Америка и Сирија ТАМО ГДЕ ЈЕ РАТ И ПОЧЕО
Иако је громогласно најављивао одлазак трупа, Трамп ће по свему судећи сада морати да ангажује знатно веће снаге, а неки војници ће се вратити у исте базе које су пре неколико дана напустили - у источну област Дејр ел Зор у којој лежи трећина сиријских залиха нафте
На таласу одушевљења успешном акцијом у којој је убијен Абу Бакр ал-Багдади, амерички председник Доналд Трамп објавио је да ће најављено повлачење војске ипак бити нешто другачије него што је обећао. Реч је, наравно, о нафти, о пољима које треба „чувати“или, као је то Трамп сликовито објаснио речима – „да уђемо тамо и расподелимо богатство“.
Они који су се надали да би ово могао заиста да буде крај америчког ангажовања и да би војници могли Нову годину да дочекају код куће, брзо су израчунали да би за ову акцију било потребно и више војника него што их је било када је Трамп дошао на место председника и обећао да ће завршити „вечити рат“и повући америчке снаге.
Сада се испоставља да ће за „чување нафте“, како је речено, бити потребно више снага него што их сада
има. Мада званичних података још нема, из саопштења која говоре шта ће све бити потребно, укључујући и тенкове, може се закључити да ће бити неопходна додатна војска, могуће и двоструко више људи него што их је сада остало. Том рачуницом број војника са најављених 200, колико је требало да се задржи на сиријском тлу, нагло расте на готово 2.000, колико би заиста могло да се нађе на нафтним пољима.
Од Трампових политичких противника, преко аналитичара до правника и стручњака - сви се слажу да је ова идеја неетичка, највероватније и нелегална, а сигурно скандалозна, како је многи доживљавају. Да апсурд буде потпун, неки ће се вратити у исте базе које су, који дан пре тога, напустили - у источну област Дејр ел Зор, где су највећа налазишта. Нимало случајно баш ту је и започео
рат, ту где је трећина сиријских залиха нафте.
Побуњеници су успели да задрже ову област или прецизније да она никада не падне у руке снага Башара алАсада, иако су се побуњеничке групе мењале, распадале и поново стварале. Уз америчку подршку, што директну, што посредну, све време се и трговало нафтом.
Исламска држава пореметила је све, када је 2014. преузела поља и наставила трговину на црном тржишту. Процене говоре да су тако инкасирали око 40 милиона долара месечно. Када су уништени, Асадове снаге и даље нису имале приступ.
Рат је ипак учинио своје, како је проценио ММФ, са некадашњих 385.000 барела дневно, пре почетка сукоба 2011, спало се на једва 40.000, али то није све. Дејр ел Зор важан је на више начина. Важан је јер је добар изговор да се остане у Сирији, а шта би то све могло да значи да се наслутити и из реакције Москве.
Русија је већ упозоравала да је америчко уплитање у трговину нафтом незаконито и да је њихово присуство на сиријској територији нелегално, на шта је из Вашингтона стигао одговор да ће бранити нафтна поља и неће дозволити Асадовим или руским снагама да им приђу.
Да ли је Пентагон, како се спекулише, нафту искористио као разлог да Трампа приволи да одустане од повлачења или је сам решио да се не одриче ни нафте ни позиција у Сирији, тек овај је потез донео нове немире, од Москве, Техерана, Истанбула и Дамаска до Вашингтона. Сиријској причи нема краја, у рату или у миру то остаје место на коме се ломе копља не само око нафте, већ око нечег мало опаснијег, око моћи и утицаја на цео регион.