Ордење за златно доба А ВЛАСНИКА ПИНКА НИКО ДА СЕ СЕТИ
ОРДЕЊЕ ЗА ЗЛАТНО ДОБА Одликовани су готово сви заслужни за благостање у коме уживамо, од Александра Вучића, преко Ане Брнабић, до Синише Малог и уредника „Информера“, али не и Жељко Митровић, власник главног телевизијског стуба власти
Има ту разних тумачења – од оцена да је најновији талас доделе високих признања припадницима власти сасвим заслужена награда за увођење Србије у златно доба, до уверења да није баш далеко дан у коме ће „затвори бити пуни одликовања“.
Једно је, међутим, очигледно: ордени се, било да су црквени или државни, најлакше лепе за груди припадника власти. И није да у томе нема смисла, с обзиром на чињеницу да управо они имају моћ да доносе одлуке које мењају земљу – набоље, наравно. Док не постану „бивши“, кад се перцепција
неизоставно мења. Али, шта ако су и ордени претворени у обичну робу, коју је могуће купити и потом користити у даљим купопродајним односима - попут, рецимо, лажних диплома и доктората, популарних средстава без садржаја, али са очуваном функцијом обезбеђивања различитих циљева, од радног места, до угледа у друштву?
Није ли најочигледнији разлог за такву сумњу вест о додели ордена Великомученика крагујевачких првог степена министру финансија Синиши Малом - и то баш у време финиширања дуге борбе да се поштено преиспита
његова докторска дисертација, чије смо бројне делове, заједно са деловима из оригиналног рада (о приватизацији у Еритреји) могли да видимо чак и на изложби у центру Београда?
Иако су, захваљујући блокади институција и снажној контроли медија, бројне афере везане за актуелног министра финансија успешно гурнуте под тепих, изгледа да још није укинута могућност да Универзитет да извесне знаке живота и докторат прогласи плагијатом. Црква, кажу, зна све, па није ли, зато, идеалан начин да се невоља са плагијатом отклони
управо пласирањем слике из новог Храма Силаска Светог духа на апостоле у селу Барзиловица код Лазаревца, у коме је Мали примио орден из руке владике шумадијског Јована, све уз благослов патријарха српског Иринеја?
И све то уз образложење да је министар Мали, прошле године, као градоначелник Београда, „издвојио средства која су била неопходна како би се после десет година завршио Храм“– без, наравно, истицања чињенице да је реч о новцу свих грађана, а не о некаквом приватном „штеку“амбициозног министра.
Додела црквених признања у знак захвалности због добијених донација, скупљених извлачењем из џепова свих грађана, а да их о томе нико ништа не пита, додуше, потпуно су уобичајен метод: тако је, рецимо, у септембру 2017, епископ шумадијски Јован доделио потпредседници Владе Зорани Михајловић Орден Светог Симона Мироточивог „за посебан допринос поспешивању односа између цркве и државе“, и то „на предлог црквене општине петачке при Храму Свете Петке у Петки, чију је реконструкцију помогла“.
А с обзиром на количину новца коју му, кроз различите „пројекте“набацује држава, у исти „кош“могао би се сврстати и Драган Ј. Вучићевић, главни уредник Информера, једног од кључних медијских стубова власти: њему је лично патријарх Иринеј уручио Грамату „за доброделатну љубав и помоћ Цркви“.
Да ипак није баш све у новцу требало би да нам каже прича о Александру Вулину, министру одбране и власнику рекордног броја важних признања – од Медаље српских генерала, преко Видовданске повеље, до чак четири титуле почасног грађанина косовских општина. Још крајем 2013. патријарх Иринеј одликовао је Канцеларију за КиМ коју је водио, и њега лично, Орденом Светог Саве првог реда. „Ово признање представља доказ да између СПЦ и српске државе на Косову и Метохији нема ниједне сумње, ниједне расправе и да смо на истом задатку – да Срба на Косову буде више, да се живот овде очува, буде цивилизованији и вреднији, и да живот Срба у економском, духовном и сваком другом смислу буде још бољи“, рекао је Вулин након урученог признања.
Биће да је, на свечаној академији поводом осам векова самосталности СПЦ одржаној пре месец дана, тај утисак требало да учврсти додела Ордена Светог Саве првог реда Александру Вучићу, поново из руке патријарха Иринеја. Невоља је, међутим, што је додела ордена „за делатну љубав према Цркви, ангажовање на очувању јединства српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије и очување КиМ у њеним границама“, довела до озбиљне поделе у Цркви, због које, како је јавио Данас, свечаном догађају није присуствовала већина српских архијереја, а о чему је за НИН причао и владика Максим.
Има, додуше, теорија према којима је орден Вучићу додељен „авансно“, како не би „попустио“у косовској политици. Макар теоретски, зато, могло би се десити да, уколико се „прослави“неким великим „не“, Вучић у будућности буде препознат као „ујединитељ“цркве – и да тиме заслужи још неко одликовање.
У међувремену, његов, такође одликовани, генерални секретар Никола Селаковић може да гланца Орден Александра Невског, кога је, „за велики допринос развоју вишестране сарадње са Руском Федерацијом“Вучићу доделио Владимир Путин. А да буде сасвим јасно колико су јаке везе „проевропске владе“са Русијом, ту је и чињеница да је и напредњачки коалициони партнер, министар спољних послова Ивица Дачић, од колеге Сергеја Лаврова, добио Орден пријатељства Руске Федерације.
Нису остали непримећени ни напори премијерке Ане Брнабић – њој је припао Орден Републике Српске на ленти, највише одликовање које РС додељује за изузетне заслуге у развоју међудржавне сарадње и допринос држави, којим су претходно окићени Радован Караџић, Ратко Младић, Биљана Плавшић, Никола Кољевић, Момчило Крајишник, Војислав Шешељ и други. Премијерка није само примала, већ и уручивала признања – почетком године, доделила је средњовековни српски мач министрима одбране и полиције, Александру Вулину и Небојши Стефановићу.
Тамо где су заказале српске институције, Русија и Република Српска, истакла се, рецимо, Француска, која је пре месец дана доделила Легију части у рангу витеза Загорки Доловац, невидљивој јавној тужитељки Србије – али не због несебичне помоћи опстанку садашње власти, већ због улоге у извршењу француских замолница за јавну помоћ.
А кад је већ о правосуђу реч, вратимо се на тезу о „затворима пуним одликовања“: мењана је овде (мањевише иста) власт и раније и то трудом мање-више исте опозиције. Али се затвори не напунише. Додела ордена, зато, може да се настави. Док чекамо нове вести о одликовањима, и сећамо се само најупечатљивијих у мноштву признања додељених важним личностима власти, битно је указати на једну велику неправду на коју указује интернет претрага: заборављен је, изгледа, Жељко Митровић!
Ако, ипак, није реч о пропусту, већ о скромности власника Пинка који свој орден крије, крајње је време да се крикне: правда за Жекса!