Нуклеарни реактор други пут међу Србима
ВИНЧА
Након вести да ће нам Руси градити Центар за нуклеарну науку са реактором снаге 20 мегавата, јавност се успаничила да ли се ради само о истраживачком центру или ће уз реактор спонтано изнићи и нуклеарна електрана
Након вести да ће нам Руси градити Центар за нуклеарну науку са реактором снаге 20 мегавата, јавност се успаничила да ли се ради само о истраживачком центру или ће уз реактор спонтано изнићи и нуклеарна електрана. А како у Србији више нема стручњака за ту област - кад ствари крену по злу реактор се не може ротирати као коцке на Тргу републике
Док је проевропски део власти, или бар онај који се тако представља, покорно нудио Немцима све (од белог робља до данка у крви) за фабрику Фолксваген, русофилски је лагодно склопио посао века: Русија ће нам за тричавих 300 милиона евра изградити нуклеарни реактор, а заузврат ће дозволити увоз наших чарапа. Након такве погодбе стварно би било неумесно питати – шта ће нам реактор када у земљи немамо стручњаке оспособљене да на њему раде? Сасвим је довољно што имамо стручњаке за нешто (рецимо за калдрму), па ће ако нешто крене по злу или успешно ротирати реактор или ћемо сви светлети и штедети на новогодишњој расвети.
Али, ако на тренутак оставимо по страни оправдану панику коју изазива помисао да ће постојећи градитељи, са завидном дозом неспособности да асфалтирају два метра пута, приступити градњи Центра за нуклеарне науке, технологије и иновације и погледамо уговорени посао, осведочићемо се да смо у проблему. Ради се о огромним парама које ће на крајње нетранспарентан начин, мимо стручне расправе и студије економске исплативости (баш као када је у питању изградња стадиона или гондоле), бити уложене у нешто за шта не знамо да ли нам је уопште потребно и ако јесте да ли је потребније од изградње болнице за инфективне болести или канализације.
„То ће бити најмодернији нуклеарни истраживачки центар у овом делу Европе. У њему ће се спроводити научна истраживања у области употребе нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, пре свега у медицини, пољопри
вреди, индустрији, развоју нових материјала. Градићемо га у партнерству са руском државном корпорацијом Росатом. Ово је први пут у историји да Росатом има такав аранжман са било којом државом“, славодобитно је објавио министар за технолошке иновације Ненад Поповић, идејни творац споразума.
Добро звучи, помпезно, популистички и апсолутно нетачно. Тврдња да руска државна корпорација за атомску енергију то чини „први пут у историји“само је прилог за отрцану тезу о Србији као миљеници моћне Русије, имајући у виду да је Росатом у експанзији и да на дневном нивоу потписује сличне уговоре с ким год стигне. Истог дана, 15. мај 2018, када су са Поповићем на конгресу Атомеxпо у Сочију потписали изјаву о начелима руско-српске сарадње у иновацијама и технолошком развоју у области мирнодопске употребе нуклеарне енергије, сличне споразуме су потписали са још 11 земаља. Приликом недавне посете Медведева, са њим је дошао и генерални директор руске државне корпорације Росатом Алексеј Лихачов да би потписао споразум о изградњи Центра за нуклеарну науку, али такав центар Росатом већ гради у Етиопији, а у његовом склопу и нуклеарну електрану. Наравно, реактор који кошта 300 милиона евра није занемарљив, али постоје и далеко скупљи, а од 58 који се управо граде у свету за 42 је задужен Росатом.
