КРАЈ ХИСТЕРИЈЕ ИЛИ НАСТАВАК РИЈАЛИТИЈА
САД
Очигледно је да је лош рад Демократске странке, која је и сама збуњена својим противречностима и која се још бори да се некако ослободи погубног клинтоновског наслеђа, увелико олакшао Трампов задатак. Морамо поновити да је импичмент пре свега политички процес јер су, строго правно гледано, веома мале шансе да ће се импичмент завршити председниковим опозивом.
Како Демократска странка може ту процедуру искористити у своју корист или је бар на најмање штетан начин по себе пребродити? Ово је крај ере Клинтонових у Демократској странци – то важи и за људе и за идеје. Странка данас оклева и тешко јој је да се одлучи између умереног и радикалног пута. Кад погледамо кампању за председничке изборе 2020. године, постоји озбиљна расправа међу демократама којим правцем треба ићи даље:
„Треба нам умереност да бисмо постигли широк консензус и тако испунили све услове како бисмо најбоље победили Доналда Трампа“, изнео је једну од идеја Џо Бајден.
Други, попут Елизабет Ворен или Бернија Сандерса, предлажу дијаметрално супротан приступ:
„Морамо да ојачамо своју базу тако што ћемо послати снажну поруку са предлогом стварних друштвених реформи, са новом економском политиком, јер ћемо само тако успети да окупимо гласаче разних страна који су одустали од избора. Морамо имати на уму да се налазимо у земљи у којој је гласачка апстиненција веома важан чинилац“, сагласно је ово двоје потенцијалних противкандидата актуелном председнику Доналду Трампу.
С друге стране, амерички председник је досад веома мудро избегавао директне нападе на било ког демократског кандидата, са изузетком Хилари Клинтон, која му је стална мета. И то све чини с врло рационалним разлогом, да не фокусира пажњу јавности на неку одређену личност, свестан да би тиме у медијском смислу помогао том политичару.
Украјинска афера ће га ипак натерати да се више концентрише на Бајдена. Али упућивање изазова Бајдену имаће за последицу, а то ће му вероватно бити и циљ, још већу поларизацију демократског бирачког тела. Неки ће
рећи да је Бајден корумпиран и неће гласати за њега, а други ће напротив рећи: Трамп га напада - зато ћу га ја подржати.
Овај случај импичмента ће пре забринути изборну базу Елизабет Ворен јер ће усмеравањем пажње на Бајдена вероватно уследити жестока борба у демократском гласачком телу и, што је још важније, у демократском страначком естаблишменту, приликом примарних избора. Ако не одиграју
паметно (а демократе у последње време нису баш блистали у том смислу), Трампу ће све то ићи у корист. У сваком случају, он никад није био деликатан и неће се нимало устручавати да, када за то дође време, нападне било Бајдена као пример корумпираности, било Воренову као социјалистички настројену политичарку која ништа не зна о практичној економији.
А шта се догађа у републиканском табору?
Страначка традиција била је врло супротна не само Трамповој личности, већ и политици коју је он наметнуо Америци. Републикански политичари су у сталном стању неверице и чуђења пред Трампом. Не воле га; не свиђа им се тај њујоршки џетсетер који се неколико пута разводио, који има бројне ванбрачне афере и који недељом не иде у цркву – то није тип који одговара традиционалном републиканском обрасцу.
С друге стране, мора се констатовати да је странка узета као талац и да су по многим идеолошким основама Трамп и републиканци на истој линији: антиекологија, контрола енергије, јачање војног комплекса, али и да се не слажу око буџетског дефицита и глобализације. На крају, мало је републиканских првака који су се одважили да јавно кажу оно што мисле о Трампу. Редак пример је био сенатор Мекејн, али он је умро. Једини конгресмен који се још јавно одупире Трампу је Мит Ромни али и он је доста усамљен, са својом уском изборном базом.
Оно што је важно да се схвати јесте да кад сте републиканац у Сједињеним Државама и када гледате Фокс телевизију, имате прилично другачију визију од оне коју нуде Си-Ен-Ен или Ем-ЕсЕн-Би-Си програми. Када слушате конзервативне медије, налазите се у другом свету од онога који приказују водећи вашингтонски медији. Сасвим је друго питање колико су и једна и друга слика обојене предрасудама и искривљене у односу на реалну стварност ....
Рецимо, коментари Фокс ТВ на украјинску аферу овако изгледају:
„Узбуњивач, човек који је покренуо аферу, није непосредни сведок из Беле куће.“
„Он извештава само о ономе што му је препричано, тако да лако можемо довести у питање његове исказе.“
„Цела та прича око импичмента ће само поделити земљу; сад када би је требало ујединити – истоветан аргумент су листом износили демократски прваци у време покретања процедуре импичмента против бившег председника Била Клинтона.“
„Трамп је у праву када жели да истражи сумње о корупцији у Украјини: јасно је да Бајденов син није знао ништа о нафти нити о Украјини и да је он, док је седео у управном одбору украјинских нафтних компанија, ту био само да би заступао интересе свога оца, потпредседника, који је морао бити корумпиран (типичан пример „афере у афери“...)
Конзервативци и добар део Америке то слушају и верују у то.
Атмосфера у Вашингтону је у основи прилично слична оној у којој Америка живи већ више од три године, откад је Трамп председник, то је готово хистерична и опсесивна кампања у потпуности усмерена на личност председника и на бројне скандале који су обележили његов мандат. Његово обављање председничке дужности подсећа на ријалити шоу који се стално обнавља у својим скандалима и преокретима, те наставља да дели Американце око овог контроверзног председника.
Од тренутка када имамо једног америчког председника који не одговара ниједном од класичних критеријума понашања, све је могуће - у наставку овог серијала очекује се саслушање сада већ славног узбуњивача... Али, без обзира на следећу епизоду или на развој целе афере - Трампова линија увек ће бити иста:
Oн је невина и несхваћена жртва левичарских медија који су скандалозно фокусирани на то да се издејствује његов пад.
Од самог почетка Трамп је неко ко не разуме или не жели да разуме разлике између себе као приватне личности, себе као бизнисмена, сопствених политичких интереса (које може имати сасвим легитимно – а у те интересе спада и дискредитовање противника) и дужности које подразумева функција председника Сједињених Америчких Држава. Притом та зачуђујућа мешавина жанрова има једну карактеристичну константу - ни најмање не поштује никакву политичку коректност.
Од 2016. Трамп непрестано прелази црвене линије. Ругао се новинарима са инвалидитетом, исмевао чланове и чланице Конгреса по расистичким и сексистичким основама, чак се ругао и сенатору Мекејну као губитнику, јер је дозволио да буде заробљен у Вијетнаму...
До сада је прелазио све прагове пристојности без икаквих последица а сваки пут се веровало да ће га услед кумулације гафова већ при првом следећем непримереном и непристојном кораку стићи казна.
Најављени импичмент је још један председников иступ у том правцу. Та процедура заиста прави много буке, али бука и галама никада нису засметали или било како наудили Доналду Трампу. Напротив.
Демократе се и даље боре да се ослободе погубног клинтоновског наслеђа