Нуријел Рубини КО ЋЕ ПРВИ ДА ТРЕПНЕ
Будућност глобалне економије зависи од четири игре чикања, од којих би свака могла да пође и набоље, али и нагоре
Укласичној варијанти игре „ко ће први да трепне“, два возача аутомобилима иду директно један другом у сусрет, а први који скрене да би избегао судар бива проглашен „губитником“. Ако ниједан од њих не скрене, вероватно ће обојица погинути. У прошлости, овакви сценарији су проучавани како би се проценили ризици до којих доводе ривалства великих сила. У случају Кубанске кризе, на пример, совјетски и амерички лидери били су суочени са избором између губитка образа и катастрофалне конфронтације. Питање је, увек, да ли је могуће доћи до компромиса којим би били сачувани и животи и кредибилитет обе стране.
Тренутно је у току неколико геоекономских игара овог типа. У сваком појединачном случају, уколико не буде компромиса могло би да дође до колизије, после чега би највероватније уследила глобална рецесија и финансијска криза.
Прво и најважније надметање јесте оно између Сједињених Држава и Кине око трговине и технологије. Друго је продубљивање спора између САД и Ирана. У Европи је у току ескалирајуће надмудривање између британског премијера Бориса Џонсона и Европске уније око Брегзита. Коначно, ту је и Аргентина, која би могла да се нађе у сукобу с Међународним монетарним фондом након победе перонистичког политичара Алберта Фернандеса на председничким изборима.
У првом случају, свеобухватни трговински, валутни, технолошки и хладни рат између САД и Кине би текућу силазну путању у производном сектору, трговини и капиталној потрошњи пренео и на сектор услуга и приватну потрошњу, гурајући америчку и глобалну економију у тешку рецесију. Слично томе, евентуални војни конфликт између САД и Ирана би цену за барел нафте подигао на преко 100 долара, што би онда довело до стагфлације - рецесије која није праћена инфлацијом. То је, уосталом, оно што се догодило 1973. током Јомкипурског рата (између Израела и групе арапских земаља, прим.), 1979. након Иранске револуције, те 1990. после ирачке окупације Кувајта.
Ескалација у случају Брегзита можда не би довела до глобалне рецесије, али би је сигурно произвела у Европи, а одатле би се пренела и на друге економије. Према конвенционалној логици, „тврди“Брегзит би довео до оштре рецесије у Великој Британији, али не и у Европи, јер Британија више зависи од извоза у ЕУ него што је то случај у супротном смеру. Ово је наивно виђење. Еврозона је већ суочена с наглим привредним успоравањем и усред је рецесије у производном
сектору; а Холандија, Белгија, Ирска и Немачка - која се примиче рецесији - земље су које заправо у значајној мери зависе од извоза на британско тржиште.
У ситуацији кад је пословно поверење у еврозони већ депресирано као резултат кинеско-америчких трговинских тензија, хаотични Брегзит би представљао последњу сламку. Само замислите хиљаде камиона и аутомобила у колонама како чекају да попуне нове царинске декларације у Доверу и Калеу. Осим тога, рецесија у Европи би произвела домино ефекат, услед кога би била поткопана и глобална стопа раста, а вероватно би уследио и период опадања инвестиционих активности. Могло би чак да дође и до новог валутног рата, уколико вредност евра и фунте оштро падне у односу на друге валуте, а посебно у односу на долар.
Криза у Аргентини би такође могла да има глобалне последице. Ако Фернандес, након победе над досадашњим председником Маурисиом Макријем, одбаци 57 милијарди долара вредан програм Међународног монетарног фонда, Аргентина би поново могла да прође кроз оно што јој се десило 2001: валутну кризу и девалвацију. То би онда могло да доведе до повлачења капитала с тржишта економија у успону, и можда до криза у високозадуженим земљама попут Турске, Венецуеле, Пакистана и Либана, те додатно закомпликује ствари за Индију, Јужну Африку, Кину, Бразил, Мексико и Еквадор.
У сва четири сценарија, обе стране желе да сачувају образ. Амерички председник Доналд Трамп жели споразум с Кином како би стабилизовао економију и тржишта пре но што крене у кампању за реизбор 2020. године; кинески председник Си Ђинпинг такође жели договор пре него што кинеска економија још више не успори. Али ниједан од њих не жели да буде доживљен као „плашљивац“, јер би то поткопало њихову политичку позицију код куће и ојачало другу страну. Свеједно, ако споразума не буде до краја ове године, судар ће постати вероватан. Како време пролази, лош епилог постаје све извеснији.
Слично овоме, Трамп је веровао да америчким повлачењем из нуклеарног споразума с Ираном и увођењем ригидних санкција може да натера Техеран на попуштање. Али Иранци су на то одговорили сопственом ескалацијом
регионалних провокација, врло добро знајући да Трамп себи не може да приушти упуштање у оружани сукоб, те последични нагли скок цена нафте. Осим тога, Иран не жели да уђе у преговоре који би Трампу донели позитиван публицитет пре него што део санкција не буде укинут. Будући да ниједна страна није спремна да прва трепне - те с обзиром на то да и Саудијска Арабија и Израел хушкају Трампову администрацију - ризик да дође до неког инцидента се увећава.
Можда и инспирисан Трампом, Џонсон је наивно поверовао да би претњом тврдим Брегзитом могао да натера ЕУ да му понуди бољи споразум од оног који је осигурала његова претходница. Али сада када је парламент усвојио закон којим треба да буде искључена могућност тврдог Брегзита, Џонсон у исто време на две стране игра „ко ће први да трепне“. Компромис с ЕУ око будућег режима на граници с Ирском је и даље био могућ (текст је писан пре Џонсоновог договора с Унијом и одлуке о најновијем продужењу рока за излазак Британије из ЕУ, прим.), али вероватноћа да дође до de facto тврдог Брегзита се такође увећавала.
У Аргентини се обе стране јуначе. Фернандес је желео јасан изборни мандат, и кампању је заснивао на поруци да су Макри и ММФ криви за проблеме у којима се земља налази. Полуга утицаја ММФ-а је очигледна: ако би Фонд трајно повукао наредну траншу од 5,4 милијарде долара и окончао програм спасавања тамошње економије, Аргентина би доживела још један финансијски крах. Али и Фернандес има средство притиска, јер би дуг од 57 милијарди долара био проблем за сваког кредитора; способност ММФ да помогне другим земљама у проблемима била би ограничена у случају аргентинског колапса. Као и у другим случајевима, компромис којим би био сачуван образ био би бољи за све заинтересоване, али се судар и финансијско растакање не могу искључити.
Проблем је у томе што, док компромис захтева да обе стране деескалирају ситуацију, тактичка логика игре „ко ће први да трепне“захтева лудачко понашање. Ако бих могао да створим утисак да сам скинуо волан, друга страна не би имала другог избора него да скрене. Али ако обе стране одбаце волане, судар постаје неизбежан.
Добра вест је да у свим поменутим случајевима две стране и даље разговарају, или су макар отворене за дијалог под условима који би им омогућили да сачувају образ. Лоша вест је да су све стране у овим споровима још веома далеко од било каквог споразума. Још горе од тога, мора се рачунати с великим егом њихових актера, од којих би неки радије да дође до судара него да их прогласе за плашљивце. Будућност глобалне економије стога зависи од четири игре чикања, од којих би свака могла да крене и набоље и нагоре.