Економија Стадиони СИРОТИ МИЛИОНЕРИ
Да ли држава којој недостају пруге, путеви, која премало улаже у здравство, школство и комуналну инфраструктуру, у којој су водовод, канализација и депоније на нивоу афричких земаља, сме себи дозволити луксуз да десетине милиона евра потроши за игралишта на којима ће играти трећелигаши
Цитирамо: „Фудбалски стадион има систем грејања терена, музеј и беспрекорну клинику... У истој земљи највећа јавна болница пропада. Пре неколико ноћи у женском тоалету ургентног центра није било сапуна, а у мушком није радио ниједан писоар. Двоје доктора покушавало је да се избори са лавином пацијената... Блештави фудбалски стадиони. Болнице које се распадају. Контраст одражава приоритете... Земља се сурвала на ранг-листи европског здравства, и многи доктори су је напустили...“
Јесте добар опис, али још није опис Србије. Реч је о уводу текста о Мађарској, који је недавно објавио Њујорк тајмс. Истина је да између мађарске и српске градње стадиона има разлика. Мађарска је, рецимо, помамнија, па је – према опозиционом порталу „444“– од 2014. изградила и реконструисала 17 стадиона, а планира да до краја следеће године подигне и реконструише још 15. Но ако Србија на пролеће почне да гради стадионе у Врању, Зајечару, Краљеву, Лесковцу, Лозници и Суботици – сваки по највишим УЕФА стандардима, сваки са око 8.000 места – неки лењивац из Њујорк тајмса могао би само да промени неколико имена и топонима, и поново преда поменути чланак.
Прича о градњи шест стадиона из републичког буџета далеко је сложенија, наравно, и „дижемо стадионе, а болнице се руше“само је први, очигледан аргумент против те идеје.
„Гледамо из фискалног угла – да ли држава има пара за инвестиције и шта су приоритети са становишта привредног раста и живота? Видимо да недостају пруге, путеви, инвестиције у здравству, школству и поготово у комуналној инфраструктури. Када је
реч о водоводу, о канализацији, о депонијама, према разним показатељима на нивоу смо афричких земаља. Београд је недавно био међу најзагађенијим градовима света“, подсећа за НИН Владимир Вучковић из Фискалног савета Републике Србије.
Александар Вучић је прошлог месеца у Лесковцу рекао да би сваки стадион требало да кошта око 20 милиона евра, а Вучковић каже да пара за расипање нема, јер су за приоритете потребне милијарде.
„Према пројекцијама Фискалног савета, средства су ограничена чак и за несумњиве приоритете, и не преостаје их за друге амбиције. Прво иде цивилизацијско уређење државе; нема смисла да мањи град добије стадион, а да се поред њега излива канализација, или да је нема уопште.“
Али рекосмо – то је само прва линија напада. И сам Вучковић додаје да стадиони могу „у будућности да донесу корист“. Чувени Дилојт је у мају објавио да европско фудбалско тржиште вреди више од 28 милијарди евра. Озбиљног фудбала, дакле и озбиљне добити, нема без озбиљне инфраструктуре, то је јасно. Међутим, то што је фудбал најпрофитабилнији европски спорт – заправо једини профитабилан европски спорт, приметио би неко – има и злехуду пратњу у виду
огромних расхода. Када говоримо о новим стадионима, трошкови се не завршавају побадањем корнер заставица у ћошкове терена; треба их и одржавати. Како изгледа занемарен стадион, читалац је, сасвим могуће, већ видео у свом граду. У Београду је довољно прошетати се до Омладинског стадиона на Карабурми, дома славног ОФК Београд и једног од историјски најзначајнијих спортских објеката главног града, сада хаоса попуцалог бетона, одроњене земље и поломљене пластике, у коме је само једна од четири трибине довољно безбедна и отворена за навијаче. Шта ће се десити ако одржавање нових стадиона падне на грбачу локалних самоуправа?
„Оне у просеку не стоје баш најбоље. Имају много веће проблеме у виду јавних комуналних предузећа и друге инфраструктуре на својој територији, а добар део локалних ресурса могао би да буде усмерен ка стадионима; говоримо и о администрацији и о људству. Локалне самоуправе ни сада немају капацитет да функционишу како треба, а ово је додатна брига која би их одвратила од већих проблема – од превоза, вртића, гробља, апотека које дугују...“, подсећа Вучковић.
