ПИТАЊА ОПАСНА ПО ЖИВОТ
25. минут
Политичари нам, ево већ годинама уназад, говоре како смо по много чему први у Европи. Поред тога, још чешће нам говоре како су баш они урадили нешто први пут у новијој историји (или историји као таквој, зависно већ од нивоа мегаломанског расположења у датом тренутку) или се нешто само од себе десило први пут у новијој историји, али опет некако захваљујући баш њима.
Све су то ствари о којима би се могло полемисати, многе од њих би лако могле бити и демантоване, али о једном сасвим сигурно никакве полемике не може бити. У Србији су, први пут и у новијој историји и у старијој историји и у каквој год желите историји, новинари и медији оптужени да су својим питањима послали председника државе у болницу.
Када су поједини твитераши, а затим и медији, објавили информацију да је председник Србије Александар Вучић примљен на Војномедицинску академију због срчаних тегоба, многи су на друштвеним мрежама у шали констатовали да се председник изнервирао због незгодних питања, праћених доказима са мобилног телефона, које му је новинар телевизије Н1 Миодраг Совиљ поставио о афери Крушик и умешаности оца министра полиције у њу.
Нешто што би у свакој нормалној земљи остало тек на нивоу шале, укусне или неукусне, како већ коме, у Србији је преузето од стране владајуће структуре, од тога је направљена лажна афера и онда је тај садржај пласиран публици режимских медија. У нормалној земљи би само као комедија могло да прође да владајући функционери, уредници таблоида, аналитичари и саветница за медије председника државе мртви озбиљни коментаришу како је новинар својим питањима желео да нашкоди председнику. У Србији, са друге стране, овакве ствари се дешавају готово свакодневно, па нам је можда због тога све то деловало смешно, али Драган Ј. Вучићевић, Небојша Крстић, Александар Вулин, Сузана Васиљевић и остала пратећа екипа нису имали за циљ да то буде смешно.
Циљ им је био да својој публици још мало утерају страх у кости, што од независних медија, што од евентуалних покушаја да можда почну да размишљају својом главом, успут бар мало затрпавајући аферу са Крушиком и Бранком Стефановићем. Или да бар покушају да је затрпају. Но, не бива. Глупости о злом новинару који питањима хоће да убије председника све теже гута чак и њихова публика, ето толико су неукусне и бљутаве. Са друге стране, прича о оцу једног министра, који се богати на рачун државе и грађана, све им мање изгледа невероватно јер сваки од тих грађана има понеког Бранка Стефановића у својој околини и свако од тих грађана сваког дана гледа како се новчаник тог Бранка све више и више удебљава, док је њихов све тањи и тањи. Због тога, а и због чињенице да су бесомучним нападима на Совиља поново желели да затрпају своје неподопштине, не можемо да урадимо ништа мање него да се вратимо на тему и поставимо питања која је и Совиљ поставио. Шта је Бранко Стефановић радио у Крушику, у ком је својству он тамо био и зашто је узбуњивач Александар Обрадовић и даље у кућном притвору?
Публика све теже гута глупости о злом новинару који питањима хоће да убије председника, док јој прича о оцу министра, који се богати на рачун државе све мање изгледа невероватно, јер свако зна понеког Бранка Стефановића, чији је новчаник све дебљи, док је њихов све тањи. Дакле, шта је Стефановић радио у Крушику и зашто је Александар Обрадовић и даље у кућном притвору?