Дакле, или нисмо тако посебни или се гради нешто што је посебно, само нам није саопштено шта. Текст споразума, за разлику од претходних, није објављен на сајту Поповићевог кабинета, а немогуће га је наћи ни у много детаљнијем извештају на сајту руске владе. Из заједничког саопштења Ненада Поповића и Алексеја Лиховчева видимо да ће се „поштовати постојећи закони“земаља које су потписнице споразума, што би требало да буде гаранција да се у Србији неће градити нуклеарна електрана. Постојећи закони су врло ригорозни: забрањује се чак и израда техничке документације за нуклеарне електране и постројења за производњу или прераду нуклеарних горива за нуклеарне електране, а једино што је дозвољено су научноистраживачки радови, рударско-геолошка истраживања и образовање кадрова. У једином до сада јавно објављеном документу, Споразуму између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области употребе нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе на основу потврђених и иновационих технологија, потписаног у јануару ове године, то углавном и пише. Међутим, у члану 3. тачки 2. се наводи да ће руска страна пружити услугу у „пројектовању, изградњи и модернизацији“истраживачких реактора, што значи да није у питању један реактор већ више њих. Како је већ објављено да ће „први“имати снагу од 20 мегавата, што је далеко јаче него што је потребно за научна истраживања (са двадесет пута слабијим Србија није знала шта ће), намеће се питање – чему? Чему толики реактор и чему још неки који би могао накнадно да изникне из споразума? Када се томе придода и оно што пише у тачки 14. - да ће се обављати и други видови сарадње које две стране у писаној форми уговоре (па шта се договоре), није чудно што је у јавности већ отворена расправа да ли се ради само о истраживачком центру или ће уз реактор спонтано изнићи и нуклеарна електрана. Уз то су се појавили и анонимни „инсајдери“који тврде да су „изабране“(подобне) фирме већ добиле упутства за изградњу нуклеарке, али у то је ипак тешко поверовати. Закон је веома прецизан и у њему се као кривично дело третира чак и израда пројектне документације, а у члану 267. актуелног Кривичног законика пише: „Ко противно прописима одобри или приступи изградњи нуклеарне електране, постројења за производњу нуклеарног горива или постројења за прераду ислуженог нуклеарног отпада, казниће се затвором од шест месеци до пет година.“
Сумњу да неко након мораторијума на нуклеарке који датира од катастрофе у Чернобиљу покушава да на мала врата поново уведе нуклеарни програм, додатно буди не само нетранспарентност већ и бесмисао недавно склопљеног споразума. У Србији већ постоји научноистраживачки нуклеарни центар који само што није зарастао у коров због неулагања и погрешне државне политике, који се зове Институт за нуклеарне науке Винча. Тачно је да је од њега остало само име јер је 2009. из њега издвојено државно предузеће Нуклеарни објекти Србије (удвојена је администрација, али је ве-це остао заједнички), али да је било воље да се улаже у науку и те како је могао да ради. Тако да чињеница да је поседовао чак два научна реактора не значи ништа - 30 година са њима није имао шта да ради.
„Онда нам се појавио Поповић и рекао – сада ћемо да градимо нови“, каже НИН-ов извор из Винче. Напомиње да је још 2017. Поповић имао састанак са стручњацима у вези с пословима мањег обима, да се такође распитивао за нови реактор и да му је предочено да су имали два са којима нису знали шта ће, тако да тек не знају шта би са новим. Већи је угашен још 1982, пре неколико година је коначно измештен, али је за њим остало брдо радиоактивног ђубрета које није очишћено. И неће бити јер како каже - нема новца. Остао је мањи реактор који би могао да ради када би постојао ико ко има лиценцу. Данас се користи као експонат који једном годишње дођу да виде студенти.
Наравно, и нови реактор би производио радиоактивни отпад, а то би баш била добра вест за наслаге ђубрета које су већ на завидном нивоу. У кругу Винче, у хангару старом пола века, већ је ускладиштен на крајње незадовољавајући начин радиоактивни отпад за који се и не зна колико је тачно опасан, јер је Међународна агенција за атомску енергију, због услова у којима се отпад налази, установила да је немогуће извршити инспекцију. Пре две године је препакован у џакове и изнет
Сумњу да неко након мораторијума на нуклеарке, који датира од катастрофе у Чернобиљу покушава да на мала врата поново уведе нуклеарни програм, буди не само нетранспарентност већ и бесмисао недавно склопљеног споразума Да ли власт стварно има идеју да након четири деценије стагнирања поново обнови нуклеарни програм и постане лидер у овом делу Европе
на ливаду, али је враћен након што су се у јавности појавиле фотографије. Због сумње да је аутор фотографија тада је отпуштен техничар Александар Панић, а в.д. директора Далибор Арбутина је против њега поднео кривичну пријаву за „одавање службене тајне“. Уз то је постојао закон из 2009. по ком је Србија имала рок да уклони спорни отпад до краја 2019, али је по хитном поступку прошле године замењен новим (Закон о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности) у ком се не прописује никакав рок.
„Свака прича о градњи реактора коме се не зна сврха је искључиво пропаганда за шаку рубаља. Без обзира на то што се уклањају кадрови који било шта знају, што је карактеристика данашње власти, не верујем да ће то ићи баш једноставно. Морате имати европске дозволе (Европске атомске агенције) и у тој области ствари не иду баш лако, тако да мени то више делује као пропаганда - сада ћемо ми имати руски нуклеарни центар. Скраћено идеја не иде даље од Центра за ванредне ситуације у Нишу, и тим поводом је утврђена и `мапа пута`, што је углавном и садржај споразума: како, у којим областима, на који начин и по којим протоколима се одвија сарадња и `заједничка координација` на пословима које и иначе ради (или је радила) Винча. Уз то се у Винчи догодило растеривање људи који нешто знају. Када власт растерује стручњаке из јавних предузећа који се баве путевима или отпадом можда вам се не чини да је страшно, али када то радите у научно-истраживачком центру онда је то толико страшно да ја не могу да ставим у једну реченицу. Тамо још увек има сјајних људи, али их нико не слуша и због тога мислим да је неопходно наставити мораторијум на нуклеарни програм, јер је неопходан из два разлога: општег презира према знању и неповерења у стручне људе који би тај посао водили“, каже физичарка и посланица ДС-а Гордана Чомић.
