„Агора“из Горњег Милановца
Или: ако је Србија постала провинција кинеског „комунистичког капитализма“, да ли ће онда и кинески туристи имати право гласа на пролећним изборима
Баш ме живо занима да ли рођени Београђанин може да замисли шта се дешава са плућима једног, рецимо, сувопланинског брђанина када крочи у престоницу?? Тај несрећник, верујте, почне да дише као дунавски сом на сувом! Стичем утисак да Београђани и не знају шта је ваздух и да дишу, онако, по навици, а у том дисању нема, нимало, брђанске страсти! Тако је једино и објашњиво што Београђани као послушни робови или већ роботи пристају, без грађанске побуне, да удишу један од најштрокавијих ваздуха на планети!
И не лажимо се више! Тај убитачни ваздух није због дугог бескишног михољског лета, нити зато што тиња депонија у Винчи. Тај ваздух долази из смедеревске железаре у којој се спаљује свашта, онако, уз радиоактивну руду гвожђа из Чилеа и Перуа. А стиже до Београда и ваздух из Бора и Мајданпека где нам Кинези, будзашто, ваде злато. И тек ћемо видети „благодети“кинеског комунистичког капитализма од кога већ цела Кина дише на шкрге. А ако тако дише Кина, зашто не би и Србија? Заиста вам кажем; неприметно смо склизнули у кинески челични комунизам, илити у примитивни српски националсоцијализам. Мој Алек је то, мајсторски, извео: на крову пирамиде он се башкари са својом примитивном елитом за коју ринта пет милиона „комунистичких“робова. Али, не заборавимо да је све започела Мира Марковић са својим послушним мужићем, и, ево, постајемо кинеска провинција, а бојали смо се да ћемо постати руска губернија.
Мада, стижу и Руси. Медведев, уз ракете, нуди и руску нуклеарку на Дунаву! Само нам још то треба, па да „руски рулет“постане кућевна или кафанска забава. И, каква смо ми то браћа, моји тавариши, када нам за једну страницу Мирослављевог јеванђеља дрпите седам Рерихових слика из Народног музеја! Или, доносите нам крпицу спорног Исусовог плашта, а тражите десну руку Јована Крститеља са Цетиња?!
У суботу су биле Задушнице, и, чини ми се да на Новом гробљу није гужва као лане. Зато је, ваљда, и мање просјака и Цигана који скупљају храну са надгробних споменика и то брже од гаврана. А кошава дува ли дува са Карабурме, са Карпата. Стари Шкокљев је говорио да су „богови са Олимпа пореклом са Дунава, те да Зевс дува из Ђердапа“. Мада Грци тврде да је Зевсова пећина на Криту, на висоравни Ласити. А и, тамо, брале дува па растура... У сваком случају, Срби, или бар Београђани, требало би због кошаве која им чисти плућа, да славе ђердапског Зевса, а не тамо неког Назарећанина од кога немају ама баш ништа!
Моја Грета из Земуна ми у „Делфију“поклања „Агору“, часопис за филозофију ученика гимназије из Горњег Милановца. Да ти мозак стане! Шта су та деца све написала! Али, коме су данас у Србији потребни филозофи, кад вам мој Алек, одмах, све објасни... Него у „Агори“дуго гледам слику Сократова смрт Жан-Луја Давида. Сократ, седећи у постељи, држи посмртну беседу са кажипрстом упереним ка небу. Окружен је, гле, са дванаест очајних ученика који тугу не скривају. Ах, колико драме у тој слици!
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, такође помно гледа слику Жан-Луја Давида и примећује: „Не подсећа ли те ова Сократова смрт на Исусову Тајну вечеру?! А, сети се, право име Сократово је Исократ! Можда је, по њему, Исус добио име? Јер, ако је Платон ученик Сократов, а Аристотел ученик Платонов, те Аристотел учитељ Александра, оца Исусовог, онда то не звучи ни тако блесаво?
А моју Црну друге мисли муче: „Мене занима да ли ће на пролећним изборима да учествују и Кинези!? Јер, ако Београдом шетају кинески полицајци као да су у Пекингу, зашто онда и кинески туристи не би гласали за твог Алека? Јер, ево, Дачић се одметнуо од њега...“