Студеница и Жича У РАЉАМА ДРЖАВНЕ (НЕ) ОДГОВОРНОСТИ
Како објаснити инвеститору да му је, на пример, објекат на врху Копаоника нелегалан, ако државне институције нелегално поступају са споменицима од непроцењиве културне вредности
Србија се гради, неупитна је чињеница, док су упитни само крајњи мотиви. Кад се ради о пресипању из шупљег у празно, као што је случај са окретањем коцке на београдском Тргу републике ни по јада, у односу на нелегалну градњу у манастирима Студеница и Жича. Јер, тиме се задире у споменик културе са Унескове листе светске културне баштине и у други, од изузетног значаја за нашу државу. А то лаику можда може и да промакне у описаном замаху „циљаног“неимарства.
Да ли је на ово ишао Републички завод за заштиту споменика културе, инвеститор „реконструкције постојеће
звонаре и формирања простора за паљење свећа“у Студеници, кад је дати објекат у саставу манастирског комплекса пре уласка на листу светске баштине Унеска решио да замени новим, без преке потребе и знања овог тела? И да у приземљу направи палионицу свећа са маленим вентилационим отвором што слути на опасност од пожара и самом чињеницом да пројекат није прошао кроз законску процедуру.
И чега је то финансијер Министарство културе у оквиру „конзерваторских радова на партерном уређењу порте“манастира Жича, кад
се мозаик с почетка 20. века, урађен у компликованој и скупој техници слаганог камена, уклања да би се на његово место поставиле једноличне плоче од пешчара, по пројекту нелиценцираног аутора? А санација фасаде предвиђена тендером није ни урађена, док је тендер намештен?
И да ли је фирма КОТО из Београда, извођач радова у оба случаја, свесна своје одговорности кад их изводи без решења о одобрењу извођења радова? Како је дошло до наведених радњи, бесмислених и шизофрених, а законом препознатих као кривично дело, док неке друге, неопходније,
нису спроведене, НИН је покушао да сазна кроз одговоре на питања апострофираним субјектима. А почели смо од овог:
Зашто на грађевинској табли у Студеници недостају многи подаци предвиђени Правилником о садржају грађевинске табле, а првенствено онај о решењу којим се одобравају радови од стране надлежног Министарства грађевинарства?
По Републичком заводу, за то нема потребе јер се „радови изводе по Закону о културним добрима“, што понавља и Министарство културе. По КОТО-у „питање грађевинске дозволе остаје у домену неусаглашености Закона о планирању и изградњи са другим законима и подзаконским актима, а посебно са Законом о културним добрима“.
А шта је истина? Да је одобрење неопходно, а њега нема. Јер, Завод, као инвеститор и пројектант није се ни обратио Министарству грађевинарства, надлежном за „издавање свих аката потребних за изградњу објеката који се налазе у границама непокретних културних добара од изузетног значаја и културних добара уписаних у Листу светске културне баштине “, како за НИН кажу у овом министарству.
Надлежност Министарства грађевинарства обједињује добијање свих услова и сагласности, па и оних који се тичу пожара који би могле проузроковати свеће у Студеници. А по сценарију виђеном последњи пут 2016. године кад је изгорела православна црква у Њујорку.
У случају Студенице, од пожара не треба да страхујемо. Јер, по речима надлежних из Завода „пројектом реконструкције постојеће звонаре и формирањем простора за паљење свећа остварен је изолован пожарни сектор, одељен од других делова објекта конструкцијама, избором материјала и техничким системима за одимљавање који онемогућавају стварање већег отвореног пламена, као и његово ширење на горњи део објекта и остале делове комплекса“.
Све је то лепо на речима, али их Завод не поткрепљује пројектом реконструкције звонаре који је НИН тражио. А у тендерској документацији доступној јавности недвосмислено пише да се не ради о пројекту, већ о идејном решењу звонаре. У радовима за које је расписан тендер, јасно се види да нема никаквих „техничких система“, већ архитекткиња др Невена Дебљовић Ристић искључиво рачуна на природну вентилацију кроз мали отвор у зиду, кроз који би требало да (божјим чудом) изађе дим свећа, док тај „изоловани пожарни сектор“подразумева двокрилна стаклена врата у алуминијумском оквиру. О ангажману стручњака за противпожарну заштиту, са неопходном лиценцом, нема ни говора у одговорима Завода.
КОТО, опет, беспоговорно верује и понавља речи Завода да је све предвиђено пројектом, иако пројекат не постоји, нити је предвиђена противпожарна заштита, а ширење пожара треба да спрече она стаклена врата. А половина звонаре је дрвена!
