Зашто није било краја историје
Распад Совјетског Савеза и Варшавског пакта, те победа либералнокапиталистичког модела требало је да створе једнаку прилику за све, али се испоставило да се дипломатски и оружани сукоби широм планете и те како могу одвијати и без очитих идеолошких разлика, пресликаних из хладноратовске палете
Распад Совјетског Савеза и Варшавског пакта, те победа либералнокапиталистичког модела требало је да створе једнаку прилику за све, али се испоставило да се дипломатски и оружани сукоби широм планете и те како могу одвијати и без очитих идеолошких разлика, пресликаних из хладноратовске палете
Датум пада Берлинског зида, тог симболичног, а потом и грађевинског подухвата који је јемчио да је крај хладног рата замислив, а глобална победа либералне агенде извесна, одређен је бирократском грешком. Деветог новембра пре тридесет година, шеф Јединствене социјалистичке партије Немачке за Источни Берлин Гинтер Шабовски изашао је око 19 часова пред радознале новинаре из свих крајева и даље подељеног света. Током седмоминутне конференције је штуро саопштио да ће једанаест званичних контролних пунктова дуж зида бити отворено. На питање када, збуњено и не баш самоуверено је одговорио: „Па, колико знам, одмах“. Наиме, колеге му претходно нису саопштиле да се на отварање пунктова мора чекати најмање један дан, будући да допис мора стићи до свих граничара. Нико није био збуњенији од источнонемачких пандура када се, касније те вечери, пред чувени пункт Чарли у улици Фридрихштрасе стуштило на десетине хиљада грађана. Знајући да су надбројани и да отварање ватре не долази у обзир, мирно су се склонили. Грађани су у оргазмичној мешавини наде и гнева похрлили у западни део Берлина где су их чекали сународници са шампањцем и каранфилима у рукама. Недуго потом су отворени и други контролни пунктови дуж границе Источне и Западне Немачке, а због хаотичне папиролошке либерализације, кретање „источњака“је први пут било мање надгледано од кретања „западњака“.
Овај корак власти Источне Немачке био је изнуђен. Емиграција у Западну Немачку, што преко граничних прелаза, што кроз Мађарску, Аустрију и Чехословачку, расла је снагом природног закона. Само током претходеће, 1988. године, из ДДР-а је нелегално побегло око 250.000 људи. Врхунац незадовољства грађана био је протест на Александерплацу 4. новембра, који је окупио око милион безнадежних. Њихови су транспаренти били недвосмислени: неки су захтевали „социјализам без Егона“(Егона Кренца, последњег лидера ЈСПН) и „независне синдикате“, а неки су пратили дух Горбачовљеве „гласности“: „Привилегије за све“, писало је на једном, „Четрдесет година (раздвојености) је довољно“, стајало је на другом, а најстрожи је словио: „Грађанска права не само на папиру“. Три дана касније, власти ДДР-а су приступиле успостављању законског оквира који би између осталог дозволио и трајну емиграцију. Баш као и комична пресконференција, неопходност ових промена регулативе била је јасан знак да је Варшавски пакт положио оружје пред светлима капиталистичког слободног тржишта.
Међутим, за разлику од дешавања 9. новембра, све што је том датуму претходило и све што се данас као његова последица дешава – понајпре криза самог капитализма, те поновно стварање мултиполарног света – нипошто није случајно.
Поткрај Другог светског рата, представници Совјетског Савеза, Велике Британије и САД су у Потсдаму договорили поделу окупиране Немачке на сфере утицаја. Берлин је, будући добрано унутар совјетског парчета колача, такође био подељен на четири дела (и Французи су добили део на управљање). Увидевши да ће послератна обнова Европе бити немогућа без обнове поражене Немачке, све су стране већ 1948. године најавиле да ће кроз Маршалов план помоћи и донедавној нацистичкој империји. Сви, осим Совјета, који су заузврат увели потпуну блокаду Западном Берлину. Трајала је готово годину дана и данас се сматра првом озбиљном хладноратовском дипломатском кризом.
Док се од 1949. до 1952. године у Западну Немачку слило чак 18 милијарди данашњих евра, у њеном источном делу су међу првима страдале грађанске слободе. Из ДДР-а је до почетка шездесетих последично избегло чак 3,5 милиона људи. Прва цигла будућег зида око Западног Берлина је постављена већ у августу 1961. године. Како је лидер комуниста у Источној Немачкој Валтер Улбрихт још средином јуна био уверавао међународну јавност да „нико не жели дизање зида“, пресудна наредба је по свој прилици била стигла из кабинета Никите Хрушчова. Зид је напослетку био дуг 155 километара, а висок 3,6 метара. Садржао је тридесет бункера и 302 осматрачнице. Поред такве инфраструктуре, није ни чудо што је од 100.000 људи који су током 28 година покушали да пребегну из источног у западни део града у томе успело свега њих 5.000. Живот је изгубило око 200 људи.
