Култура Изложбе ДЕЛИКАТНА ЧИТАЊА СЛИКЕ
Неколико актуелних поставки меша форме, облике и жанрове, дајући визуелној уметности код нас нови угао и нове перспективе
Испреплетеност филмског и ликовног света слике тема је коју на изложби 13. бијенала акварела на шест локација у Зрењанину разрађује селектор Мирослав Карић. Пратећи имагинарни ток камере по поставци која сугерише припремљен филмски сет, посетилац преузима улогу сниматеља, сценаристе, редитеља или главног јунака филма у кинематографском остварењу чији наративни ток сам креира.
Акварел, као изабрана техника у којој радови настају или техника која се у уметничким решењима редефинише, карактеристичном луминозношћу, треперавом несталношћу и атмосферичношћу, подвлачи утисак светлосне илузије приликом пројекције филма на филмском платну. Нарочито успела решења нуди интеракција две анимације Биљане Ђурђевић – Вилин коњиц и Репетирање, затим филмски плакати Владимира Миладиновића, акварели из серије Борски рудници Милице Ружичић и инсталација Мије Ћук Брод је изнутра потонуо. Иако рађени деликатном, прозрачном, и у тону најчешће оптимистичном ликовном техником
какав је акварел, сваки од ових уметника успева да потцрта контраст између емотивног утиска класичне ликовне дисциплине са преиспитивањима друштвеног окружења, подвлачећи у том споју дубину и несразмеру опречно интонираних доживљаја.
Сличан контраст развија Растко Ћирић у анимираном филму Светлости и сенке користећи дечију игру и технику анимације. Тачно 14.880 сличица уткано је у десетоминутни цртани филм, чијих се 190 призора нашло на зидовима галерије Сингидунум. Произашао из комбинације представа које настају игром руку пред светлошћу филмског пројектора, филм разрађује мотив продаје душе ђаволу, али и наглашава могућности избора, који човеку помажу да превазиђе сва животна искушења и тешке обмане. Идеја за филм рођена је још 1990. и медијски је разграната и у формама стрипа, књиге и изложбе. О томе сведочи документарна фотографија са изложбе сенки Својеручни Зоо, у сада непостојећој галерији Дома културе „Ђуро Салај“1991. године, која плени својом мистичном театарском атмосфером. Цикличност понављања мотива Фауста у друштвеном, професионалном и личном животном кругу даје посебну димензију Ћирићевој богатој, непресушној, забавној, вишеслојној и дисперзивној имагинацији.
Два сродна уметничка истраживања реализована у класичним ликовним формама – графици и цртежу, такође привлаче пажњу. Радови припадају двојици уметника Владимиру Милановићу и Николи Марковићу и представљени су у излозима галерије Академија и Салону Музеја савремене уметности. Полазишта су им ремекдела светског сликарства која интерпретирају на иновативан начин интегришући у њих савремена схватања и представе. Иако користе историјски ликовни оквир, њихова коначна решења не говоре превазиђеним језичким формама. Њихов тон је аисторичан, безвремен и захтева деликатног пратиоца, јер се историјски предложак не користи у изворном семантичком коду. То посебно важи за фриз радова малог формата у Салону МСУ у којима Никола Марковић истанчано интервенише на Ђотовим композиционим предлошцима са фресака из капеле Скровењи у Падови, стварајући савремене жанр сцене у сродно интонираним просторним структурама слике.