма
ЏАСТИН ТРУДО
Нема спора да су каријеру харизматичног лидера обележили неки револуционарни потези, али и читав низ скандала који су нарушили беспрекорни имиџ премијера који ће то остати и након релативног неуспеха на недавним изборима
Нема спора да су каријеру харизматичног лидера обележили неки револуционарни потези који су изазвали одушевљење широм планете, али и читав низ скандала који су нарушили беспрекорни имиџ премијера који ће то остати и након релативног неуспеха на недавним изборима
Лако је заљубити се у Џастина Трудоа, бар накратко и на први поглед. Четрдесетседмогодишњи канадски премијер је у један изјутра прошлог уторка у Монтреалу изашао пред присталице Либералне партије Канаде с истом дечачком енергијом коју је имао и 2008, када је започео озбиљнију политичку каријеру. На путу до говорнице је у складу с холивудском харизмом пољубио супругу, а онда је, уоквирен монументалним јаворовим листом на екрану иза себе, грађанима рекао: „Чуо сам вас, пријатељи.“
Грађани су му на недавним парламентарним изборима поручили да му верују мање но 2015, када је засео у премијерску фотељу. Тада је либерале водио до победе, освојивши 184 од 338 места у парламенту и уједно окончавши десетогодишњу владавину конзервативаца. И сад су либерали били први, али су освојили 157 мандата, 13 мање од неопходног удела за већину. С друге стране, опозициона Конзервативна партија Канаде је број посланика повећала са 95 на 121. Освојила је и више гласова од првопласираних, али у већинском једнокружном изборном систему какав је у Канади, мандат у парламенту добија само онај кандидат с највише гласова у својој изборној јединици. Отуда и мање мандата. Како се лидер трећепласиране Нове демократске партије Џагмит Синг током кампање зарекао да неће сарађивати с конзервативцима, њихових 24 мандата извесно ће послужити за формирање нове Трудоове владе, иако мањинске. Сепаратистички Квебечки
блок је освојио 32, а Зелени три мандата.
Трудоов самоуверени наступ након прошлонедељне победе није приличио некоме ко је за четири године изгубио 27 места вредну подршку. Тај раскорак – опоненти би рекли: ароганција – испољио се и пре почетка говора. Наиме, јавности се обратио пре но што су Синг и лидер конзервативаца Ендру Шир завршили своје говоре, па су медији паралелно извештавали са сва три места, што је преседан у историји Канаде.
Можда је та нестрпљивост последица тога што су рефлектори у Трудоа били уперени дословно од рођења. На свет је дошао на Божић по грегоријанском календару 1971. године. Од мајке Маргарет Синклер, ћерке министра за риболов и океане, и од оца Пјера, вође либерала и једног од највољенијих премијера Канаде. На тој функцији је провео петнаест година.
Већ наредне године, председник САД Ричард Никсон је у Монтреалу наздравио одојчету: „Волео бих да поздравим будућег премијера Канаде, Џастина Пјера Трудоа.“Пјер је одговорио да би волео да његов син има „љупкост и вештине нашег госта“. Никсон је након посете рекао да му је тај састанак требао „колико и рупа у глави“. Љупко, нема шта, а Вотергејт је показао и скромно државничко умеће некадашњег америчког председника. Џастин је остварио његово очекивање, а остаје му још да надмаши и очево куртоазно ласкање.
Ако је Пјер био пандан најпознатијем Кенедију - Џону, Џастин је у политичку орбиту лансиран као пандан Бараку Обами. Одрастао је у Пјеровој ери, или „трудоманији“, чији су геополитички домашаји наликовали Покрету несврстаних. Уосталом, нису случајно Џими Картер и Фидел Кастро седели један до другога на сахрани његовог оца 2000. године. Када је Фидел 2016. преминуо, Џастин га је назвао „изванредним лидером који је служио свом народу“. Како је поткрај исте године у суседној Америци на власт дошао политички аналфабета и капиталистичка икона Доналд Трамп, Трудо је свету заличио на самог Кастра, главом и брадом. Али није тешко бити прогресиван поред Трампа.
Џастинов говор на очевој сахрани је био репризиран већ наредног дана. „Шума је дивна, тамна и дубока, одржао је обећање и заслужио спавање“, парафразирао је млади Трудо америчког песника Роберта Фроста, а јавност је већ сутрадан брујала о „рађању нове династије“, што се вероватно није допало Елизабети Другој, и даље декларативном суверену Канаде.
Ако је Џастин до тридесете године и водио живот донекле обичног грађанина – завршио је студије књижевности и педагогије, био је избацивач у ноћном клубу, инструктор сноубординга, а онда и учитељ – од тридесете се изграђивао у наду либералне сцене. Његова је партија годинама кокетирала с квебечким национализмом не би ли привукла тамошње гласаче, а Трудо је управо критиком тог сентимента 2008. ушао у парламент, победивши у изборној јединици Папино. „Национализам је све оно против чега се мој отац борио“, рекао је Џастин и тако призвао Пјеров дух.
Либерали су на парламентарним изборима 2011. остварили најнижи резултат у својој историји – свега 18,9 одсто гласова – а медији и гласачи су након оставке лидера Мајкла Игњатијева завапили за новом „трудоманијом“. Више од самог Трудоа, чини се. После две године убеђивања, победио je на страначким изборима са чак 79 одсто гласова. Aнкета канадског таблоида Торонто сан је већ наредног дана показала да би за либерале под Трудоом гласало 49 одсто гласача, а за конзервативце једва тридесет.
