Два водоравно

У књизи Пакујем своју библиотеку, Алберто Мангел подсећа да је Мона Лиза украдена из Лувра 1911, али да су људи и даље долазили да зуре у празан простор са четири ексера која су држала слику, као да је то одсуство скривало неко значење. Ако сте се некада после представе задржали у позоришном бифеу и случајно загледали у телевизор на коме се види сада већ склоњена, опустошена сцена, с чије је површине избрисан до малочас разиграни свет, утемељен једино још у вашем сећању – сигурно ћете разумети зашто су глумци, пре тачно пола века, скидање с репертоара представе Кад су цветале тикве доживели као да је неко умро, „као да је из породице нестао неко ненадокнадив“.

Комад настао по роману Драгослава Михаиловића, у режији Боре Драшковића, премијеру је имао 6. октобра, а забрањен је 25. октобра 1969, после говора Јосипа Броза Тита у Зрењанину. То је већ позната прича („Ево, на пример, недавно сте ви видели, ту неки комад, казалишне неке тиквице“), међутим, само су шкрта сећања гледалаца и протагониста састављала мозаик да испуне празнину: како је изгледала поставка, ко је у њој играо, од чега је била сачињена сценографија, за каквим је решењима посегао редитељ.

Боро Драшковић, писац значајних, узбудљивих књига Поглед пролазника и Равнотежа, ставио је у фусноту есеја под насловом Парадокс о стрели у грлу, једну анегдоту. На броду за Шпанију, решавали су укрштене речи. Два водоравно: име и презиме нашег позоришног и филмског редитеља (Кад су цветале тикве). Пријатељ му је рекао: „Представа је бесмртна ако је доспела чак и у укрштене речи.“

Управо због закључка што следи у том тексту, да „веродостојан опис постоји у сећању гледалаца (и у деловима критика)“, штампамо осврт Владимира Стаменковића (1928–2018), вишедеценијског позоришног критичара недељника НИН.