Држава производи привилеговани профитирају
НОВИ ДОКАЗИ О ТРГОВИНИ ОРУЖЈЕМ
Само да је Крушик повлашћеним приватним фирмама, међу којима је и ГИМ, који је заступао отац министра полиције Бранко Стефановић, мине продавао по истој цени као државном предузећу Југоимпорт, сада би на рачуну те ваљевске фабрике било 11 милиона долара више
Спорни уговор између државне фабрике оружја и муниције Крушик из Ваљева и приватне фирме ГИМ Горана Тодоровића, коју је заступао Бранко Стефановић, отац српског министра полиције, само је врх леденог брега. Крушик је, сазнаје НИН, сличне уговоре склапао са још бар три приватне фирме, чији су власници блиски владајућој Српској напредној странци. Заједничко за све те фирме је да су мине из Крушика добијале по нижим ценама од државног предузећа Југоимпорт СДПР, због чега постоји основана сумња да је фабрика из Ваљева у тим пословима оштећена за више милиона евра, а тај новац завршио је у џеповима приватних трговаца оружјем.
Док званичници данима нападају узбуњивача Александра Обрадовића, који је медијима доставио доказе и још увек се налази у кућном притвору, НИН је дошао у посед фотографија, које несумњиво доказују да је ГИМ муницију и оружје произведено у Крушику продало купцу из Саудијске Арабије. На фотографијама насталим у августу 2017. јасно се види да се на нишком аеродрому „Константин Велики“утоварају сандуци, да је на сваком залепљена декларација у којој пише да се у њима налазе мине, да је испоручилац ГИМ, а наручилац Министарство одбране Саудијске Арабије у Ријаду. Том приликом за превоз мина од Ниша до Ријада ангажован је тешки транспортни авион иљушин ИЛ-76 авио-компаније Авиjакон Цитотранс (Aviacon Zitotrans), чије седиште је у руском граду Јекатеринбургу.
Нови докази показују да је ГИМ само једно од четири приватна предузећа, која су од Крушика куповала оружје по повлашћеним ценама. Према подацима из докумената, у које је НИН имао увид, Крушик је ГИМ-у мине калибра 60 милиметара продавао по цени од 47,46 долара, мине од 81 и 82 милиметра по цени 75,81 долар и мине од 120 милиметара по цени од 204,75 долара. У те цене урачуната је и „комисиона провизија“, у ствари зарада ГИМ-а од пет одсто, тако да Крушик за своје мине практично добија за толико мање новца.
Најчудније је што је у исто време једно државно предузеће (Крушик) другом државном предузећу (Југоимпорту СДПР) неке од тих мина продавало по ценама које су биле веће и за скоро 20 одсто. Конкретно, Крушик је од Југоимпорта за мину од 60 милиметара тражио 56,60 долара, за мину од 81 милиметар 76 долара, а за мину од 120 милиметара 217 долара. У образложењу тог ценовника наводи се да су то „цене врло близу цене коштања“и да би евентуална корекција тих цена наниже Крушик „увела у зону губитака“! Тим пре би неко од надлежних државних органа требало да од управе Крушика тражи објашњење како се онда ваљевској фабрици исплатило да повлашћеним приватним купцима, па и фирми коју је заступао отац министра полиције, цену мина од 60 милиметара смањи за 9,14 долара (за око 950 динара по просечном курсу НБС за долар у овој години), а мина од 120 милиметара за чак 12,25 долара (око 1.274 динара) у односу на цену коју је плаћао Југоимпорт.
Можда та разлика у цени, с обзиром на то да се ради о специфичној индустрији, не би ни била тако чудна да Југоимпорт није најважнији партнер Крушика, јер те две државне компаније сарађују већ деценијама, а уз то је СДПР и највећи купац ваљевске фабрике, а и поверилац, јер јој повремено и позајмљује новац. А све су то елементи који код пословних партнера обично утичу на боље услове, нижу цену, дужи рок плаћања и мањи аванс.