Не може се рећи да држава уопште није размишљала о одрживости пола туцета нових стадиона. Идејно решење Енергопројекта за онај краљевачки уважава, чини се, да стадион мора да допринесе сопственом издржавању, те предвиђа низ пратећих садржаја у распону од угоститељских објеката, преко куглане и сале за стони тенис, до музеја и продавнице сувенира. У већ поменутој септембарској посети Лесковцу Вучић је поменуо да ће стадион за суседа имати „велелепни
Нема смисла да мањи град добије стадион, а да се поред њега излива канализација, или да је нема уопште Владимир Вучковић
тржни центар“, и да ће се све то скупа трансформисати у „нов центар града“. Обећао је такође да ће – чим стадиони 2021. буду готови – утакмицу у Лесковцу одиграти и репрезентација. Невоља је, међутим, у томе што на стадионе неко треба да долази и када репрезентативни циркус оде.
Зато морамо укратко да се осврнемо на клубове који ће тамо играти. Ниједном се од њих, дакако, не треба подсмевати. Сви имају место у историји овдашњег фудбала. Суботички Спартак је, како се обично каже, „стабилан суперлигаш“. ФК Лозница ове године постаје стогодишњак. У краљевачкој Слоги сениорску каријеру је почео актуелни репрезентативац и миљеник партизановаца Немања Милетић.
Међутим, од шест клубова који ће играти на новим стадионима, само се Спартак такмичи у највишем рангу, ове сезоне названом Линглонг тајер суперлига по кинеском спонзору. Динамо из Врања наступа у Првој лиги, на другом нивоу домаћег фудбала. Краљевачка Слога и ФК Лозница играју на трећој лествици, у Српској лиги „Запад“, као и лесковачка Дубочица, која је чланица Српске лиге „Исток“. Зајечарски Тимок је четвртолигаш, у Зони „Исток“.
Читалац не мора да зна превише о српском фудбалу како би претпоставио колико публике привуку ниже лиге, но ево шта о посети на недавним утакмицама у шест поменутих градова кажу локални и спортски медији. Портал Инфо Врањске објавио је да је Динамо против Радничког из Пирота 13. октобра код куће гледало око 2.000 људи, што и не звучи тако лоше, мада садашњи стадион Јумко може да прими 5.000 гледалаца. Дубочицу је против Радана из Лебана 26. октобра бодрило око 1.000 навијача, тврди портал Југпресс, што је још прихватљиво узимајући у обзир ниво такмичења. Авај, по Спортском журналу – а слично сугеришу и снимци мечева – истог 26. октобра двобој Слоге и чачанског Борца заин
тересовао је сто педесет Краљевчана, а гостовање Мокре Горе у Лозници пратило је две стотине гледалаца. Триста до четиристо људи гледало је и неколико последњих утакмица Тимока у Зајечару, каже локални Радио Магнум. Као врхунац, Спартаков суперлигашки меч против Мачве 30. октобра такође је пратило свега двеста људи, судећи по сајту Суботица.инфо, а и по снимку. Сваки од ових клубова, подсетимо, треба да добије стадион са око 8.000 седишта.
Оптимисти би одговорили да ће градња бити одскочна даска и за посету и за спортски успех (који би такође повећао посету). Град Лесковац је у јулу чак и на званичном веб-сајту објавио да „очекује улазак у Прву лигу Србије“и да је „коначан циљ улазак у Суперлигу“. Дубочица, међутим, ове сезоне пре делује као кандидат за испадање у зонску лигу, будући да је тренутно дванаеста од шеснаест учесника Српске лиге „Исток“.