Из данашње перспективе звучи иронично да је весница неолиберализма, британска премијерка Маргарет Тачер, најгласније критиковала рушење зида, које је и физички почело у јуну 1990, а окончано је у новембру следеће године. „Ми не желимо уједињену Немачку. Промена послератних граница би могла да угрози и стабилност међународног поретка и нашу безбедност“, рекла је Горбачову. Француски председник Франсоа Митеран ју је подржао, рекавши да би уједињена Немачка Европу вратила у
1913. годину, а да би могућност новог Хитлера нагло порасла.
Будући да постоје гласови који тврде да је Немачка у 21. веку успела евром оно што средином 20. века није успела пушком – наиме, да покори целу Европу – може се рећи да су и Тачер и Митеран донекле били у праву у предвиђањима. Немачка је преузела културни, привредни и политички примат у Европској унији, чега је посредно последица и читава фарса око Брегзита; у Савезном канцеларијату не председава нови фирер, али се на његовом челу већ 14 година налази иста особа – Ангела Меркел, која је те 1990. била портпаролка последњег лидера Источне Немачке, Лотара де Мезијера. Још јој две године фале да престигне по дужини мандата другог немачког канцелара, Хелмута Кола, „архитекту поновног уједињења“. Први ће заувек бити Ото фон Бизмарк, архитекта првог уједињења из 1871. године.
Колов нацрт уједињења је предвиђао десетогодишње усаглашавање Западне и Источне Немачке. Међутим, ове државе су се спојиле већ 3. октобра 1990. године, а Совјетски Савез се распао у децембру следеће године. Са собом је повукао и Варшавски пакт. Чинило се да је наступио Фукујамин „крај историје“, глобална победа либералнокапиталистичког модела у којем ће слободни проток људи, робе и капитала произвести једнакост прилика за све.
Многи су капиталистички бум деведесетих приписали инхерентним врлинама самог капитализма, а не његовој фундаменталној закономерности: пара се множи ако има где. Огромни делови европског и средњоазијског тржишта су се преко ноћи отворили ка западном капиталу. Поред појавних показатеља ове чињенице – исти брендови и слични лајфстајлови постали су сусретљиви у Бакуу, Тбилисију и Астани колико и у Букурешту, Прагу и Кракову, односно Паризу, Лондону, па и самом Берлину – постојали су и мање видљиви, финансијски токови. Према рачуници економисте и нобеловца Џозефа Стиглица, прилив капитала у тржишта у настајању се од 1993. до 1999. ушестостручио, а приходи од улагања су били још већи.
Историја је, међутим, узвратила ударац. Показала је да се дипломатски и оружани сукоби широм планете и те како могу одвијати и без очитих идеолошких разлика, пресликаних из хладноратовске палете. Распад Југославије и крвопролића у Руанди су били међу најранијим примерима. Кризе везане за Донбас и Крим само су експлозивне верзије рускоамеричкo-кинеских тензија у водама Јужног кинеског мора. О библијским размерама блискоисточне трагедије од инвазије Америке на Авганистан и Ирак је већ готово све речено. Страх од комунизма заменио је презир према диктаторима, иако су до тада често били сарадници номинално најлибералнијих држава. Вашингтон је друговао са Садамом Хусеином против Ирана, Париз и Отава су с Муамером ел Гадафијем договарали купопродају злата и грађевинске радове, а Башар ел Асад је на Западу словио за модерног, „меког“аутократу с којим је договор могућ.
Историја је показала и да су оружани конфликти уносан посао из којих, сасвим очекивано, једино профитирају међународни доносиоци одлука. Према анализама Међународног истраживачког института за мир из Стокхолма, обим спољне трговине оружјем је у периоду 2014-2018. био за 7,8 одсто већи него у периоду 20092013, односно 23 одсто већи него у периоду 2004-2008. Највећи извозници? Америка, потом Русија, Француска и Немачка. Уједно се испоставило и да је сектор наменске индустрије само најочитији пример финансијског „сливања навише“.
Према истраживању Оксфама, радници и запослени су прошле године банковне рачуне постојећих милијардера „отежали“за додатних 900 милијарди долара, или за 2,5 милијарди дневно. Двадесет шесторо најбогатијих људи на свету је имало новца колико и 3,8 милијарди најсиромашнијих. Истовремено, од сваког долара који се на свету прикупи на основу пореза, свега четири цента потичу од пореза на богатство. И тај је јаз Стиглиц био предвидео, када је већ почетком двехиљадитих упозоравао на опасности претеране дерегулације и ненадгледане приватизације. Ваља у виду имати да је део радног века провео у Клинтоновој администрацији, а потом је обављао функцију главног економисте Светске банке, пре но што је добио отказ. Дакле, чак су и негдашњи барјактари неолибералних политика постали доследни критичари сна који се од 1989. наочиглед свих изјаловио у кошмар.
Из данашње перспективе тужно звучи обећање Хелмута Кола из 1989: „Никоме неће бити лошије но сад, али ће многима бити боље.“Истини за вољу, обраћао се становницима Источне Немачке, али су му веровали сви који су за то имали разлога. Данашњи свет може само да изазове неверицу. Нарочито јер је зидова све више.
Маргарет Тачер најгласније је критиковала рушење зида, а подржао ју је Франсоа Митеран, рекавши да би могућност појаве новог Хитлера нагло порасла