Између два „погана“непријатеља
ЗАБЛУДЕ МАЂАРА
Ако национални идентитет и референтност применимо на Мађарску, видећемо да је током више векова утицај на мађарски идентитет имала идеја сублимисана у сентенцу „између два погана непријатеља за једну отаџбину“. Према тој идеји, одједном су представљали опасност за опстанак мађарства са запада хабзбуршка империјална настојања, а са истока – османлијски завојевачи.
На основу историјских истраживања данас се зна колико је то неоснована идеја. Наиме, Хабзбуршко царство је ипак била државна формација западног типа која је пружала могућност да мађарска државност опстане. Антихабзбуршко расположење, које се повремено може конвертовати у антизападно – навикло се везивати за традицију протестантизма, куруца и борбе за независност, а овакви ставови су несумњиво имали релевантност у 16. и 17. веку. Разлог је у томе што су Мађари управо на прелазу та два века већином прешли на протестантизам. Хабзбурговци су на овим просторима били главни заштитници католицизма и прогањали су протестанте. Куруци су били „устаници“крајем 17. и почетком 18. века против Хабзбурговаца и они су чинили војску Ференца Ракоција Другог, вође антихабзбуршког устанка и борбе за независност Угарске од 1703. до 1711. године. Међутим, најкасније 1867. овај став је изгубио своју нужност и оправданост. Наиме, јединство и самосталност мађарства су остварени. Осим независности, и све остале идеје о којима су сањале генерације мађарских интелектуалаца такође су реализоване...! Јер, исте године склопљена је аустро-угарска нагодба о настанку двојне, дуалистичке монархије – Аустроугарске.
Ипак, осећај угрожености од Запада (пре свега Немаца), опстала је код Мађара и након тога. И дан-данас је у траговима присутна у Мађарској. Источни непријатељ се променио. Османлије су током 19. века замењене Руском империјом. Штавише, слично данскошведским односима, и мађарско-турске везе постале су пријатељске, чему је допринело постојање заједничког непријатеља.