Политика Србија и ЕУ ОНИ БИ ДА НАС ПРИМЕ, А МИ...
СРБИЈА И ЕВРОПСКА УНИЈА Након што је Емануел Макрон блокирао почетак преговора са Скопљем и Тираном, одавно посустале реформе по рецепту из Брисела ће у Београду додатно изгубити замајац, док ће се снови о источном партнерству још више размахати
Нема, ипак, добрих вести за евроскептике који су се понадали да ће се, након вета који је француски председник Емануел Макрон ставио на одлуку о отварању приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, прича о (килавом) европском путу Србије бити дефинитивно стављена ад акта.
Напротив: реакције које су, са разних европских адреса, пратиле изостанак отварања преговора – нарочито
са некадашњом Македонијом, земљом која се, надајући се европској „шаргарепи“, одлучила и на промену имена - показале су да је прерано за оцене да је Унија, заокупљена сопственим проблемима, пристала да Западни Балкан тако лако препусти другим заинтересованим „великим играчима“.
Из српског угла гледано, најпрецизније би, кад се све узме у обзир, било рећи да нас чека наставак онога
на шта смо навикли, а што најбоље описује парафраза чувене изјаве војника ЈНА снимљеног током краткотрајног рата у Словенији: они би, као, да нас приме, а ми бисмо, као, да се прикључимо.
Али не баш у сасвим истим пропорцијама као до сада: одавно посустали процес реформе Србије по рецепту из Брисела неизоставно ће додатно изгубити замајац, док ће снови о источном партнерству бити још и више размахани. Видело се то већ у јавној презентацији и реакцијама на заједничку војну вежбу ПВО Војске Србије и Ваздушно-командних снага Руске Федерације Словенски штит, која је виђена чак и као знак дефинитивног окретања Србије ка Русији, условљеног последњом бриселском поруком. Све то иако је, чак и без познавања чињеница о обиму сарадње са Русијом с једне стране, и НАТО, са друге стране, јасно да се таква велика вежба не би могла организовати у оних неколико дана након што је из Брисела стигла вест која доводи у сумњу европску перспективу региона.
Слично важи и за раније најављено потписивање споразума са Евроазијском економском унијом: премијерка Ана Брнабић хитро се потрудила да објасни да тај Споразум „апсолутно не прави Србији проблем на путу ка ЕУ“, већ да је, чак, реч о „споразуму комплементарном са европском политиком“, који ће помоћи расту економије Србије, што може бити само препорука на европском путу.
Истовремено, тешко да за еврофиле има много разлога да се радују због заиста бројних негативних реакција на Макронов гест, било да је реч о медијским текстовима („Макрон подрива веродостојност ЕУ на Балкану“, написао је, рецимо, Бернд Ригерт, дописник Дојче велеа из Брисела), било о политичким реакцијама, које су кулминирале Резолуцијом Европског парламента о отварању приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, усвојеном са 412 гласова „за“, 136 „против“и 30 „уздржаних“.
Одлука вођа Европске уније да одложе преговоре са Скопљем и Тираном „упозоравајући је знак“за друге кандидате са Западног Балкана за пријем у ЕУ и „отвара врата другим утицајима“, стоји у Резолуцији, којом су посланици, разочарани „неуспехом ЕУ“позвали земље чланице да на првом следећем састанку донесу позитивну одлуку о почетку преговора са две балканске државе.
За сада је, међутим, стигла само Макронова понуда „стратешког партнерства“(коју је северномакедонски премијер Зоран Заев већ одбио) и порука француског амбасадора у Београду Жан Луја Фалконија, која није чак ни изазвала озбиљнију пажњу у Србији. А Фалкони је у интервјуу ФоНету рекао да је Француска Савету ЕУ предложила да размотри идеју модернизације процеса проширења, која би земљама кандидатима омогућила да у појединим областима, у којима су испунили критеријуме, почну брже да користе њене добробити, уместо да чекају крај тог процеса. „Када се у некој области испуне критеријуми и заврши преговарање, у финансијама или култури, на пример, земља кандидат би, заједно са представницима ЕУ, могла да седне за исти сто и учествује у договорима у тим областима, али без права гласа“, објаснио је амбасадор, додавши да би о том предлогу могло да се разговара и пре самита ЕУ - Западни Балкан у првој половини следеће године.
За сада се, међутим, не види јасна спремност за промену методологије процеса проширења ЕУ - што је идеја која је већ стизала из цивилног сектора, па и медија. Јасно је само да политичари морају да воде рачуна о ставовима бирача, који, углавном, нису наклоњени идеји проширења – као што, додуше, нису били наклоњени ни раније, па је чак и ултраразвијеној Шведској говорено да „није у Европи“.
Потреба да се не замера бирачком телу, притом, нарочито је јака код Макрона, који се спрема за локалне изборе на пролеће. А да је у току период у коме ће тешко било какве коначне одлуке бити донесене - што не значи да идеје не могу бити тестиране - говори и чињеница да је Брегзит поново одложен, као и да нова Европска комисија још није формирана.
За саговорнике НИН-а из цивилног сектора, Факултета политичких наука, али и Министарства спољних послова (с којим смо разговарали уз услов да остане анониман) и даље, упркос свим тешкоћама, нема разлога за закључак о одустајању од идеје прикључења целог Западног Балкана Унији.
