Кастинг за улогу опозиције још траје
ПРЕДИЗБОРНИ ИНЖИЊЕРИНГ
Уколико се већи део опозиције одлучи на бојкот, Вучић би могао имати проблем како да не освоји знатно више од планираних 46 посто гласова, али сва је прилика да му то и није највећа мука
Изборни резултати су нам, дакле, саопштени, остало је само да се одреди тачан датум гласања и креира опозиција.
На помпезно најављеној седници Председништва СНС у понедељак, наиме, Александар Вучић је рекао да је циљ напредњака да освоје апсолутну већину од 126 мандата у Скупштини Србије, односно нешто око 46 посто гласова. До тог циља, између осталог, планирају да дођу формирањем изборних листа на којима ће бити „20 посто младих и неукаљаних“, што, осим што је део посматрача навело на закључак о „80 посто укаљаних“подсећа на модел примењен на београдским изборима. А тада је напредњачка листа погурана именима кандидата који никад нису ни намеравали да седну у одборничке клупе, али су имали јаког разлога да свој лични углед позајме компромитованој странци.
Откривена су, у последњих неколико дана, и друга средства којим се намерава остварити тај циљ, а то су, укратко речено – сва расположива средства. О томе најбоље говори показна вежба сатанизовања Марка Бастаћа, председника београдске општине Стари град и једне од истакнутијих личности опозиционог Савеза за Србију. Немогуће је, наравно, сада тврдити да ли је Бастаћ крив или не – а то ће, што је најгоре, након свега што смо видели, вероватно заувек остати предмет различитих тумачења, у зависности од политичких преференција. Али, оно што делује извесно, јесте да је пропагандни програм у коме нам је објашњено како је мршуљави Бастаћ сам везао тројицу одраслих мушкараца, па потом једног од њих, и то сопственог кума, девет сати малтретирао, урађен са толико претеривања да то тешко да може да буде резултат неукости напредњачких маркетиншких магова. Пре ће бити да је јавности сасвим намерно послата порука да није упутно много „таласати“, јер се облатити може свако и то на начин у коме границе не постоје.
И није баш да ће се све дешавати само на телевизији – разне ће се сцене одвијати на улици, како би на телевизији могле бити одговарајуће приказане. У време припреме овог НИНа, рецимо, постојала је само најава окупљања присталица „1 од 5 милиона“испред РТС-а у уторак увече, где је било заказано једно од готово свакодневних Вучићевих телевизијских гостовања – тако да није било јасно да ли ће манир прављења „контрамитинга“и провоцирања инцидената бити доследно настављен, или ће понека прилика, ипак, бити пропуштена.
Али је јасно да ни најмањег попуштања пред опозиционим акцијама не може бити: на једном од „бојних поља“, на тунелу у Грделичкој клисури, са кога је Бастаћ био уклонио огромни транспарент са сликама Вучића и Милорада Додика и слоганом „светло на крају тунела“, у уторак су, након што су напредњаци већ били поставили нови билборд (само са Вучићем, без Додика) па су и њега скинуле две опозиционе активисткиње, осванула – два билборда.
Произвођач билборда – уколико гигантску мушему не испоручује добровољно и о свом трошку – могао би весело да трља руке, пошто би започета игра могла да потраје. Вучић је у понедељак рекао да ће избори бити одржани „највероватније крајем марта“, али је Бојан Клачар из ЦеСида одмах на Твитеру подсетио да је парламент конституисан 3. јуна 2016, а да закон каже да „изборе за народне посланике расписује председник Републике, 90 дана пре истека мандата Народне скупштине, тако да се избори окончају у наредних 60 дана“. С обзиром на то да избори морају да се одрже у року од 45 до 60 дана од расписивања, то би, кад се све лепо преброји и израчуна, значило да би требало очекивати гласање – ко хоће да гласа – у периоду од 18. априла до 3. маја.
То што закон налаже, наравно, не значи да ће тако и бити, па би странке ипак требало да се спремају за крај мар
та – било да планирају да на изборима учествују, било да заиста хоће да их активно бојкотују. А како сада стоје ствари, бојкоташком блоку могао би се придружити и Покрет слободних грађана, чији је лидер Сергеј Трифуновић прошле недеље рекао да је, уколико изборни услови остану исти, решење – бојкот.
Тиме би се напредњаци, парадоксално, нашли пред проблемом како да НЕ освоје знатно више од 50 посто гласова, мада, можда, не свих 97 посто, као на Северу Косова. И то не зато што, у случају да не успе операција преумљавања бар дела СзС, паралелно са жељеним преламањем ПСГ, на изборе неће имати ко да изађе. Напротив, кандидата ће, већ сада се види, бити пуно – и чак делује извесно да, без обзира на то шта тврде у бојкоташком блоку, неће баш сви бити „Вучићева конструктивна опозиција“.
Проблем је, међутим, што – иако би бојкот могао смањити праг потребних гласова за улазак у парламент – није баш велика шанса да неко од до сада познатих вероватних изборних играча заиста пређе неопходни цензус. Па одатле она игра са прављењем опозиције од Ивице Дачића коју су већ многи управо тако прочитали – а то је чини недовољно уверљивом и за „свет“пред којим није баш згодно тако отворено показати да је у земљи, практично, уведен једнопартијски систем. Што значи да ће се на опозицији још озбиљно радити.
Ипак, с обзиром на степен контроле свега у држави и проверену спремност доброг дела грађана да прогутају баш све – о чему говори и одлука о поскупљењу струје пред изборе - предизборни инжињеринг није баш највећи проблем пред којим се налази Вучићева власт. Борба за утицај у региону у пуном је јеку, страни емисари смењују се као на траци, а након посете Метјуа Палмера, чини се и да су порасле шансе да Српска листа постане део нове косовске власти. А тиме је, истовремено, смањена шанса да се Приштина уверљиво оптужи за неконструктивност и добије још времена за „гутање косовске жабе“коме се многи још надају.