Политика Вучић и медији ВИША СИЛА
АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ И МЕДИЈИ Оптуживање новинара за неко недело, непрофесионализам, недостатак разних врста морала толико је присутно да се претворило у модел председниковог опхођења према медијима
Кад председник републике приговори медијској кући што није био позван на годишњу прославу тог медија, то није само јавно практиковање непристојности него и - како тврде на Н1 - изношење нетачних информација. Рећи - дошао бих на вашу забаву да сте ме позвали - традиционално је одраз неваспитања чак и у кућном разговору, али тај комуникациони елемент Александар Вучић није имао у виду, иако често тврди да до традиције држи, када је срубио замерку телевизији, чији рад веома често критикује. Најчешће лепљењем етикете - америчка и луксембуршка - баш као да је отворена у неко друго време и без његовог пристанка да се, управо због те телевизије 2014. мења законско ограничење да (до тада) произвођач садржаја не може бити и дистрибутер. Све и да није Вучићева власт та која је Н1 створила услове да под захтеваним условима производи садржај, такав однос председника према једном медију је непримерен и недемократски. И само последњи у низу доказа да је и изричита тврдња његове саветнице за медије - да председник не инкриминише новинаре - нетачна.
У недавном интервјуу државном медију САД Voice of America Сузана Васиљевић је казала да начин на који се председник обраћа новинарима није инкриминисање, које би могло иницирати претње и притиске на друштвеним мрежама и у јавној сфери. „У Србији новинари раде потпуно нормално и потпуно слободно. Данас има слободних медија колико год желите - од недељника, дневних новина и портала (...) Сви пишу шта хоће - и нико није кажњен, нико није приведен и нико није ухапшен.“
Иако три разлога која Васиљевић наводи не треба прихватити као мерила, јер она нису доказ слободе медија него предуслови слободе изражавања, ваља подсетити да се мањак слободе, између осталог, доказује и некажњивошћу, на пример, за покушај убиства новинара, који се у Гроцкој догодио пре годину дана.
Вратимо се инкриминисању и доказима да је, напротив, толико присутно да се претворило у модел председниковог опхођења према медијима. То да ли инкриминисање изазива претње и притиске у јавној сфери и на друштвеним мрежама, може и не мора бити контролисана појава, али кад је у питању намера да се новинар оптужи за неко недело, непрофесионализам, недостатак разних врста морала - она је очита.
Осим америчким, новинари су често без повода, а због редовног обављања посла - питања која су постављали носиоцима власти, докумената које су захтевали по Закону о доступности информација од јавног значаја или на увид ако је реч о великим уговорима од националног значаја, због покушаја да тему сагледају из свих углова, па тако и друге стране у односу
на владајућу - проглашавани најпре „жутим“, потом (Драган) Ђиласовим и другим присвојним заменицaма којих ће се, наравно, стидети свако ко би да буде професионалан. У новинарству та реч значи - ничији и онај који искључиво одговара јавности. Почело је обраћањем именом, праксом коју је Вучић увео и која се, руку на срце, не може ниједним правилом осудити, али се може пребацити оним колегама који су ту интимизацију, науштрб професије, дозволили.
Име је потом наставило да се користи као парадигма. У случају Милана Ћулибрка, рецимо, парадигма оног који неосновано критикује и кога Вучић не заборавља да дискредитује чак ни кад објављује да ће плате у јавном сектору бити повећане. Друга лична имена колега ни у овом тексту се неће помињати, јер у медијима има таман онолико слободе колико недостаје комоције да се колега именује, макар и као доказ.
„Пошто су говорили годинама да плата неће да буде никада 500 евра, а сад кажу види злочинца намерно повећава да би плата била 500 евра..., чекајте људи, јесте ли ви за повећање плата или нисте? И то радимо на здравим ногама, на здравим основама, да нам се не увећава јавни дуг. Честитам грађанима Србије...“, па наставља о НИН-у „Јој све код вас неке завере, па ћете ви да откријете, не убио је овог Вучић, оног онај… дај, бре, људи... потребно је да знате понекад сагледати то на озбиљнији начин, а не чапрасдиванима и причама са друштвених мрежа... ја кад немам 92 од 96 страна себи посвећених у НИН-у, ја знам да то неће ни 4.000 да купи, а кад имам онда знам да ће 4.100 да купи, а то је озбиљно повећање тиража. Зато немојте да одустајете - 92 стране против, то значи да ће 4.100 да купи. Желим вам много успеха у будућности. Поздравите Мићу (Ћулибрка), мора да ми честита на 500 евра просечне плате у Србији, јер док је његов Ђилас био на власти није била на 320...“На концу, низом нетачности - од броја страна до
тиража, председник је тако, уз све друго спорно, и дезинформисао јавност.
