Покушај бекства

Између осмог и деветог поглавља романа Историја насиља Едуара Луја, о коме ће 1. новембра, од 18 сати, у књижари Делфи (СКЦ), говорити Иван Меденица, уметнички директор Битефа, Ивана Мисирлић, преводилац, и Зоран Јанковић, књижевни критичар – стоји кратка целина под насловом Интермецо. Прекидајући начас покушај главног јунака да се извуче из опасних руку непознатог љубавника који почиње да га дави шалом, приповедач цитира одломак из романа Вилијама Фокнера Светилиште.

Јунакиња је тамо наизглед успела да учини оно што Едуар није: да унатрашке изађе из просторије и педесетак метара побегне кроз мрак, „а онда, без најмањег застајкивања, окренула се и трчећи вратила кући, прескочила галерију и склупчала се крај врата у тренутку док је неко ступао у ходник“.

Зашто приповедач преноси пасус о покушају бекства од кога се напослетку одустаје, „без најмањег заустављања“?

Лујев наратор види ово враћање као укидање спољашњег света, осуђеност да се живи унутар описаних граница.

Закључује да је насиље затворило Фокнерову јунакињу: „Насиље географије било је примарно.“

Зато испитује границе и пушта наратора да исприча причу о

незнанцу који је након љубавног чина покушао да га убије, у исто време прислушкујући како оно што му се догодило препричава његова сестра, те полицајци и лекари, упућени у случај.

Како је већ примећено, сви они током тог поступка пројектују сопствене страхове и предрасуде, па се насиље репродукује унутар заједнице.

„Када сам почео да пишем“, рекао је Едуар Луј у разговору за НИН, „осетио сам да некако не могу да пишем фикцију. Да је то нешто што не могу себи да приуштим. У детињству, у прошлости, суочен сам са много различитих врста насиља, сиромаштва, одбачености. Помислио сам да не треба писати ни о чему другом и осетио сам да морам да се бавим људима које сам знао, људима што су патили. Очигледно је било да треба приповедати аутобиографски. Нисам имао избора! Осетио сам да уколико ја не кажем нешто о својој мајци, оцу, брату, нико други о њима неће проговорити.“