Зато би, уместо што у притвору држи Александра Обрадовића, који је први медијима доставио податке који указују на могућу корупцију или наношење штете државној компанији, било боље да тужилаштво испита зашто је тадашњи директор Крушика Младен Петковић новом купцу, фирми ГИМ, дао боље услове него вишедеценијском партнеру, Југоимпорту. И да ли је Крушик мине ГИМ-у продавао испод цене коштања, правећи тако губитке државној фабрици док се приватни трговци оружјем неосновано богате.
Осим власничких - држава је једини власник оба предузећа - Крушик и Југоимпорт су доскора везивали и рођачки односи. Директор Југоимпорта је, наиме, Југослав Петковић, некадашњи општински функционер Земуна, кадар СНС-а, док је његов рођак Младен Петковић био директор Крушика од 2014. до новембра 2018, а сада је директор такође државног Застава оружја. У званичној понуди Крушика Југоимпорту, нимало рођачки, писало је: „С обзиром на изузетну жељу, али и потребу да добијемо овај посао, и да га у интересу свих страна реализујемо, већ у фази дефинисања иницијалне понуде смо урадили много како би понуду учинили што конкурентнијом. Имали смо у виду да се ради о врло респектабилним количинама, као и да ће пласман предметне робе бити реализован посредством вишегодишњег партнера. Значајан фактор детерминисања цена јесу и односи између наше две фирме који су, према нашој перцепцији, на изузетно високом нивоу, о чему сведочи и чињеница да су вама понуђене ниже цене у односу на остале заинтересоване стране... Свесни великог значаја овог посла, доставили смо вам понуду са ценама врло блиским цени коштања. Дакле, евентуална корекција цена, пре свега кључних средстава из захтева (мина 82 милиметра и 120 милиметара) би нас увела у зону губитка, тако да нисмо у могућности да је прихватимо. Међутим, у циљу повећања шанси за успех на овом тендеру, пронашли смо одређени простор за смањење цена мина 60 милиметара и ручних бомби, тако да је наша коначна понуда следећа...“И онда следе знатно веће цене од оних по којима је те мине Крушик продавао ГИМ-у.
Ова партијско-рођачка мрежа је омогућила да се зарада прелије
Управа Крушика убеђивала је Југоимпорт да цена мине од 60 милиметара не може бити нижа од 56,6 долара и да мина од 120 милиметара мора да кошта бар 217 долара, а приватницима су их продавали знатно јефтиније Уместо што у притвору држи узбуњивача Александра Обрадовића, који је указао на могућу корупцију, тужилаштво би требало да испита ко је натерао Крушик да прави губитке, док се приватни трговци оружјем богате
власницима привилегованих приватних фирми, по основу повлашћених цена, а државна предузећа Крушик и Југоимпорт су остала кратких рукава. Раније су за НИН познаваоци прилика, генерал Момир Стојановић, некадашњи начелник Војнобезбедносне агенције и председник Скупштинског одбора за безбедност испред СНС-а и војни аналитичар Александар Радић изразили отворену сумњу да тај новац завршава у приватним џеповима, а да се део користи и за финансирање владајуће странке.
Трговина оружјем није једино што спаја власника ГИМ-а Горана Тодоровића и Бранка Стефановића. Њих двојица имају још неколико заједничких фирми, а документ који је први објавио међународни сајт Армс воч непобитно доказује да је отац потпредседника Владе и министра полиције био званични заступник ГИМ-а и да је заједно са Тодоровићем долазио у Крушик на састанак са заинтересованим купцима из Саудијске Арабије, којима су на крају мине и испоручене, а што доказују и фотографије са аеродрома „Константин Велики“.
Овакав ангажман оца министра полиције можда делом објашњава и зашто је Тодоровић око 425.000 евра позајмио Јунајтеду БГ и Ворлдвајд констракшн енд инжењиринг компани, за које тврди да су то зависна предузећа његовог ГИМ-а, а у ствари је Стефановић
старији једини власник Јунајтеда БГ, а у другој фирми њих двојица имају по 50 одсто.