Тешко је проценити да ли власт стварно има идеју да након четири деценије стагнирања поново обнови нуклеарни програм и постане „лидер у овом делу Европе“без обзира на то што немамо новац да се отарасимо ни радиоактивног ђубрета или отвара још један канал за посао у који би на брзину могла добро да се угради. Чињеница да је правница и председница Скупштине Маја Гојковић, против свих закона логике, али и против важећих закона постављена на чело УО Директората за радијациону и нуклеарну сигурност уместо нуклеарног физичара, да је директор Нуклеарних објеката Србије већ седам година у в.д. стању и да је власт изазвала инцидент насилним смењивањем директора Института за нуклеарне науке Златка Ракочевића, да би поставила свог човека, јасно говори да режим озбиљно ставља све што има везе са „нуклеарним“под своју контролу. Али то није гаранција да се припрема заокрет у односу према нуклеарном програму јер се ради о власти која баш воли да све стави под своју контролу и да своје чланове удоми на високим позицијама и у управним одборима. Уз то су јој чак и њима драги стручњаци на округлом столу под називом „Требају ли Србији нуклеарке“, одговорили - баш и не јер је потребно 20 година улагања да бисмо уопште о томе могли да размишљамо.
Све нуклеарне несреће које су се догодиле, рачунајући и ону код нас, углавном су приписане људском фактору. Да бисмо били безбедни на реактору од 20 мегавата који нам је најављен, требало би да ради око 200 људи којима се неће поткрасти грешка, а број оних који тај посао знају је једноцифрен. Пре 35 година су на факултетима укинуте катедре за њихову обуку, а стари стручњаци су се или пензионисали или отишли ван земље.
„Бојим се да ми немамо довољно људи што се тиче броја, а не знам ни ког су квалитета и то не само за рад у електранама већ и на научним истраживањима. Чак и када бисмо отворили катедре и нашли професорски кадар, не знам који би се број студената уписивао са идејом да ће за четврт века можда имати посао у Србији. Млади гледају да иду тамо где ће што брже и што лакше наћи посао. То значи да бисмо морали да увозимо стручни кадар, а не знам ко би дошао да ради код нас? Како да икога мотивишемо да дође овде и да ради за десет пута мању плату него, рецимо, у Француској“, каже Слободан Првановић са Института за физику.
За сада је о том питању, на основу изјава министра Поповића, план следећи - нема проблема, доћи ће нам Руси. Они ће радити на реактору, они ће учити нове кадрове, а ми ћемо од стране земље и страних стручњака годинама зависити у не баш наивној области. Наравно да нико нема ништа против руских стручњака и њиховог знања у области нуклеарне физике, али би о питању да ли баш желимо да им наш атомски потенцијал дамо на тацни морао да се изјасни још неко осим министра Поповића и владе.
„Сваки међународни споразум би морао да прође кроз скупштинску процедуру, али увек постоји начин да се то заобиђе, а да остане у оквиру закона. Довољно је, рецимо, да се то веже у неки уговор о сарадњи који већ имамо са Русијом и да се третира као наставак тога. Лично мислим да би због осетљивости теме морало да се нађе у Скупштини, али то не значи и да хоће“, каже Гордана Чомић.
А можда смо сви постали параноични и можда нам је власт овог пута стварно понудила могућност да се не само образујемо већ и лечимо, а да она пристигли новац усмери не у свој џеп, већ ка нуклеарној будућности Србије. Уосталом и Ивица Дачић је дао све од себе да умири нацију када је узвикнуо: „Свуда око нас влада антируска хистерија. Хоћу да скренем пажњу на то, да не говоримо о прављењу атомске бомбе.“
Говоримо само о реактору, попут оног у Фукушими.
Тврдња да руска државна корпорација за атомску енергију то чини „први пут у историји“само је прилог за отрцану тезу о Србији као миљеници моћне Русије, имајући у виду да је Росатом у експанзији и да на дневном нивоу потписује сличне уговоре с ким год стигне
Наравно и нови реактор би производио радиоактивни отпад, а то би баш била добра вест поред наслага ђубрета које су већ на завидном нивоу