Да не компликујемо новим детаљним приказом, сезона је добрано одмакла, а табеле кажу да ниједан од шест поменутих клубова није очигледан кандидат за пласман у виши ранг. Но чак и ако претпоставимо да би неки од њих могао спојити добру инфраструктуру и добре резултате, треба се подсетити примера Радника из Сурдулице. Тај клуб је 2013. први пут у историји постао друголигаш, а већ 2015. и суперлигаш. До данас задржава суперлигашки статус без већих проблема, а након пласмана у Прву лигу почео је и да реконструише и дограђује стадион. Објекат и даље није велик – 3.312 места – али је довољно модеран да се на њему игра финале Купа Србије (2018). Сурдулица је, дакле, у претходне четири године добила историјски успех, стална гостовања најбољих клубова Србије, практично нов спортски објект, па ипак пре десетак дана ни гостовање Црвене звезде није било довољно да се тих 3.312 места испуни. Градови који треба да добију нове стадионе јесу далеко многољуднији од Сурдулице, али – резимирајмо – број гледалаца је чак и на суперлигашким утакмицама скоро без изузетка далеко испод капацитета најављених стадиона. На осам, на седам, на шест хиљада навијача на својим утакмицама више не рачунају ни Партизан и Црвена звезда, осим када играју међусобно, дочекују противника из Европе или славе титулу државног првака.
Због свега тога бивши репрезентативац Србије Иван Ергић сматра да је градња нових стадиона у Србији „у овом тренутку сулуда“, мада подвлачи, наравно, да се Београд не сме фаворизовати, и да треба улагати у спорт на нижим нивоима, „из кога смо сви поникли“. „Поставља се питање колико код нас спорт - и фудбал, као најпопуларнији – може да буде профитабилан, односно економски самоодржив, без субвенција државе, директних и индиректних, па тако и улагања у саме стадионе. У Европи је већина клубова озбиљног калибра самоодржива, и то онда више није политичко питање, већ чисто економско.“
Градња националног стадиона у Београду посебна је прича. За сада је извесно да треба да буде подигнут у Сурчину, да је планирано да има више места него било који други фудбалски објекат у Србији – дакле барем 55.000 – а у разним приликама званичници су обећавали да ће око њега нићи прави мали град. Министар финансија Синиша Мали у априлу је, рецимо, изјавио да ће тамо бити и сајам и концертни простор и технолошки парк и пословне зграде и стамбени блок.
Министар Мали је такође најавио да ће до 10. маја бити готова студија оправданости такве градње, а Транспарентност Србија је крајем октобра објавила да јој је Министарство саопштило да такву студију још нема. Било како било, чак и ако се сурчинско пољопривредно земљиште успешно трансформише у комплекс спреман за организацију Светског првенства, финала Лиге шампиона или барем Лиге Европе, чему се званичници надају, чак и ако се нађе начин да се у београдском саобраћајном хаосу десетине хиљада људи брзо и уредно транспортују на периферију града и
натраг, за тај ће крунски објекат важити што и за остале. Репрезентација у Србији игра неколико пута годишње – и план је, видели смо, да не игра баш увек у Београду – а на претходној званичној домаћој утакмици, 7. септембра, ни долазак Португала са све Кристијаном Роналдом није привукао више од 40.000 гледалаца. Октобарски пријатељски меч са Парагвајем, и долазак репрезентације у Крушевац после 13 година, гледало је свега пет-шест хиљада људи.
„Ако се гради национални стадион, треба да буде максимално искористив, мултифункционалан. Нисмо једини који би имали национални стадион, и мислим да је то заиста нужност данас. То све звучи одлично на папиру, али се бојим да ће као и свака јавна институција или предузеће завршити у аљкавости и корупцији. То обично постане још један параван за пресипање новца грађана у приватне џепове. Треба отићи на наше стадионе и видети разлику између стања тоалета и стања возног парка пред ложом, и све је јасно. Недавно сам читао репортажу о катастрофалном стању стадиона у Грчкој, изграђених поводом Олимпијских игара. Поента је да просперитетније државе ту екстраваганцију могу себи донекле приуштити, док државе попут Србије морају да направе крајње рационалну економску тријажу“, закључује Иван Ергић.
Ех, да, корупција. Завршили смо текст, а нисмо је ни поменули. Нећемо оптуживати авансно, али можемо превентивно подсетити на несрећну судбину стадиона у Калињинграду, подигнутог за Светско првенство 2018.
„Можда тоне у мочвару. Калињинградска арена је изграђена на влажном мочварном тлу где никада није било великих грађевина. Наводно је требало да градитељи подупру темеље песком, али су шкртарили на грађевинском материјалу, док су превише наплатили радове, навеле су власти. То је довело до хапшења, међу осталима и вишег локалног званичника којем се сада суди“, објавио је у септембру Радио Слободна Европа.