Портали КОД КОГА ЈЕ ТАПИЈА НА ИСТИНУ

Са 432 регистрована портала (законски пријављених је знатно мање) број је порастао на око 600. Фреквентност оснивања нових и гашења старих је велика

Сензационализам, полуистине, потпуне неистине и клевете допринеле су дубокој поларизацији друштва, што је данас очигледна највећа штета од лажних информација, а у којој остају укопани и покушаји да се смањењем оваквих прекршаја медија смањи и ниво

дезинформисања грађана

Сваки пут кад на интернету отворите текст испод наслова типа „ОВО се крије иза…“подстакли сте производњу лажних вести и повећали шансе да се лажни садржаји поново нађу пред вама. Лажни мамци увелико доприносе томе да се нетачне информације већ у овом тренутку шест пута брже крећу од истинитих. Као и свака гласина, успут попримају различите облике, а сваки од њих, будући нетачан, постаје опасан на свој начин. На интернету се гласине шире брже и дубље, јер је брзина у природи онлајн медија, а интеракција, ужитак публике да коментаришући додаје и одузима од информације, кључна „предност“у односу на штампу и електронске медије.

Захваљујући штампаним и електронским медијима којима није мрско да Кодекс новинара прекрше неколико пута дневно, није, међутим, могуће рећи да су конвенционални медији у односу на модерне у некаквој предности у тачности и потпуности информација. Па, ипак, пред корисницима интернета се садржаји онлајн медија често нађу иако за њима нису трагали нити су их купили на киоску. То их чини ефикаснијим за краткорочна дезинформисања, шокирања, сензационализам, пропаганду, клевете, обрачун са политичким противницима и неистомишљеницима...

Стратегија дугорочне манипулације истином, ипак, подразумева поверење и лојалност публике, што је до сада углавном била одлика старих врста медија.

Интернет је после телевизије главни извор информисања и доспева до 4,9 милиона грађана Србије, прошлогодишњи су подаци Ипсос стратеџик маркетинга, чији директор медијских истраживања Дејан Радосављевић каже за НИН да у приближној мери важе и данас. Са 432 регистрована портала (законски пријављених је знатно мање) број је порастао на око 600. Фреквентност оснивања нових и гашења старих је такође велика.

Према истраживању Удружења новинара Србије, од укупно 2.200 медија који су уписани у Регистар медија Агенције за привредне регистре, угашено је 514. Од тог броја 148 је портала. Ипак је број новооснованих већи него број угашених, каже Радосављевић.

„Портали који настају као део постојећег медија имају највећу посећеност. Изузеци постоје и могући су уз веће напоре, али се велика посета порталима генерише ако они носе име већ постојећег медија. По правилу су њихове шансе и у свету и код нас за успех веће, као и за зараду од реклама, јер тако оглашивач добија кумулирани аудиторијум као и повољније услове оглашавања.“

Свакодневно између 30 и 40 посто опште популације, старије, дакле, од 15 година посећује портале, углавном домаће, објашњава саговорник НИНа. „Враћају се три-четири пута дневно, проводе између 10 и 15 минута, укупно између 30-40 минута. У том се времену генеришу вести са интересним садржајима личне природе, мешавина политичког информисања са куповином, продајом, сервисним информацијама….Међу најпосећенијим порталима чији власници нису медијске куће су они који нуде сервисне информације. Свега двестотинак укупно је информативног карактера и на тржишту ипак остају они који инсистирају на новинарској конзистентности као и они који су информативног карактера, али се у другачијој новинарској форми и на начин који одговара комуникацијским навикама млађе публике обраћају миленијалцима и зетовцима.“

Истовремено, онлајн медији су сфера чија се форма, матрица, начин рада најбрже мењају, свакако вишеструко брже од прописа, па је и одговор на питање њиховог поштовања неухватљив у овом случају. Тако и за регулаторна и независна тела задужена за контролу поштовања професионалних стандарда и законских обавеза медија. Закон о јавном информисању и медијима прописује под којим условима се и која онлајн издања сматрају медијима да би се на њих могла применити медијска регулатива у ширем смислу. Асоцијација онлајн медија усвојила је посебан кодекс који се у највећој мери, уважавајући специфичности те врсте медија, ослања на Кодекс новинара Србије. Један од основних предуслова да би се портали третирали као медиј је и упис у Регистар, у коме не постоји велики број портала.

Перица Гуњић, члан Асоцијације онлајн медија и главни и одговорни уредник сајта Цензоловка, чији је оснивач Фондација „Славко Ћурувија“, из искуства казује да слаба регулација и озбиљне последице које та околност има одговарају властима, те се лако закључује због чега озбиљније регулације нема. Осим немогућности да се

портали који имају запослене и поштују професионалне стандарде такмиче са бројним који репродукују „туђе“вести и раде без запослених, Гуњић примећује и друге околности које конкуренцију чине нелојалном.