Први јавни обрачун председника са медијем, обрачун који је померио границе дозвољеног и јавну критику новинарског рада учинио уобичајеним сегментом комуникације извршних органа власти са јавношћу, догодио се августа 2016, након што је ватерполо репрезентација Србије освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Рију, а један од најзаслужнијих ватерполиста Андрија Прлаиновић у живом програму РТС се пожалио на стање српског ватерпола и недостатак системског улагања у тај спорт. Уследила је ванредна конференција за новинаре и преседан у историји новинарства. Тада премијер (Александар Вучић) једне државе назвао је новинаре и уреднике јавног сервиса - олошем. Занемарујући Закон о јавном сервису, по коме му је забрањено да поставља питања о раду, између осталих недозвољених притисака, бројним заменама теза инсинуирао је одговорност јавног сервиса за мањак средстава у спорту и друге опасне нелогичности:
„Што се ниси одрекао високих дневница, па да их уложимо у базене? Потрпао си паре за одлазак у Бразил у своје џепове, а ниси се одрекао за базене за које тврдиш да недостају“, занемарујући, такође, да је обавеза сваког медија, понајвише јавног сервиса да информише јавност и тако што ће дозволити кредибилном саговорнику да каже шта има. „Право је грађана да знају колике су дневнице појединих људи са јавног сервиса, колико троше на такси. О некима на јавном сервису ме је срамота и да говорим. Сви грађани их плаћају да би они ширили мржњу према појединцима и Влади
Осим америчким, новинари су често без повода, а због редовног обављања посла - питања која су постављали носиоцима власти - проглашавани најпре „жутим“, потом Ђиласовим и другим присвојним заменицaма
само зато што не мислимо као они. Поштујем што су јавни сервис. Нажалост, поједини уредници се понашају као политичке персоне, сами сте сведоци томе, видите шта раде у програму. А ја имам право као личност да се с тим не слажем.“
Уверавање грађана да медиј не обавља дужност ваљано, да за то прекомерно троши, да председник као личност (иако као такав не би могао да сазове конференцију за новинаре) има право да износи оптужбе, касније никада недоказане, почело је према РТС нешто раније.
Тада још мандатар за састав Владе, Вучић је казао да је стварање афере „хеликоптер“део политичке борбе, као што је случај и кад су новинари РТС долазили и питали га за уговоре за Фијат и Ер Србију, а када им их је показао, онда га више никада нису питали о томе.
Да у томе да новинар пита, а председник одговори, има нечег спорног, атмосфера је која се кувала брзо. Довољно жустро да новинари заиста поверују да политичари „дају“информацију, а не да су дужни да је пруже, јер она није њихова својина. И довољно да у суровој тржишној утакмици пристану на макар какву информацију, често и половичну и непотпуну, да из те утакмице не би испали. У међувремену се и сам извор информација централизовао, скоро па на једног човека.
Септембра 2019, новинарка Н1 упитаће председника када ће одговорити на захтев те телевизије, који је у његов кабинет послат месец дана раније. Захтевали су да им се достави копија одлуке о опозиву ознаке тајности са докумената које је тих дана Вучић читао у јутарњем програму ТВ Пинк, а који се односе на прислушкивања одређених особа у периоду од 2007. до 2012. Законски рок од 15 дана је прошао, подсетила га је новинарка, али председник је одговорио да није стигао тиме да се бави.
„Чим будем имао слободног времена, а неће ми то одређивати ни Шолак, ни Ђилас, нити било који други тајкун,
Почело је обраћањем именом - праксом коју је Вучић увео и која се, руку на срце, не може ниједним правилом осудити, али се може пребацити оним колегама који су ту интимизацију, науштрб професије, дозволили
ја ћу са тиме упознати српску јавност“, и додао је да им сигурно неће дати ексклузивно ту вест (иако су они поставили питање) те ће је доставити свима.
Два нарочито важна преступа - један је порука да је и закон ништаван ако председник не стиже да га поштује, а други да ће на питање једног медија одговорити другом ако му се медиј који пита не допада - остала су готово непримећена.
