Чари препознавања
Из архиве ЧАРИ ПРЕПОЗНАВАЊА
Ова представа која егзистира на граници где почиње веризам, сва исткана од парчића сировог живота, усредсређена на то да нам прикаже овлашне портрете наших некадашњих познаника с београдских улица, има и јаку ноту патетике, јаку дозу драматике, нешто што је чини позоришном у најдубљем смислу те речи
Чим се појавио, роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве је оправдано дочекан као мало ремек-дело, које ефектно уводи у свет литературе живот београдске периферије из првих поратних година,
онај фини, мрачни талог једног времена тако често приказиваног само са светлије, херојске стране. Сада, с драмом и представом које су сачињене према мотивима из њега, добијамо ону врсту широкој публици толико драгог позоришта чија веродостојност и ефектност, изворна драматичност и снага деловања не потичу толико отуда што је пред нама довршена, избалансирана уметничка целина колико одатле што се збивања на сцени природно надовезују на наше успомене у којима је конзервирана слика једног аутентичног амбијента, мирис једне аутентичне атмосфере.
Али ова представа која егзистира на граници где почиње веризам, сва исткана од парчића сировог живота, усредсређена на то да нам прикаже овлашне портрете наших некадашњих познаника с београдских улица, има и јаку ноту патетике, јаку дозу драматике, нешто што је чини позоришном у најдубљем смислу те речи. Њена је патетика у ствари патетика која је у стању да произведе модерно реалистичко позориште у својим најплодоноснијим, најзначајнијим тренуцима: она је директна последица тога што нам је на позорници живот једне групе људи, као што је
то уосталом случај с нашим, приказан као низ инстинктивних, импулсивних, непосредних реаговања на задате ситуације, као драматичан сукоб између наше нагонске природе и хуманог реда ствари на коме почива, или би бар морала да се заснива свака људска заједница. Та веза по аналогији између искуства сваког гледаоца и судбине драмских јунака, који у почетку стоје пред нама потпуно неуобличени, неартикулисани, отворени за све могућности, а на крају делују као тужне марионете програмиране социјалним околностима, чини основу нашег патетичног доживљаја, драматизује осећање које имамо док гледамо како се из секунда у секунд уобличава и троши, реализује и слама судбина неколико људских бића, неколико малих беочуга беса, бола и патње.
Само, ни листа мана ове представе није мала. Замишљена као својеврсна комбинација психолошких детаља и аутентичних атракција, као серија лабаво повезаних исечака из живота, она је често спајала веристичко са симболичким што је доводило до поништавања једног другим. Зато исечци с којима су се служили аутор и редитељ нису увек имали животну густину, чак су деловали као пука имитација сложених, дубоких вибрација и стварног живота. У њој је повремено празна спољна бука добијала превагу над унутрашњим збивањима, сентименталан тон је потискивао у позадину сурову истину, а ритам су кидале интервенције коментатора интониране за нијансу мелодрамскије него што је то било неопходно. Ипак, још горе је што се у представи мало осећало да се на једном унутрашњем, скривенијем плану непрестано припрема убиство у коме треба да кулминира драма главног јунака, што је изостала она фина кулминација осећања и емоционалних притисака која доводи до коначне експлозије.
С друге стране, ова представа је имала атмосферу и боју нашег поднебља, димензију грубог хумора, драмске климаксе неслућеног интензитета, неку примарну позоришну очигледност. У њеном средишту је стајао глумац са својим очима и телом, са својом целокупном психофизичком апаратуром; реч је овде врло често била оно што је споредно, а покрет у коме проговара људска душа оно што је главно. Заслуга за то, наравно, припада у првом реду редитељу Бори Драшковићу.
Разуме се да редитељ не би створио једну овако успелу представу да није радио с глумцима, који су умели да прикажу и оно што у ликовима представља типско обележје и оно што спада у њихову интимну, приватну сферу. Тој врсти деликатне и драгоцене равнотеже су се највише приближавали Миша Јанкетић, Михајло Костић, Љуба Тадић, Љубиша Јовановић, Љиљана Крстић и Иван Бекјарев. Помоћу таквих поступака, они су успели да нам дочарају сву сложеност једног малог пакленог круга живота што егзистира на самој ивици моралне тупости, умели су да нас присиле да у ликовима на сцени препознајемо своје некадашње познанике из стварног света.
Неки од њих су постигли и више од тога: прикривали су недостатке комада, скривали су мане режије. Љуби Тадићу, тако, пошло је за руком да ублажи сладуњавост с којом је насликан Стари, Љубиша Јовановић је умео да са свега два-три потеза прикаже како живот слама човека изнутра, а Миша Јанкетић је с много проницљивости приказао неприпремљени чин убиства као неку врсту ирационалног акта у коме главни јунак своди свој животни рачун.
И још нешто. Напор редитеља и ансамбла је крунисала необично импресивна сцена убиства на самом крају представе. Антологијска по вредности, ова сцена је на грандиозан начин спајала слику и звук, синтетизовала реч и гест, и на суров, сугестиван начин нас присиљавала да се у чуду и са страхом питамо: ко смо, шта смо, куда идемо.