„Савет за штампу је убацио у Кодекс новинара препоруке посвећене онлајн медијима, Асоцијација онлајн медија такође има своје препоруке којих се професионални медији држе. Али они тешко без помоћи грађана могу опстати, пошто од државе чији представници, у ствари, промовишу лажи и подстичу прљаве кампање, не можемо превише очекивати. Још је већи проблем са онлајн медијима који формално имају некакав импресум, али су очигледно створени само да добију новац на медијским конкурсима. Неки међу њима добијају милионске износе, много веће од неких традиционалних и познатих медија и поред тога што и они крше новинарске стандарде, спроводе прљаве кампање, служе искључиво пропаганди власти.“

Гуњић каже да примећује извесну регулацију у онлајн сфери само када дође до претњи смрћу новинарима, али да Тужилаштво за високотехнолошки криминал реагује селективно, често и услед притиска јавности.

„Та мрачна, нерегулисана зона користи предности у односу на традиционалне медије, оне који се труде да проверавају информације. Пошто их је баш брига за истину и искључиво служе пропаганди, могу да објављују много више текстова са много мање људи од класичних редакција, не оптерећујући се трицама као што су провера чињеница или позивање тзв. друге стране... Све то је идеално за политичаре и тајкуне - корист је велика, а мало кошта. За спровођење закона неопходни су и одговорни, професионални медији, али и независан судски систем. Таквих медија има, али они губе неравноправну утакмицу са пропагандистима и фабрикама лажи. Као и код медија, међу судијама има часних људи, али је наше правосуђе строго контролисано“, каже Гуњић.

Пред читаоцем је разлика између друштвених мрежа са којих, у последње време, претње најчешће и стижу и онлајн медија - нејасна. Иако не подлежу никаквој уређивачкој провери ни новинарским стандардима, статуси са друштвених мрежа, па и личне интерпретације вести, код лаковерних имају третман чињенице.

Радосављевић каже да друштвене мреже имају утицај, али на ону публику која изабере да им верује из различитих личних разлога. „Тешко се разазнају садржај, извор, фактографија од коментара. Највећи проблем друштвених мрежа и јесте доживљај неповерљивости, који у својој основи има суштину сваке социјалне комуникације - да сама информација може да се шири по правилима трача, гласине. За социјалне мреже је тешко одредити која су врста информисања са становишта публике - пореклом је реч о приватном, а ипак је и политичко. Грађани у просеку дневно проводе сат, сат и по, али време проведено на мрежама није чисто информативног карактера.“

За Гуњића је велики проблем мањак медијске писмености. „Највећи део грађана је медијски неписмен посебно неписмен када су у питању интернет медији и друштвене мреже - тако да нити знају да препознају лажи око себе, нити делују заинтересовано за њихово разобличавање или за подршку медијима који се држе моралних и професионалних стандарда. Како би, иначе, постојали толики портали, као што је Истрага.рс, који служе за бруталне обрачуне са противницима власти, који крше и закон и новинарски кодекс и професионалне стандарде, а да притом јавност нема могућност да сазна ко иза тог ђубрета стоји? Ту нема ни импресума, нити адресе, телефона, ничега. А таквих сајтова има по целој Србији. Сваки локални шериф данас отвара портале, прикривајући понекад ко иза њих стоји, како би се обрачунао са политичким противницима или критичарима. Цвета хиљаду лажних цветова у времену постистине, али нико не реагује. Ако би се то и догодило, такав портал би се регистровао негде у иностранству и наставио да ради своје прљаве послове без икаквих проблема.“

Саговорник НИН-а подсећа да су на тај начин објављивани чак и прислушкивани разговори политичких противника, а да нико не зна ни како су прислушкивани, што је још једно кривично дело. „Али у земљи у којој најпрљавије медијске послове обављају блиски сарадници председника, од Драгана Вучићевића, преко Бебе Поповића, до Миломира Марића или Жељка Митровића, то нико не санкционише.“

Сензационализам, полуистине, потпуне неистине и клевете допринеле су дубокој поларизацији друштва, што је данас очигледно највећа штета од лажних информација, а у којој остају укопани и покушаји да се смањењем оваквих прекршаја смањи и ниво дезинформисања грађана. У тој замци остали су, сасвим бизарно, и сајтови

Свакодневно између 30 и 40 посто опште популације, старије од петнаест година, посећује портале, углавном домаће

Сваки локални шериф данас отвара портале, прикривајући понекад ко иза њих стоји, како би се обрачунао са политичким противницима или критичарима. Цвета хиљаду лажних цветова у времену постистине, али нико не реагује

