ШТА СЕ ПЛАЋА СРПСКИМ КУЛТУРНИМ БЛАГОМ
Српска власт мора да одговори зашто је донела одлуку против интереса своје државе да Русији поклони седам Рерихових слика, чија је тржишна вредност између четири и седам милиона евра
Рерихова дела
Један од међувладиних споразума потписаних током посете премијера Русије Дмитрија Медведева Србији у октобру недвосмислено показује да се људи на челу наше државе олако одричу овдашњег културног
блага. Оваква оцена стручне јавности може да звучи неутемељено будући да споразум по ратификацији у парламентима двеју држава предвиђа културну размену, а не једнострано даривање - у Србију из Руске националне
библиотеке у Санкт Петербургу треба да стигне недостајућа 166. страница Мирослављевог јеванђеља, а у Русију из београдског Народног музеја треба да пристигне седам радова сликара Николаја Рериха (1874-1947)
за потребе отварања његовог музеја у Москви. Заиста, ко би се бунио против таквог аранжмана? Само они који знају да Србија овом разменом потире сопствено законодавство, да као поклон прима нешто што је давно украдено, а да дарује радове које јој је сам уметник поклонио 1932. године. Према проценама Николе Кусовца за НИН, њихова тржишна вредност данас је између четири и седам милиона евра, зависно од аукцијске куће. Трампа је договорена у јануару ове године, током Путинове посете Србији.
Документ се још није нашао у скупштинској процедури, па постоји бојазан да ће бити усвојен без много јавне расправе. Смиривању страсти послужили су и обострани спинови. Руске новинске агенције су 2017. писале да су радови – три уља на платну, темпере на дасци и два акварела – након 1941. „коначно пронађени“у депоу Народног музеја, а из српског Министарства културе речено је да слике које је Рерих из Њујорка послао у Србију не припадају Србији и да никад нису биле ни евидентиране ни излагане. Ништа од наведеног није тачно - ем се знало где су експонати, ем су после Другог светског рата били део Руске собе у оквиру сталне поставке Народног музеја, све до 1996, када су уклоњени из безбедносних разлога. Једна слика је последњи пут изложена 2014. године.
У претходним бројевима НИН-а се водила полемика између представника Министарства културе и Ненада Макуљевића, професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду, који је размену видео као „самовољу врха српске државе“, а не као одраз братског руско-српског односа. Јер, потцртао је, иако Закон о културним добрима не предвиђа трајну међународну размену, или отуђење, потписани споразум предвиђа управо то. Из Министарства су одговорили да ратификовани међународни уговори на основу Члана 16 Устава имају преимућство у односу на локално законодавство, под условом да не крше сам Устав. Макуљевић је узвратио противаргументима, а у Министарству су најавили одговор за прошли број. Пред његово закључење су нам јавили да одустају од полемике.
Тужно је што се о побројаним уметнинама мора говорити у контексту пораза српске културне политике. Спорну страницу Мирослављевог јеванђеља, најстаријег сачуваног српског ћириличног рукописа, који се налази под Унесковом заштитом, из Хиландара је 1845. без писаног одобрења узео научник и тада архимандрит Порфирије Успенски. Санктпетербуршкој библиотеци ју је предао 1883. године. У међувремену је подробно истражена и нема превелику вредност без остатка рукописа. Осим за поткусуривање, испоставиће се. Јер, ако је Русија цркви у Франкфурту на Одри безусловно вратила средњовековне витраже, могла је и да Србији врати ту једну страницу. Изгледа да пријатељство вреднује мање од жеље за добрим односима с Берлином, пошто је 2016. тадашњем председнику Томиславу Николићу предала тек копију украденог листа, иако потпуно веродостојну. (Занемаримо чињеницу да тај лист заправо припада Хиландару, будући да је остатак Мирослављевог јеванђеља у Србију доспео тек 1896. године. Наводно га је и БиХ једном потраживала од Русије, јер је рукопис према појединим енциклопедијама настао на њеној територији.) Тадашњи председник Србије Томислав Николић је рекао: „Тешком болеснику сте пресадили орган који ће му помоћи да живи“. Но добро, пријатељство с културном политиком има везе колико и Николић с говорништвом или моћ Србије с моћи Немачке - веома мало.