ГИМ, међутим, није једина приватна фирма којој је Крушик продавао углавном мине по повлашћеним ценама. По апсолутно идентичним ценама ваљевска фабрика мине је продавала још двема домаћим фирмама, сазнаје НИН. Прва је Партизан тек, чији је већински власник Слободан Тешић, један од највећих трговаца оружјем на Балкану. За њега је Нови магазин још у пролеће 2012, пре него што је Српска напредна странка освојила власт у Србији, писао да је „један од највећих финансијера СНС-а“и многи мисле да је то кључни разлог што је његова ћерка Данијела на тим изборима била на 96. месту изборне листе СНС-а. Исти лист је писао да „Тешић води интензивну кампању и лобира међу бизнисменима у том високопрофитабилном сектору, надајући се да ће после промене власти и устоличења његове гарнитуре имати много слободније услове пословања“. Медији тврде да је Тешић најпре био близак Томиславу Николићу, а касније Александру Вучићу. Пре неколико година био је учесник званичног састанка који је са једном страном делегацијом организовао тадашњи министар одбране Зоран Ђорђевић.
Тешић се налазио на црној листи Уједињених нација због недозвољене трговине оружјем, а на листу илегалних трговаца оружјем ставио га је и председник САД Доналд Трамп. Због трговине оружјем надзирале су га и српске службе. Тако су и пресретнути његови разговори са Александром Вучићем. У афери „прислушкивање“, коју је сам отворио, председник Србије и СНС-а је прећутао те разговоре. О повезаности Тешића и Вучића има потврда и од марта 2018, када је председник обилазио Косово и Метохију и обећавао помоћ тамошњим Србима, а генерални секретар председника Никола Селаковић се 7. марта 2018. похвалио да је „привредник Слободан Тешић“донирао трактор породици Миладиновић из Доњег Брњака код Приштине и комби возило болници у Пасијану.
У групи повлашћених купаца, који су мине добијали много јефтиније од
Југоимпорта, налази се и фирма Вектура транс. Њен формални власник је извесни Милан Суботић, али саговорници НИН-а, добро упућени у трговину оружјем, тврде да и ту фирму контролише Тешић, да је Суботић директор логистике у његовој другој фирми Партизан тек, о чему је писао и портал Пиштаљка.
На закључак да обе фирме контролише Тешић говори и то што је Вектура транс са улогом од 5.000 динара основан 2. фебруара 2017, да би већ 1. марта у АПР-у уместо Милана Суботића као једини власник био уписан управо Тешић. А онда је 25. децембра уместо Тешића као власник поново уписан Суботић.
Главни купци Партизан тека су из Саудијске Арабије, а Вектура транса из Јерменије. Крушик је са Партизан теком у 2018. реализовао неколико уговора. Први је био вредан 18,28 милиона долара (за 80.000 мина од 60 милиметара, 110.000 мина од 81 и 82 милиметра и 30.000 мина од 120 милиметара), а други 16,85 милиона долара (за 20.000 мина од 60 милиметара, 100.000 мина од 81 милиметра и 40.000 мина од 120 милиметара). Уз то, реализована је и испорука по уговору вредном 13,6 милиона долара, иако Партизан тек није био уплатио аванс од 30 одсто за 100.000 мина од 81 и 82 милиметра и 30.000 мина од 120 милиметара. Коначно, прошле године реализован је и уговор по коме је Крушик продао Партизан теку 1.490 „старих мина“од 81 милиметар по скоро упола нижој цени од само 47,25 долара по комаду (цена нове мине за истог купца била је 75,81 долар).
У исто време Крушик је Вектури транс, другој фирми чије се пословање у круговима блиским трговцима оружјем такође везује за Тешића, током 2018. испоручио 112.000 мина од 60 милиметара. Тај посао, вредан укупно 5,31 милион долара, реализован је иако Вектура фабрици из Ваљева није уплатила уобичајени и договорени аванс од 30 одсто. Из докумената у које је НИН имао увид може се уочити да је за фирму Вектура транс то било скоро уобичајено понашање - она није платила аванс од 35 одсто ни за 1.000 мина ILL од 60 милиметара, вредних 101.105 долара, ни аванс од 30 одсто за 10 ракета од 122 милиметара вредних 34.194 долара. Крушик је у 2018. са Вектура трансом склопио и 5,73 милиона долара вредан уговор за 28.000 комада различитих типова мина од 120 милиметара и 1.000 посебних мина од 82 милиметра.