основани с циљем да се „боре против лажних вести“, замишљени тако да проверавају чињенице. Fake news tragač први пут је озбиљније дао предност пропаганди над чињеницама у покушају да биографији Жељка Цвијановића пришије лажне податке, па чак и текстове који нису били његови све у, за такав профил медија нарочито непотребном, одговору на говоре на комеморацији овог новинара. Након што се истина сама утврдила, између осталог и тако што им се јавио колега чији су текстови цитирани у том инкриминишућем тексту, портал Fake news tragač је наставио да „отима“легитимитет у проверавању тачности података из садржаја других медија, као да ничега није било.

Додатној поларизацији доприноси већ и почетна селекција у раду таквих портала - које се и чије вести проверавају а које не. Ако публика, презасићена хиперпродукцијом вести, колико и очекиваним напором да у њој пробере праве од лажних информација, закључи да је избор пристрасан, поверење, као једини адут, пада у воду.

„Врста публике штампаних и онлајн медија се разликује“, објашњава Радосављевић, па су тако и начин комуникације и садржаји другачији. „Телевизор још увек има преко 95 одсто, а интернет свега 75 одсто грађана, али задуго још неће бити такав однос, јер је данас довољно да купите мобилни телефон и да имате интернет. Учење тој врсти комуникације је једино посебан захват код старијих генерација, које у то улазе ради комуникацијских платформи, а тек потом почињу и да се информишу.“

Поверење је, међутим, кључна разлика због које портали постојећих медијских кућа пролазе на тржишту лакше од новооснованих. „Ту кључну предност штампа не користи, јер у потреби за масовношћу често нуди површно и преписано, чиме сама сужава публику. Незадовољство публике се испољава као незадовољство садржајем. Неповерење је засновано на незадовољству. У садржају публика не налази довољно информација које сматра корисним за живот. Такође преовладава утисак да је све исто и да се нико не издваја. А од тога зависи и утицај који медиј може да има, од врсте и лојалности публике, као и од питкости информација и других фактора.“

За Гуњића демократичност друштва почива на информисаности његових грађана, а урушавање темеља информисаности циљ је лажљивих популиста на власти.

„Мислим да је, као што раде поједини светски медији, боље користити термин дезинформација од лажних вести јер се ту ради о најобичнијим лажима и пропаганди, а не о некаквом новом медијском феномену који је лансирала Трампова пропагандистичка машина. Онлајн медији у том ширењу дезинформација и пропаганде могу да, користећи Фејсбук и Твитер, дођу до много бројније публике од традиционалних медија, те су зато опаснији. Бескрупулознији су пошто не одговарају за било шта што напишу, не зна се ко за њих пише нити ко их уређује. Моћ такве пропаганде видимо и по томе што су очигледно имали значајне утицаје и на изборе у САД или на Брегзит, што говори и о томе колико лажи могу да утичу на историјска збивања - то такође није ништа ново, учинковитост ширења лажи користили су разни зликовци током целе историје, тако да ту Трамп, Џонсон или Вучићева армија ботова и тзв. новинара који служе његовом величању, нису нека новост.“

Невоља је кад лажи које шире постану алиби за контролу свих и над свима. Један такав покушај, за који смо мислили да је нарочито луцидан јер долази од оних структура друштва које одвећ радо и обилато дезинформишу, пропао је министру за иновације Ненаду Поповићу који је, не тако давно, предложио формирање радне групе за откривање лажних вести, али, гле чуда, Марку Закербергу није. Од прошле недеље у Русији је на снази закон о сувереном интернету, који од провајдера захтева опрему за надзор протока и којим се отвара национални сегмент интернета- Рунет. Образложен потребом да се интегритет земље заштити од хакерских напада, превентивним мерама, закон је легализовао државну контролу и непрекидан приступ комуникацији свих са свима. Од последњих у серији цензорских подухвата власника Фејсбука је да садржаје на Инстаграму означи са „false infromation“уколико Фејсбукови проверитељи чињеница установе да тако треба. Односно, пошто је допринео ширењу лажи као нико никада пре њега, Закерберг је одлучио да купи и тапију на истину света. Брзином којом се шире лажи на интернету, и лажна вест, то откровење године 2017, кандидује се тако за највећу лажну вест од свих.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа које је доделио средства

Поверење је кључна разлика због које портали постојећих медијских кућа пролазе на тржиште лакше од новооснованих

Онлајн медији у ширењу дезинформација и пропаганде могу да, користећи Фејсбук и Твитер, дођу до многобројније публике, те су зато опаснији, поготово што се не зна ко за њих пише нити ко их уређује