Убедљива победа либерала на изборима 2015. је делом ходала на Џастиновој харизми, а делом на његовим амбициозним плановима. Двадесеторо универзитетских предавача и научних сарадника је у јулу ове године утврдило да је Трудо делимично или потпуно испунио 92 одсто од 353 предизборна обећања. Наравно, претежно их је испунио делимично. Пред прошле изборе је покренуо кампању
„Замоли је да се кандидује“чији је циљ био да Канађани увере жене из свог окружења да им је место у јавној управи. Као премијер је саставио прву родно равноправну владу. Места је било и за представнике домородачких народа. Оним члановима Либералне партије који се противе праву на абортус је забранио кандидатуру на парламентарним изборима. Из странке је протерао, а с јавних функција је склонио неколико сарадника оптужених за сексуално узнемиравање. Међу њима је био и утицајни Кент Хер, бивши министар за борачка питања. Легализовао је употребу марихуане, не само у медицинске већ и у рекреативне сврхе. Још 2017. je најавио и до данас је умногоме остварио амбициозан план да до 2020. прими више од милион избеглица са Блиског истока.
Прве избеглице је лично дочекао, поручивши им: „Добро дошли кући“; на питање зашто владу једнако чине и мушкарци и жене, одговорио је: „Јер је 2015“; женама је поручио: „Сиромаштво је питање сексизма“, а легализацију канабиса је коментарисао сопственим „дувачким“стажем. Јавности се представљао као најбоља верзија ње саме, уз то транспарентна и искрена.
Међутим, и то лице има наличје. Као посланик је од гостовања и јавних говора незаконито приходовао 277.000 америчких долара, а раних двехиљадитих је био спопао једну новинарку на музичком фестивалу. Дан касније јој се јавно извинио, рекавши да се не би тако понео „да је знао да је новинарка“. Пред последње изборе, јавност су преплавиле слике из Џастинове младости када се за маскенбал пародично маскирао у Индијца. Мултиетничка Канада је с правом одједном постала сумњичава. Јер, уместо да је грешке и неукусе пријавио још 2015, ћутао је. Знао је да има шта да крије и да оно што је вредно прећуткивања може да исплива. Прво се окрњила репутација ведрог добрице. Канада се намах препознала у тој пукотини.
Наставила је да се шири по остатку његовог имиџа, па су и немали државнички пропусти поново дошли под лупу јавности. Занемаримо његова летовања с породицом на приватном карипском острву филантропа Аге Кана, чијој је фондацији канадска влада само 2016. уплатила 38 милиона долара. Не, прави скандал који би и Никсона коштао власти, десио се у фебруару текуће године. Канадске новине Глоуб енд мејл су објавиле да је Трудо са члановима свог кабинета покушао да изврши притисак на министарку правде и врховну тужитељку Џоди Вилсон Рејбулд. Предмет којим је руководила – оптужница против квебечке компаније СНЦ-Лавалин која је у периоду 2001-2011. од владе Муамера ел Гадафија узела мито у вредности од 36,7 милиона долара – задирала је у највише финансијске и политичке токове. Трудо је тврдио да није утицао да се истрага обустави, а парламентарни комесар за етику Марио Дион је након истраге недвосмислено закључио да јесте. Након што је Вилсон Рејбулд поднела оставку, из солидарности је исто учинила и министарка финансија Џејн Филпот. Трудоова реакција? Избацио их је из странке, а потом је рекао да је реч о неспоразуму.
Као противник интервенција на Блиском истоку и као неко ко је избеглице дочекао широм отворених руку, лицемерна је била и његова одлука да не обори споразум који је претходна влада склопила с властима Саудијске Арабије, упркос притиску јавности. Продала јој је чак 15 милијарди долара вредно наоружање које је завршило на ратиштима у Јемену, Сирији и Ираку.
Док су представници Канаде у Паризу заговарали задржавање глобалног загревања у постојећем оквиру од 1,5 степени Целзијуса, Трудо је у мају 2018. за 4,5 милијарди долара национализовао гасовод који би требало да из покрајине Алберте доведе енергенте до САД. „Ниједна држава на свету не би оставила 173 милијарде барела нафте у земљи“, рекао је шеретски на састанку индустријалаца у Хјустону. С једне стране му тапше еколошки освешћена омладина, а с друге задригли милијардери. С треће стране, експлоатација и продаја тих барела нафте произвешће трећину угљеничког отиска неопходног за прекорачење прага од 1,5 степени Целзијуса. У поређењу са спороходном катаклизмом, чињеница да ће гасовод пролазити кроз територије домородачких племена нажалост не делује нарочито важно.
Зато питање није да ли је Џастин Трудо чуо гласаче. Важније је да ли су они чули њега, политичара посвећеног идентитетским политикама који ће пре изабрати моћ и профит него одрживост, чак и демократичност. Уосталом, једно од његових најважнијих неиспуњених обећања тицало се промене изборног система, који теоретски дозвољава да већинску владу формира странка која је освојила свега 40 одсто гласова. Није га променио, а сада је победио с мање гласова од конзервативаца. Ако дела говоре гласније од речи, Трудо је засад лепо лице неолиберализма.
Ако је отац Пјер био пандан најпознатијем Кенедију - Џону, Џастин је у политичку орбиту лансиран као пандан Бараку Обами