ХУЛИГАНИ У КАБИНЕТУ
Они који су обећали да ће земље које воде поново учинити великим највише доприносе уништавању онога што је те земље изворно чинило таквим
Покојни Алан Кларк, британски политичар из ере Маргарет Тачер, најпознатији по свом швалерисању и радикално десним ставовима, једном ми се пожалио на опадање британског борбеног духа захваљујући коме су подизана царства и добијани ратови. Допола заједљиво, сугерисао сам му да је такав агресиван однос и даље присутан међу британским фудбалским хулиганима који харају стадионима и страним градовима. Са сањарским погледом у очима, одговорио ми је да је то збиља нешто што би се „дало корисно употребити“.
Оно што је тада изгледало као безначајна провокација сада је болна реалност. Тај хулигански дух збиља је употребљен. Десничарски тероризам у Великој Британији је у порасту - истовремено док исламистичко насиље опада, барем засад. Британски политичари који су против изласка из Европске уније без икаквог споразума добијају претње смрћу, или још горе од тога. Џо Кокс, лабуристичку посланицу и ватрену противницу Брегзита, 2016. је убио човек који је, док је пуцао у њу и убадао је, узвикивао: „Британија на првом месту!“
Британија по овоме није неки изузетак. У Сједињеним Државама, групације екстремне деснице су изазвале хаос у местима попут Шарлотсвила и Питсбурга, праћен борбеним повицима попут „Јевреји неће заузети наша места“(при чему се под „наша“подразумевају хришћани). Аутократски бразилски председник Жаир Болсонаро отворено подржава тортуру. Насилни екстремизам је у порасту чак и у Немачкој, посебно у деловима земље који су некад били у саставу комунистичке Источне Немачке. У Индији, премијер Нарендра Моди показује најблаже речено индиферентност пред политичким насиљем хинду екстремиста, често усмереним против муслимана.
Диктатори и демагози увек су експлоатисали ресантиман људи који
имају осећај да је живот према њима био неправедан. Неки људи су природно склони насиљу; потребне су само одговарајуће околности како би такви њихови нагони били ослобођени.
Оваква осећања су једним делом подстакнута технологијом. Мржња и агресија, некад прикривени или ограничени на фудбалске стадионе, сада на интернету могу слободно да се испољавају и моментално стигну до милиона истомишљеника. Овај тип понашања руље није ограничен само на крајњу десницу. Самоправедничка агресивност и те како уме да експлодира и на левици. Исти случај је и с антисемитизмом. Њега, рецимо, има доста у британској Лабуристичкој странци.
Оно што је у вези с порастом политичког насиља посебно узнемирујуће у земљама попут Британије и САД јесте што су њихови демократски изабрани лидери ти који га активно охрабрују. Председник Доналд Трамп медије назива „непријатељима народа“; на једном митингу присталице је подстицао да „умлате“једног од његових критичара који се нашао у маси; а групи женских чланица Конгреса које нису белкиње поручио је да се врате одакле су дошле (иако од њих четири само једна није рођена у САД). У скорије време, Трамп је индиректно запретио насилном одмаздом анонимном узбуњивачу који је разоткрио његов покушај да украјинског председника натера да некако ископа компромитујуће информације о бившем потпредседнику САД Џоу Бајдену, водећем претенденту на председничку номинацију Демократске странке за изборе 2020, те Бајденовог сина Хантера. Не чуди стога што је један шеф полиције у Њу Џерсију, који је својевремено изјавио како је Трамп „последња нада беле расе“, овакво подстицање на насиље прихватио с ентузијазмом када је ухапшеног црног тинејџера зграбио и главу му ударио о довратак. (Реч је о случају из 2016; полицајац је ове јесени проглашен
кривим за давање лажних изјава у истрази, док ће му се за злочин из мржње и ускраћивање грађанских права судити поново, пошто чланови пороте, већином састављене од белаца, нису могли да се сагласе око његове кривице, прим.)
Британски премијер Борис Џонсон је вештији, образованији од Трампа, али и он одбија да престане да противнике његове Брегзит политике назива издајницима или колаборантима. Закон којим је парламенту омогућено да спречи излазак земље из ЕУ без споразума Џонсон је назвао „законом о капитулацији“. Када га је посланица Пола Шериф критиковала због запаљивог језика који је користио у дебати, указујући да су посланици који критикују владину политику изложени претњама и увредама у којима се користе исте речи које је он претходно употребио, Џонсон је узвратио да „у животу никад није чуо такву будалаштину“.
Опасност од овакве врсте реторике не састоји се само у томе што доприноси да се насилни људи осете слободнијим да следе своје бруталне импулсе. На крају крајева, ако председник или премијер каже како у нашим редовима има издајника, њих не само да је дозвољено напасти; него је и наша патриотска дужност да то учинимо. Нити је употреба грубог језика само питање неуљудности - уобичајене појаве у демократском дискурсу, на свим странама политичког спектра, упркос формалним правилима („мој уважени пријатељ...“) којима се она прикрива.
Најозбиљнија последица уплива насиља у политику, чак и кад оно остаје на вербалном нивоу, јесте то што се либералној демократији наноси озбиљна штета. Представничка демократија може исправно да функционише само уколико се политички опоненти једни према другима не односе као према смртним непријатељима. Аргументи и компромис су начин на који политичари морају да бране интересе својих бирача. Али не можете правити компромисе с непријатељем или издајником, на исти начин на који религиозна особа не може да прави компромисе око нечега што сматра светим.
Постоји много разлога због којих најстарије демократије, попут британске и америчке, раздиру племенске мржње. Политика је у данашње време мање ствар интереса, а више културе, идентитета и бурних емоција усковитланих у бескрајним интернетским собама с одјеком, у којима чујете гласове само својих истомишљеника. Није сва кривица за овакво стање на политичарима. Али када политичари свесно експлоатишу овакве поделе и додатно распаљују антагонизам, наносе огромну штету институцијама које гарантују слободу и безбедност грађана.
Тешко је предвидети да ли ће насиље опасти једном кад људи попут Трампа, Џонсона, Модија или Болсонара оду са сцене. Много шта ће, очигледно, зависити од тога ко ће доћи на њихова места. Али једном кад људи поверују да им је дозвољено да нарушавају све норме цивилизованог понашања, јер њихови највиши политички представници то већ чине, тај процес ће бити тешко преокренути. Туробна иронија нашег доба састоји се у томе што исти они људи који су обећали да ће земље које воде поново учинити великим највише доприносе уништавању онога што је те земље изворно чинило таквим.
Ако председник каже да у нашим редовима има издајника, наша је патриотска дужност да их нападнемо