КАД ОНО, МЕЂУТИМ
Иван Меденица
Све је требало да буде велико и значајно, како и приличи датим околностима: премијера на Великој сцени Народног позоришта, почетак нове сезоне, старт нове управе и дирекције Драме националног театра, прва представа Кокана Младеновића, политички радикалног и „проскрибованог“редитеља, који годинама није режирао у овој кући... Кад оно, међутим.
Када се размакну (политичке) димне завесе и распрше звездане (премијерске) прашине, суочавамо се с чињеницом да ни представа Сан летње ноћи: пројекат Шекспир, ни њен контекст нису ништа „посебно“, „радикално“, „субверзивно“. Ово није повратак Кокана Младеновића у београдско институционално позориште - мада извесно јесте у Народно позориште, у ком је једно време био и директор Драме - јер је, прошле године, режирао Клошмерл у Београдском драмском позоришту, једну истинску субверзивну представу, а у Битеф-театру још увек се игра једна од његових најуспешнијих представа рађених у последње време, Јами дистрикт.
Опште је познато да редитељски концепт „позоришта у позоришту“, с фокусом на измаштаној ситуацији припрема инсценације познатог класичног текста у затвору, а коју изводе сами затвореници, није ни другачији ни оригиналан, и то ни у светском ни у домаћем контексту.
Представа је редитељски „аутоцитат“јер је Младеновић пре десет година у Крушевачком позоришту на концептуално истоветан начин осмислио чувену комедију Дундо Мароје Марина Држића. Тачније, није он осмислио овај концепт: тад је редитељ истицао да је реч о цитату (у функцији омажа) познате поставке Дунда Мароја чију је радњу Младеновићев професор Мирослав Беловић био сместио у самостан, те су је, као и крушевачку представу, изводили само мушкарци. Узгред, циник примећује и унапред се извињава ако му је нешто промакло, да у поводу Сна летње ноћи: пројекта Шекспир више нико није помињао Беловића, тако да је београдска представа цитат (неауторизованог) цитата.
Али, није то од пресудног значаја: историја позоришта заснива се на цитатима, парафразама, рециклажи... Сам Шекспир предњачи у погледу „генијалне компилације“, а његова се комедија Сан летње ноћи реферише на фолклорне ритуале оног времена (Мајски и Ивањдански), античку легенду о Пираму и Тизби и многе друге материјале. Другим речима, није битно ко је, колико и одакле позајмљивао, већ шта је с том грађом урадио, да ли је надоградио, или чак надвисио претходна дела. У нашем случају то би питање гласило: који је уметнички допринос Младеновићеве београдске представе у односу на његову крушевачку? Не знам да ли је то „оптимизам памћења“, како је говорио Ћирилов, или људи одиста мисле да је прва била боља (а што се могло чути у Народном позоришту после премијере), али знам шта сам ја написао о Дунду Мароју у НИН-у после извођења на Стеријином позорју; учествовање на водећем националном фестивалу потврђује, узгред, да су неки о њој заиста имали добро мишљење. Ако може Младеновић да се цитира, могу и ја, те ево шта сам написао о крушевачкој представи. „У недостатку тог суштинског прожимања настаје представа у којој је аматеризам глумаца-робијаша само изговор за готово адекватну игру правих глумаца, за њихово шмирантско, јефтино и, у својој несадржајности, досадно сценско маркирање опште познате ренесансе приче“... Упс! Да ми се нису измешали фајлови: о којој је ово од две представе?
Почнимо од тог „суштинског прожимања“, односно од драматургије (као њени аутори потписани су Димитрије Коканов, Жељко Хубач и сам редитељ). За разлику од крушевачке, у београдској представи развијене су личне приче затвореница - овде се радња дешава у женском, а не у мушком затвору (ето разлике!) те се те приче не своде на уводно појединачно представљање, што је, узгред, исто решење у обе поставке. Драматуршки оквир је спровођење политичке директиве да се, у циљу остваривања пројекта ЕУ за ресоцијализацију затвореника, у једном српском женском затвору постави Шекспирова комедија Сан летње ноћи. Директиву издаје министарка правде (глумица која је игра врло личи на актуелну српску министарку правде - ето смеха, ето критике!), која противзаконито штити и
покрива своју делинквентну сестру, полицајку у затвору, којој још добавља и дрогу како би је ова диловала затвореницама и на томе зарађивала и заснивала своју моћ. Пројекат спроводи управница затвора, неповерљива и лукава послушница свих аутократских режима на овим просторима, а која је бившу идеологију заменила данас опортуним верским лицемерјем. Судбине затвореница су такође скициране, те и оне, као и ове претходне, маркирају зла савременог српског друштва, насиље у породици, нетрпељивост према различитостима и др.