Селективним односом према медијима носиоци јавних функција доприносе поларизацији друштва у којој само они, и то док су на власти, профитирају. Поларизацији у којој медији нападају једни друге, оптужују за страно плаћеништво и злоупотребу „државних новаца“(Српски телеграф и Информер, на пример НИН, кад год им се не допадне тема која произлази из пројектног суфинансирања медија). На страну што новац није државни, него јавни и служи остваривању јавног интереса у области јавног информисања, те се не оправдава пристрасношћу у корист и одбрану власти. Ослобођеност од стандарда новинарства илуструје пример власника телевизије Пинк Жељка Митровића, који се на медијском викенду у Ровињу чак хвали да је „његова“уређивачка политика прорежимска иако би, минимум, свако ко користи националну фреквенцију и приде производи информативни програм, морао да зна да је у том програму дужан да грађане обавештава тачно, потпуно, благовремено и објективно, да је сваки власник или издавач обавезан да се уздржава од било каквог утицаја на уређивачку политику и да је то правило уписано у медијске законе и Кодекс новинара Србије.
Док се за нападаче медије отварају огласне кесе, нарочито добростојећих јавних предузећа, друге својатају опозициони прваци, чинећи им тако још већу штету. Вучићев селективни однос, чињеница да председник свих грађана одлучује да једноставно „не да“интервју за неке од најугледнијих, не само најстаријих медија, док се редовно појављује у јутарњим програмима приватних телевизија, од којих неке већи део права на националну фреквенцију користе за емитовање неприкладних садржаја, такав однос одобровољава његове непријатеље да чине исто. Да не одговарају на питања медија који им нису по укусу, да их, штавише, искључују са конференција за новинаре, да насилно упадају у јавни сервис и фарбају улазна врата РТС у боје Пинк телевизије - некажњено. Прећутно одобравање, чак и неприхватљивих претњи на друштвеним мрежама (у односу на које власт нема јединствен и принципијелан став да су неприхватљиве у сваком случају, него су то по њима само у одређеним) није само избегавање да се од неког опозиционог лидера направи жртва у јавности. За тај упад у РТС, подсећамо, приведена су споредна лица, не и предводници „параде“. Није искључиво ни ликовање, којим се владајућа структура, истина, обилато служи, да кривац на истом задатку сламања достојанства у медијима буде неко други. Нити је за изостанак институционалне заштите медија разлог само у тој краткорочној користи од дубоког јаза унутар медијске сцене. Него питање је којим би аргументом Вучић могао да се послужи кад осуђује непримерен однос, притисак и чак противзаконит третман новинара - а да му се не врати као бумеранг.
Један недопуштен манир забрињавајуће масован међу локалним структурама власти, преноси се последњих месеци и на националне медије. Осим што избегавају одговоре на питања, следе логику председника који једноставно „не да“интервју оном медију који иоле критички прати његов рад, па пружају све мање информација локалним медијима уопште, забрањују приступ догађајима
Александар Вучић је померио границе дозвољеног 2016. када је, након што је ватерполо репрезентација Србије освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Рију, новинаре и уреднике јавног сервиса назвао олошем
од јавног значаја. Када је та пошаст постала довољно фреквентна на локалном нивоу, пренела се и на општи. Тако новинари Данаса у два наврата нису добили акредитације за утакмице Црвене звезде простом одлуком управе тог клуба, а лидер Савеза за Србију каже да „одговара само на питања медија“дајући себи за право да одлучује шта је медиј, а шта не и да по том основу игнорише новинаре Пинка и Информера. У раширеном и одозго подстакнутом селективном односу према медијима, узгред, страдају чињенице, а грађани имају све мање шансе да буду објективно информисани.
Отварању ветропарка „Чибук 1“новинари Н1 и Ал Џазире онемогућени су да присуствују. Упитан зашто се то догодило, Вучић је одговорио да то нема везе с њим и да их на догађај нису пустили приватни власници, иако су се новинари акредитовали преко кабинета председника. У потрази за „кривцем“речено је и да је то била одлука амбасаде УАЕ, земље из које је приватник, што ствар чини гором, јер је реч о уставним категоријама, о којима страна амбасада нема надлежност да одлучује.
Право грађана на обавештеност, право на рад (новинара на задатку) и слободу медија - гарантоване Уставом Србије, а у кршењу у овом случају - представници извршне власти дужни су да поштују, а судови да штите. Старање о принципу плурализма у информисању грађана и стварање услова да се тај принцип у пуној мери оствари, такође је задатак представника органа власти, чије је ћутање на кршење тог права сигуран знак да га одобравају.
У Вучићеву одбрану Васиљевић је у поменутом интервјуу казала да председник понекад реагује „жучније“у обраћању новинарима, јер су и он и његова породица свакодневно изложени нападима. Али, у овом тексту су изнесени аргументи. Они чине разлику између критике и напада. И служе преиспитивању.
У раширеном и одозго подстакнутом селективном односу према медијима, узгред, страдају чињенице, а грађани имају све мање шансе да буду објективно информисани