Ненад Макуљевић НИЈЕ УСПЕХ РАЗМЕНИТИ ПОКЛОЊЕНO ЗА УКРАДЕНO
Совјетски Савез је вратио Источној Немачкој део уметнина узетих као ратни трофеј крајем Другог светског рата. Русија је вратила драгоцене средњовековне витраже цркви у Франкфурту на Одри. А сада Русија размењује отуђени лист из Мирослављевог јеванђеља за седам Рерихових слика, које је уметник поклонио
Одговорна културна политика заснива се на рационалним промишљањима, законским принципима, систематичним анализама и стручним консултацијама, а не на националном заносу и тренутним политичким односима и интересима.
Министарство културе приказује договор Србије и Русије о размени 166. странице Мирослављевог јеванђеља за седам уметничких дела Николаја Рерихa као изузетан успех за разлику од неуспешних вишедеценијских „преговора” Грчке и Велике Британије поводом враћања скулптура са Партенона. Оваква констатација је, најближе речено, крајње неозбиљна. Не само што je сложеност проблема неупоредива једна страница илуминираног средњовековог рукописа и античке скулптуре Партенона - већ и Грчка беспоговорно тражи да јој се врати отета уметничка баштина и не нуди никакву размену уметнина. Чак су се појављивале и вести да би враћање скулптура био један од услова Грчке за потписивање Брегзита.
Грчки захтев заснован је не само на правичности него и на данас доминантном принципу да се бесправно отуђено културно благо враћа првобитним власницима. Сходно томе, у току су бројни захтеви и поступци повратка уметнина, што се истовремено представља као испуњење историјске правде и чин добрих међудржавних односа. Као израз добре воље и политичке блискости, Совјетски Савез је вратио Источној Немачкој део уметнина узетих као ратни трофеј крајем Другог светског рата, попут Пергамонског жртвеника. У духу нових пријатељских односа Русија је вратила драгоцене средњовековне витраже цркви у Франкфурту на Одри. За разлику од ових примера Русија размењује отуђени лист из Мирослављевог јеванђеља за седам Рерихових слика, пристиглих као поклон од уметника.
Лист 166 Мирослављевог јеванђеља кришом је узео из Хиландара руски научник Порфирије Успенски. Овај лист је и проучен и познат, те нема оправдања, законске основе, ни научне потребе да се не врати власнику. На основу информација у јавности може да се закључи како је иницијатива за размену Рерихових дела покренута од руске стране и то око 2017. Тада је ТАСС нетачно јавио да су она била заборављена од 1941. и да су „пронађена“у депоу Народног музеја, иако су била редовно излагана и о њима је писано.
Тврдњу да су Рерихова дела била заборављена у депоу и да никад нису била излагана поновио је министар Владан Вукосављевић у разговору за Спутњик у јануару 2019, што јасно говори да у том тренутку није био информисан о њиховом значају и историјату. Према медијским написима захтев за Рериховим делима Русија упућује и Хрватској,
што само показује да је у питању сложена културно-политичка акција, која ће бити окончана установљавањем новог Рериховог музеја. Иронично је да се договорена размена представља као израз добрих односа и заслуга Србије, када је она очигледно успех спољне и културне политике Русије.
У закључку Одговора Министарства нетачно се наводи да се „након више од сто седамдесет година“лист враћа у Србију. Мирослављево јеванђеље налазило се у Хиландару, у тренутку када је из њега одстрањена 166. страница, а тек пет деценија касније поклоњено је краљу Александру Обреновићу и донето у Србију. Правно гледано, уколико није извршен пренос власништва, право на лист 166. и даље има манастир Хиландар.
Културно наслеђе Србије и српског народа не чини само један - вредан, највреднији или најстарији артефакт, већ је оно конституисано од целокупне баштине са државне територије, настале и коришћене од стране српског народа и свих становника Србије. Рерихова уметничка дела из Народног музеја у Београду припадају и нашој културној баштини, што се очигледно не разуме.
Много важније од сваког симболизма је очување сведочанстава о комплексности наслеђа и културно-историјским токовима, јер ће се само тако омогућити трајан увид и промишљање уметничке и културне прошлости. Поклањање седам Рерихових дела Русији, његове целокупне колекције из Народног музеја, зато представља бруталан чин брисања дела српске и југословенске прошлости. Неразумно је да нестају трагови о носиоцу високог државног одликовања Светог Саве првог реда, и личности којој је поклањана велика
пажња у државним и научним круговима, као и културној јавности међуратног периода.
Министарство, из непознатих разлога, наводи да није сачуван купопродајни уговор. Такав уговор није ни постојао, Рерихова дела су дарована 1932, како о томе прецизно пишу новине Време од 4. и 7. септембра 1932. Данас се зна да је тридесет Рерихових дела стигло као поклон у два београдска музеја, а потом је десет однето за Загреб. Још увек није познат уговор или услови под којима су Рерихова дела дарована. Да ли је у питању био некакав „трајан поклон“или нешто друго, показала би детаљнија истраживања у Њујорку, Београду и Загребу. Једино је сигурно да Рерихова дела нису поклоњена да би била замењена за неке друге уметнине. Трагично је да су Рерихова дела била континуирано излагана у Београду, у време када нису привлачила већу пажњу, а да нестају у тренутку када је ревалоризована њихова уметничка, идејна и економска вредност. Треба нагласити да се у овом тренутку Србија одрекла уметничких дела аутора чија је слика Мадона Лаборис достигла вредност од 12 милиона долара.
Из одговора Министарства се види да домаће законодавство није предвидело овакве размене, већ да ће се, на основу политичке одлуке, законитост установити тек ратификацијом међудржавног споразума Србије и Русије у Народној скупштини. Овакав поступак отвара врата пакла. Основано може да се постави питање да ли ће онда сличан систем да се примени и на неким другим случајевима.
Српско културно наслеђе је уништавано и разношено вековима. Све што је отето не сме да буде предмет некакве „пријатељске“међудржавне трампе, већ мора да буде враћено. (аутор је професор Филозофског факултета у Београду)