Као што се из овога види, у питању је разуђен, потпуно измаштан наратив, а који се у само неким тачкама преплиће с изворним. Забуне, сплетке, љубомора, игре моћи - све су то одлике љубавних односа како у Шекспировој атинској шуми тако и у Младеновићевој србијанској апси. Проблем овакве драматургије не лежи толико у томе што ове копче нису чвршће, колико у томе што је измаштана затворска прича остала на пола. Није, ипак, довољно развијена како би пребацила ниво сасвим овлашне, баналне карактеризације, док је, услед великог броја ликова и њихових сложених, изукрштаних односа, истовремено и преразуђена и прегломазна, па у комбинацији са Шекспировом причом, која није баш драстично скраћена, ствара ефекат распричаности, празног хода и, коначно. у скорије време у нашем театру апсолутно невиђене - досаде. Пошто је у раду на драматургији, који се одвијао и путем глумачких импровизација на пробама, створена нова, затворска прича, Шекспирова комедија се појавила као сметња, све сцене из ње доживљавали смо као предугачка, непотребна интермеца... Нити вамо нити тамо: нити Сан, нити нови домаћи комад о корумпираном, криминалном правном и полицијском систему.
Оно што није урадио на пољу драматургије, Младеновић није надоместио ни на плану сценских радњи и слика. Сценској динамици и атрактивности не доприносе неки наизглед разиграни, лудички, чак оргијастични призори, као што је лудовање урађених затвореница (као пандан неразумном понашању Шекспирових љубавника под дејством Пуковог чаробног сока); напротив, они делују готово бламантно у свом лошем укусу и још лошијој сценској реализацији... Једна од генерално слабих тачака Младеновићевих режија - рад с глумцима - и овде се као таква показала. Глумице као да су се сналазиле како су саме умеле, па се тако створио широк распон уметнички неуједначених улога. С једне стране је Вања Ејдус која је органски, убедљиво преплела и одбранила ликове одбачене љубавнице из затворске лезбијске везе и такође изигране вилинске краљице Титаније, а с друге Радмила Живковић која је на премијери импровизовала текст, те на препознатљив, али даровит и комички ефектан начин, „замагљивала“границу између стондираности лика управнице затвора и приватне неспремности за сцену. Негде на средини је био безброј пута виђен персифлаторски израз Душанке Стојановић, овог пута у улози злокобне власнице фудбалског клуба, односно вилинског краља Оберона.
Представа се завршава несрећно, погибијом добре и невине затворенице/Пука, у комички неисфорсираном тумачењу Сање Марковић, делинквентна полицајка која ју је убила остаје некажњена јер је штити сестра министарка, спушта се ту и српска застава - нису се обистиниле, на сву срећу, зле слутње да ће бити „парафразирана“и представа Ђинђић Оливера Фрљића - а нешто нам се, гладаоцима, и фронтално са сцене попује, не сећам се више шта... Али, извесно је да то није ни битно. Наиме, ниједна изоштрена, политички провокативна сценска „порука“не може као таква да се схвати и прихвати ако не проистиче из уметничке релевантне структуре. Напротив, лоша уметност нужно дезавуише своју политичност - ако је такве амбиције уопште имала - и, парадоксално или не, ради у корист онога што, наводно, прозива и критикује... И шта рећи на крају: да није давно укинута, институција контролне пробе вероватно не би дозволила да ова представа икада изађе, али не зато што је неко политички цензурише, већ зато што штити елементарно достојанство професије. Уместо спектакуларног почетка сезоне у Народном позоришту, добио се спектакуларни суноврат нада да се у овој кући окреће нови програмски лист: што би се рекло - џабе смо кречили.
Уместо спектакуларног почетка сезоне у Народном позоришту, добио се спектакуларни суноврат и нада да се у овој кући окреће нови програмски лист