Уједно, КОТО наглашава да је „радове пријавио надлежној инспекцији рада“, достављајући и дату пријаву која се тиче безбедности радника и подноси Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Дакле, КОТО није пријавио радове оном органу којем је морао, већ „доказним“документима манипулише, те је логичан закључак да се у Студеници ради о тзв. дивљој градњи. Јер, Закон о планирању и изградњи уводи ред у пројектовање и изградњу, предвиђа обједињено издавање услова, лиценце за рад на споменицима културе, одобрава радове на њима и надмоћнији је од свих других закона у случају „неусаглашености“. И управо се по њему равна Министарство грађевинарства.
Истине ради, измештање свећа из Богородичине цркве било је неопходно у Студеници, јер је дим гаравио фреске и рељефну пластику. Али, да ли је то могло да се реши на други начин, осим рушењем звонаре? Сигурно, али кад би се Завод и Министарство културе удубили у чињенице, па и ону која се односи на датум њеног подизања. Или, када се чињеницама не би поигравали у циљу заташкавања истине да се двапут гради исти објекат од новца из буџета.
Па, док у Министарству прецизирају да је она подигнута 1986, стручњаци Завода кажу да је она изграђена „средином ’80-их“, иако су је сами подигли пре 1973, како се наводи у литератури на сајту ове институције. Као разлог зашто се та звонара мења новом, од лепљених дрвених греда сибирског ариша, покривена шиндром и са стакленим вратима, Завод наводи да стара „већ више деценија изазива различите реакције“. Ма, немојте!
Слично, у тананим разликама, Министарство и Завод мисле и поводом прокишњавања Богородичине цркве и сливања воде низ фреске, које се већ неко време дешава, али чије санирање није било приоритет за стручњаке. Завод каже да ће „продирање атмосферских вода бити санирано спровођењем хитних интервенција под надзором архитекте конзерватора којима ће се обезбедити заштита од будућих непогода. Тим стручњака РЗЗСК извршио је идентификацију узрока продирања атмосферских вода као и дефинисање оквира за програм истраживања неопходних за доношење системског решења овог питања, а у циљу свеукупне
заштите унутрашњости Богородичине цркве, обезбеђења оптималних микроклиматских услова, осветљења и симболичке улоге светлости у ентеријеру храма“.
На исти горући (или, текући) проблем, Министарство одговара да „има сазнања да је током 2019. године дошло до појаве прокишњавања прозора на Богородичиној цркви, као и да је Завод приступио анализи узрока и дефинисању системског решења овог питања у циљу обезбеђења оптималних микроклиматских услова у ентеријеру цркве”.
Дакле, да се спречи сливање воде низ фреске не може без флоскула и нових пројеката, који и не морају бити пројекти, већ идејна решења, судећи по оном што се дешава са звонаром у Студеници. Сваки српски домаћин, а конзерваторски лаик, напросто би узео силикон и запушио рупе, а онда чекао да државна служба смисли „системска решења“.
Шта се дешава у Жичи, где је Министарство културе средства и инвеститорска права препустило не Заводу, него Управи манастира, која је прошле године расписала јавну набавку за уређење порте и санацију фасаде?
Посао је делимично урађен, јер је срушен подни мозаик у порти и постављене плоче од пешчара, док фасада цркве није санирана, а скела је скинута.
Потом је јесенас поново расписана јавна набавка за исте послове, на који се јавила опет само једна фирма, и то поново - КОТО из Београда. Опет једина, јер је задовољила ексклузиван услов тендера да у свом тиму има инжењера са положеним стручним испитом за запослене у установама културе, према Правилнику о стручном испиту у делатности заштите културних добара.
Иако тај испит не могу да полажу запослени у приватним фирмама, баш такав услов је поставила Управа манастира, знајући да је КОТО-у једином у Србији успело да ову лиценцу издејствује за свог запосленог, тиме га фаворизујући. Јер, коју год да је цену понудио КОТО, добио је посао „по најнижој понуђеној цени“, као једини кандидат.
Уз то, за израду пројекта „конзервације“ангажован је Биро 59 д.о.о. Београд, који нема лиценцу за пројектовање радова на непокретним културним добрима од изузетног значаја. Заводу, који је ово одобрио, „промакла“је законска некомпетентност пројектанта, али и вредност уклоњеног мозаика. Па је тек по његовом „уклањању са одвозом на депонију“, како пише у тендеру, схватило да га треба конзервирати, па вратити на место нетом постављених плоча од пешчара
И уместо закључка, још које питање. Ако је за изградњу гондоле на Калемегдану дала сагласност само директорка Републичког завода Мирјана Андрић, уз противљење готово свих стручњака сопствене установе, да ли је то себи дозволила јер јој је мандат истекао у мају 2018. године, а није ни у статусу вршиоца дужности, па је вероватно све што потпише ионако неважеће? И да ли се из истог разлога сагласила са незаконитим радњама у Студеници и Жичи? Ко ће, уопште, да одговара за кршење закона? И како објаснити инвеститору да му је објекат на врху Копаоника нелегалан, ако државне институције нелегално поступају са споменицима од непроцењиве културне вредности?