Крушик је са ове две фирме које се везују за Тешића само у току прошле године реализовао уговоре вредне 53.651.472 долара и 5.763.309 евра.
Обим посла са те две фирме био би и већи да су реализовани, а нису, још неки уговори - један са Партизан теком од 5,2 милиона долара (за по 30.000 мина од 82 и 60 милиметара) и још један од шест милиона долара (за 20.000 мина од 60 милиметара, 40.000 мина од 81 и 82 милиметра и 10.000 мина од 120 милиметара) са, у међувремену ликвидираним предузећем Техноглобал систем. Занимљиво је да је власник и те фирме био Тешић. Он је Техноглобал систем основао у јулу 2007, а прошле године га је угасио и припојио Партизан теку.
О штетном односу власти према Крушику сведочи и реализација 7,15 милиона долара вредног уговора, о чему је прва јавност обавестила
Пиштаљка. Надлежна министарства Владе Србије одбила су, наиме, да издају дозволу Крушику, који је 28. фебруара 2018. са Министарством одбране Јерменије уговорио извоз 32.000 мина од 120 милиметара. Иста министарства, међутим, после тога одобравају захтев Вектуре транс да та приватна фирма у Јерменију истом купцу извезе исту врсту робе.
Груба рачуница НИН-а показује да су на основу до сада откривених уговора ГИМ, Партизан тек и Вектура транс странцима продали око 1,1 милион мина различитог калибра. Само да је Крушик ту муницију овим приватним фирмама продао по истој цени, коју је наплаћивао Југоимпорту, сада би на рачуну ваљевске фабрике било бар 11 милиона долара или 1,14 милијарди динара више.
Осим три домаће и једна, условно речено страна фирма имала је повлашћен статус у Крушику. По дисконтним ценама робу из Ваљева набављала је и Интернешнал голден група (ИГГ)
из Абу Дабија. Иако је регистрована у Уједињеним Арапским Емиратима, иза те фирме стоји бивши директор још једне државне фирме из наменске индустрије. Раде Громовић, власник ИГГ-а, био је до октобра 2014. директор Застава оружја, истог предузећа у које је за првог човека крајем 2018. из Крушика „прекомандован“Младен Петковић.
Громовић је, иначе, домаћој јавности остао у сећању и по томе што се у мају 2014. похвалио да је луксузни модел аутомата М29, који су ручно гравирали и златом украсили мајстори крагујевачке фабрике, поклонио престолонаследнику УАЕ шеику Мухамеду бин Заједу, за кога Вучић говори да су лични пријатељи. „Шеик Мухамед бин Зајед значајно доприноси да се сарадња са Уједињеним Арапским Емиратима подигне на виши ниво“, изјавио је тада Громовић. Као да је знао да ће се врло брзо из Крагујевца преселити у Абу Даби и да ће свој бизнис, захваљујући и Крушику, подићи на виши ниво.
И док приватним трговцима оружја пословање са Крушиком очито прија, радници ваљевске фабрике су пре два месеца организовали штрајк упозорења. „Забринути смо не само због прича које чујемо, него и на основу званичних података које добијамо од директора и Надзорног одбора. Упосленост је тренутно минимална и креће се од 10 до 20 одсто. Радници виде да је плата почела да касни. Оно што се прича по фабрици јесте да нема нових послова и да су потрошени аванси који су примљени, као и да постоје велика дуговања добављачима. Не желим да причам о цифрама, јер немамо званичан податак, иако смо то тражили и то је био један од наших захтева“, рекао је тада Бранко Петровић, председник Самосталног синдиката у Крушику.
Рачун Крушика блокиран је већ три године, или 1.100 дана, непрекидно због обавеза тешких 508 милиона динара, што је само пола суме коју је Крушик „поклонио“привилегованим приватним фирмама. Ваљевска фабрика оружја и муниције, у тренутку када је стари директор одлазио на ново место директора Застава оружја, већ две године била је блокирана. И још је. А у свом стану блокиран је и Александар Обрадовић. Само зато што је указао на део проблема због којих је рачун Крушика блокиран и због чега ће, ако се овако настави, стотине радника остати без посла.