„Дубоко сам уверен да је будућност свих шест западнобалканских земаља у Европској унији и да је већина у Унији и даље томе посвећена, јер ЕУ нема стратешки луксуз да препусти простор утицаја трећој сили“, каже Срђан Мајсторовић, председник Управног одбора Центра за европске политике, који подсећа да је Макрон био у „екстремној мањини“када је последња одлука доношена. Мајсторовић верује у паралелан ток два процеса – продубљивања интеграција у самој ЕУ и ширења Уније на Западни Балкан. С тим што ће, каже, све то „нажалост, трајати неко време“.
Недавно је премијер Хрватске Андреј Пленковић израчунао да је Хрватска, уз дуже и теже приступне преговоре од земаља које су пре ње постале чланице, у ЕУ ушла после 2.096 дана преговора, подсетио је Дојче
Будућност свих шест западнобалканских земаља је у Европској унији и томе је посвећена и већина у Унији, јер она нема стратешки луксуз да препусти простор утицаја трећој сили Срђан Мајсторовић
2.096 дана
било је потребно Хрватској да оконча приступне преговоре за чланство у ЕУ, за исто време Србија је отворила тек половину од 35 поглавља, док ће Албанији и Северној Македонији за то
бити потребно бар десет година веле у тексту Да ли је проширење ЕУ заувек мртво, уз додатак да је за толико времена Србија отворила тек половину од 35 преговарачких поглавља, док ће, у најбољем случају, Албанији и Северној Македонији бити потребно десет година да пређу тај пут.
Проблем је, међутим, што се сва кривица за ту спорост не може приписати европској недовољно искреној жељи да прошири породицу, већ има нечег и до нас. И није реч само о Косову - што сликовито показује чињеница да Србија ниједно од отворених преговарачких поглавља до данас није затворила, односно, дотичну област није уредила тако да буде компатибилна са стањем у Унији.
А о томе колико је сама Србија посвећена процесу интеграција говори и податак да, након што је Тања Мишчевић у септембру напустила позицију шефице преговарачког тима за преговоре о чланству у ЕУ, то важно место до данас није попуњено.
Све то, ипак, не значи да ће, упркос новом хладном тушу из Брисела, али и упркос евидентном успостављању разних облика сарадње са Русијом, Кином и Турском, Србија баш лако одустати од прокламованог европског пута. Драган Ђукановић, председник Центра за спољну политику и професор ФПН, каже да промена политике увек јесте могућа, у зависности од околности, али истиче два важна аргумента за суштинско задржавање постојећег званичног курса: један проистиче из чињенице да смо окружени земљама чланицама ЕУ и НАТО, а други је економски - две трећине српске трговинске размене одвија се са земљама чланицама ЕУ.
Према доступним подацима, наиме, пет земаља чланица Евроазијске уније у робној размени Србије са иностранством учествује са само 7,5 одсто, док Србија у суседну и сиромашну Босну и Херцеговину извози више (7,4 одсто) него у Русију (5,2 посто), где један део друштва види шансе за незаустављив економски процват, који, према тим теоријама, сада блокира окренутост „непријатељском“Западу.
И тога је, каже наш саговорник из Министарства, председник Србије Александар Вучић и те како свестан у сваком тренутку, чак и кад шаље поруке из којих би се могло закљу
да се спрема за промену курса - сасвим у складу са преовлађујућим порукама медија. Према подацима прошле седмице објављеног кварталног медијаметра у периоду април-јун ове године у шест дневних листова објављено је 625 углавном позитивних текстова, док негативних готово да није било. С друге стране, Европска унија је у већем броју случајева приказана негативно, пренео је Данас.
Шта год да буде европски закључак донет, вероватно, и на основу мишљења разних института који се управо пишу или су већ објављени, све указује да ће се прича о интеграцији Западног Балкана у ЕУ наставити – са промењеном методологијом, или без ње. Зато Мајсторовић указује да је важно пажљиво пратити расправу у ЕУ, како бисмо, не губећи из вида чињеницу да смо у цео процес ушли због нас самих, знали како да се даље понашамо.
А без обзира на модел проширења, истиче он, две ствари увек ће бити у фокусу Уније – једна је постојање функционалне демократије у земљи кандидату, што подразумева функционисање демократских институција и владавину права, што је у Србији у овом тренутку у таквом дефициту да се тешко може говорити чак и о основној подели власти на законодавну, извршну и судску.
Друга област која ће увек занимати ЕУ, каже Мајсторовић, јесте унапређење регионалних односа и решавање билатералних спорова. У том контексту, недавна иницијатива из Новог Сада везана за регионалне интеграције на принципима на којима је заснована ЕУ, звучи добро, али је омета реалност у којој политички лидери региона воде политику засновану на страху грађана од „оног другог“.
Из српског угла гледано јасно је да се промена такве реторике не може очекивати у предизборно време. А оно је у току и трајаће, јер после пролетњих парламентарних и локалних избора, чак и ако не буде опозиционим бојкотом условљеног поновног гласања за републички парламент, долази време за припрему за председничке изборе 2022. А на њима тешко да ће главно обећање бити - Србија у ЕУ 2025.