Предисторија
Слике су одлуком уметника у Београд стигле 1932. из Музеја Рериха у Њујорку који је с низом институција у свету склапао договор о тзв. трајној позајмици, којом би институција добијала слике са обавезом да их смести у засебну салу названу по Рериху.
У прошлом броју НИН-а изашао је текст Ненада Макуљевића о размени Рерихових слика из Народног музеја са руском страном. Како сам 2016. писао о доласку Рерихових дела у Београд и њиховој судбини, на основу архивске и објављене грађе, желим да пружим неколико додатних података који помажу у разумевању предисторије недавно потписаног споразума. Слике су одлуком уметника у Београд стигле 1932. из Музеја Рериха у Њујорку. Мада у сачуваној грађи у Архиву Југославије није одређен начин уступања дела, зна се да је Музеј Рериха с низом институција у свету склапао договор о тзв. трајној позајмици, којом би институција добијала слике (формално власништво њујоршког центра) са обавезом да их смести у засебну салу названу по Рериху. Спискова слика има више, а њихов број и називи не подударају се потпуно. Када се упореде спискови, као и познији подаци, види се да их је укупно било 30. Поред њих, Рерих је једну слику („Словенска земља“) одредио као лични поклон за краља Александра, који га је звао и у посету Југославији, али је судбина овог дела непозната. Слике су биле и у тадашњем Историјско-уметничком музеју и у Музеју савремене уметности док оба нису спојена у Музеј кнеза Павла. Године1933. одлучено је да се 10 слика пошаље у Загреб, у ЈАЗУ, где се и данас налазе у Модерној галерији (излагане 2011). Одлуком Милана Кашанина 13 слика отишло је у Праг 1937. да би се помогло Руском културно-историјском музеју. Одатле су 1948. пренете у Москву, у Третјаковску галерију. Седам дела која су остала у Београду била су део сталне поставке Музеја до 1996, када је поставка стране уметности повучена након крађе Реноара.
Мање важни за ову тему, мада свакако интересантни, јесу Рерихови поклони будистичком храму београдских Калмика: слика Буде (не кип) из тибетанског манастира, две репродукције сопствених слика, књига Срце Азије и још неколико списа.
Још за Рериховог живота настао је правни спор који је завршио тако што је уметник изгубио власништво над њујоршком институцијом која је носила његово име. Правна ситуација постала је још сложенија последњих година. Око власништва над сликама спорили су се Музеј Рериха у Москви (део Међународног центра Рерихових) и Музеј Истока, у истом граду. Године 2017. суд је одлучио у корист Музеја Истока, који је дошао у посед више од 200 слика, а Музеј Рериха постао је одсек Музеја Истока. Све ово је пропраћено медијском пажњом и великим расправама.
За нас је најважније наше место у овој ситуацији и ту се слажем с колегом Макуљевићем да је одлука власти неодговорна, јер се њом осиромашује фонд светске уметности у Народном музеју. У том смислу је добро што је покренута правна страна питања, које досад у јавности уопште није било. Позив да Рерихове слике остану у Србији не потире могућност да се страница Мирослављевог јеванђеља врати на другачији начин.