Друштво нас увек тера на буку
ДЕНИС КОТЕ
Моји филмови обично говоре о људима који су измештени из овог света, који делују параноично и креирају лично интимно окружење, надајући се да нико неће доћи и угрозити њихову рутину. Али, испоставиће се, утопија не постоји
Већ од отварања са дуго најављиваним и очекиваним филмом Арета Френклин, публику 15. Слободне зоне чека прегршт квалитетних наслова који се и даље ослањају тематски на друштвене, политичке и културолошке промене у свету, у различитим аспектима. Овогодишњи програм обележиће остварења која се баве алармантним порастом насиља и десног екстремизма, етничким и социјалним тензијама али и активизмом и начинима борбе против недемократских режима, паралелних криминалних структура и незајажљивости либералног капитализма…
Један гост биће посебно у центру пажње. Не зато што његови филмови показују стварност из другог угла, већ и зато што је са микробуџетима којима располаже већ направио завидну каријеру и освојио престиже фестивале, као што су Берлинале и Локарно. У питању је канадски синеаста Денис Коте, чија ће чак четири филма бити приказана на фестивалу, а он сам ће говорити о њима појединачно и о свом раду. Два филма су „свежа“, из овогодишње продукције - играни Антологија градова који нестају и експериментални Вилкокс. У договору са селектором Слободне зоне Иваном Бакрачем, Денис Коте је одлучио да представи свој рад кроз остварења која су рађена са знатним буџетима и своја мала експериментална дела. Тако ће сем ова два свежа, бити приказани и документарни Отпад из 2009. и целовечерњи филм Карлинг из 2010.
Ваш последњи филм Вилкокс је експериментални. Да ли вам се чини да се аутори данас боје да уђу у тај домен филма?
Не мислим да се ико боји. Али мислим да већина режисера, са годинама, добија на амбицијама и да воле да раде у зони комфора. Лично волим да мислим да сам, иако сам произвео 12 играних филмова, и даље у могућ
ности да будем тврдоглаво независан и да снимам филмове са 8.000 евра.
Ваши филмови баве се усамљеношћу и личним страховима. Због чега? Да ли су то кључне теме данашњице?
Моји филмови обично говоре о људима који су измештени из овог света. Понекад, они изгледају помало параноично и одбијају свет такав какав је. Они креирају своје лично интимно окружење, надајући се да нико неће доћи и угрозити ту њихову рутину. Склон сам да ме такви људи дирну. Јер, испоставиће се, они ипак не могу да живе у сопственим утопијама. У мојим филмовима, желим да их славим, али такође да их изложим опасности истовремено. Они нису у конекцији са светом. Стварни свет је много бучан, свако вришти своје мишљење на сваких тридесет секунди, нарочито у виртуелном свету. Волим да правим филмове са другим погледом на мир и тишину, чак иако се друштво увек окреће против нас, прогања нас и тера на буку.
Оно што ме чини тужним јесте то што су људи постали лењи. Сада је све доступно онлајн. Неодласком у биоскопе не срећемо друге људе који деле нашу страст. Искуство је тако изгубљено
Често експериментишете жанром и језиком филма. Да ли бисте то могли да урадите у Америци или другде?
Дуго ме носи идеја да бих могао да правим приступачније филмове, филмове за свакога. Али онда ми буде драго када чујем или прочитам да су моји филмови пре свега „фестивалски“. Ја сам љубитељ филма, човек кинотеке, алергичан сам на конвенције и клишее. Самим тим, имам озбиљан проблем са комерцијалним и забавним филмом. И тако сам склопио примирје са самим собом и са својим стилом. Желим да се сукобљавам са собом и да преиспитујем филмски језик, и да снимам филмове за људе којима се то свиђа. Са 45 година и 12 филмова какве сам снимио, не чекам више „холивудску шансу“, то је сигурно!
Како изгледа ваш процес рада на филму, у различитим фазама рада?
Свему приступам са страшћу. И све контролишем од почетка до краја. Можда сам манијак контроле. Велики филмови се много припремају, док су мали филмови врло инстинктивни и често препуштени импровизацији. Монтажа је вероватно мој омиљени део рада на филму, јер ту могу да преправим филм и да га поново преиспитам. Имам све мање и мање стрпљења са снимањима. То ме мало брине, за будућност. А писање је увек било нешто најтеже и тако ће и остати.
Ипак, успели сте да преживите као независни филмаџија. Како?
Финансијски гледано, преживео сам јер увек имам нови пројекат. Увек нешто развијам, тако да успевам да нађем средства за снимање. Продуктивност доноси ту сигурност. А у уметничком смислу, не мислим да сам снимао невероватна ремек-дела, али фестивалске заједнице су ме увек подржавале и препознале моје редитељске особености. И то је довољно да будем срећан.
Шта једна прича треба да садржи да би вас заинтригирала? Врло вам се разликују заплети…
Мислим да су причама неопходни ваздух и рупе. Увек се трудим да оставим много отвореног простора у мојим причама. Не желим да одговарам на свако постављено питање. И увек сам врло сумњичав према онима који понављају да сценарио мора да буде јасан и чврст. За мене то значи да је филм „закључан“и да држи гледаоце као заточенике наратива. Моје приче су лабаве, понекад и помало прљаве. Увек вам дајем тај простор док гледате моје филмове. Понекад то може бити и досадно, уколико се не повежете са њима. Али барем нисте заточеник забаве. Волим да моји филмови конектују и дисконектују публику од стварног света, истовремено.
Свиђа ми се боја ваших филмова. Изгледају снолико. Да ли верујете да визуелност филма води ка трансцеденталном искуству?
Временом, све сам мање и мање заинтересован за друштвено реалистични филм. То наравно не значи да ме интересује фантазија или чист ескапизам, али једноставно мрзим да „копирам живот“. Волим да моји филмови изгледају као стварност, али исто тако морају да буду контаминирани апстракцијом, понекад и нечим натприродним, или да садрже кратке тренутке апсурда. Уколико гледате моје филмове, волео бих да чујем како кажете - „ово би могло да се деси у животу, односно, па не, не би могло баш, заправо не знам. Не би!“(смех)
Какве филмове лично волите да гледате?
Филмове који ме чине слободним да мислим о ономе о чему желим! Оне након којих се упитам - шта сам ово заправо гледао? И волим када приметим да редитељ воли филм, а не „причање приче“.
Да ли мислите да ће филм проћи кроз нову еволуцију са стриминг платформама?
Не желим да судим како људи треба да гледају филмове. Не желим ни да размишљам као стари реакционари међу режисерима, који тврде да сви морају да гледају филмове на великом платну. Уколико сте љубитељ филма и уколико стриминг сервиси задовољавају вашу страст, то је добро! Али оно што мене чини тужним, јесте то што су људи постали лењи временом. Сада су сви убеђени да је све доступно онлајн. И они који тврде да смо много изгубили неодласком у биоскопе заправо су у праву, јер се тако не срећемо са другим људима који деле нашу страст. Искуство је тако заувек изгубљено.
Одржаћете и мастер-час у Београду. О чему ћете говорити?
Увек се надам да ће доћи много студената филма. Они су најчешће опседнути новцем, буџетом и како да уђу у индустрију. Желим да их мотивишем и да им кажем да се не боје правила, будућности филма и свега другог. Видеће да сам нормалан момак који је успео да сними 12 филмова за 14 година. И истовремено видеће да се не бавим магијом и да нисам милијардер. То их обично мотивише.