Руска рачуница је предвидива, с обзиром на најмање две деценије дугу традицију откупљивања дела руских уметника која су се после Октобарске револуције и потоње емиграције расула по свету. Према подацима водећих аукцијских кућа (Кристи, Сотби, Бонамс), деведесетак одсто телефонских купаца руских уметнина су управо Руси. Понекад је реч о колекционарима, понекад о олигарсима блиским властима. Рерих је 2013. постао најскупљи руски сликар свих времена, када је његова „Мадона Лаборис“iz 1931. продата за 10,2 милиона долара. Шта не успеју преко посредника, руске власти ураде оружјем, па су тако 2017. полицијске снаге упале у московски Међународни центар „Рерих“којим руководи Николајев син Свјатослав. Запленили су око 200 слика, цртежа и докумената. Пре тога су покушали да власништво над њима добију трансформацијом власништва над здањима у којима је смештен Рерихов центар, а која је центар претходно био добио од државе. Дакле, руска офанзива на Рерихова дела траје већ неко време, што не чуди, јер их је у Русији донедавно било мање него у Америци или Индији.
Невоља је што „београдски Рерих“више припада нашој култури него руској, углас за НИН напомињу Макуљевић и Кусовац. Полихистор, сликар и књижевник и мистик, Рерих је емигрирао из Русије након Октобарске револуције, иако је према неким изворима као члан организације „Синдикат уметности“био међу виђенијима за народног комесара за културу. У Лондону је 1920. основао школу религијско-филозофског мистици
зма под називом „агни јога“, чији ће мотиви постати саставни део његове сликовности. Три пута је номинован за Нобелову награду за мир због оснивања организације „Пакс култура“, својеврсног Црвеног крста за уметност и културу. С породицом је путовао по свету да би се касније трајно настанио у Индији, где је и умро. Интересантно је да Индија законски забрањује продају Рерихових слика ван њених граница. Када је његов музеј у Њујорку 1929. почео с радом, замолио је краља Александра Карађоревића за поздравну поруку. Поклонио му је слику „Земља Словена“, које данас нема на попису Краљевског двора на Дедињу. Захваљујући познанству с Иваном Мештровићем је 1930. изабран за члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, а потом је одликован Орденом Светог Саве првог реда. Састајао се с Николом Пашићем, али и с Пајом Радосављевићем, пријатељом Николе Тесле и утемељивачем експерименталне психологије у САД. Његове везе са Србијом и Југославијом биле су делом последица његове социјалне сналажљивости (познавао је и Индиру Ганди и Теодора Рузвелта, између осталог), а делом из захвалности због добродошлице којом су руски емигранти дочекани у Србији. Зато је из свог њујоршког музеја у Београд као „трајну позајмицу“послао двадесет радова, а у Загреб десет (које Руси такође потражују, свесни да правног основа извесно немају, како је рекао Анвар Азимов, њихов амбасадор у Загребу). Тринаест од двадесет радова из Београда је касније послато у Праг, па у Москву. О Рериховим везама с нашим поднебљем постоји исцрпно истраживање „Рерихов покрет у Краљевини Југославији“Немање Радуловића (Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, XI, 2016).
„Руски емигранти нису дошли и прошли кроз Србију, они су и њој живели, били њени грађани, заснивали су породице чији су потомци данас међу нама. Помагали су обнову земље која је у сваком смислу катастрофално
настрадала у Првом светском рату. Представљали су интелектуалну елиту и Рерихове слике су у том смислу део наше баштине и сведочанства наше, српске историје. Ми сада поклањамо оно што нам је сам Рерих поклонио, а као држава немамо пара да на аукцији купимо ни једно једино његово дело. Немамо средстава чак ни да комплетирамо збирке наших сликара“, каже Макуљевић за НИН.
Према Кусовчевим речима, поклањање једне слике у име братских односа двеју држава би било прихватљиво, али давање свих седам му се чини као неразумна одлука.
„Музеји тешко прихватају поклоне, јер чување уметнина у адекватним условима много кошта. То се финансира из буџета, из џепова грађана. Вишедеценијско чување Рерихових слика нас је сигурно коштало право мало богатство. С друге стране, чување уметнине у музеју јој нагло подиже и тржишну цену и уметничку вредност. Речју, ми смо чували и одржавали нешто чему смо подигли вредност, а сада то
нешто поклањамо, иако је било нама поклоњено. Мања би штета била да смо за те милионе евра употпунили иначе сиромашну колекцију Народног музеја, али Рериху је и даље пре свега место у сталној поставци Народног музеја“, каже он.
Не види ни велике бенефите од добијања 166. странице Мирослављевог јеванђеља. Каже да ће се тиме употпунити књига која се једном или два пута годишње изнесе пред публику, коју је немогуће узети у руке и прочитати и која је до танчина позната струци.
„Један лист који не садржи никакву тајну за седам дела траженог руског сликара - заиста ми није јасно. Нема тог министра, декрета или управе музеја који могу да отуђе уметнину без одобрења власника уметнине. Како се Рерихов музеј у Њујорку није оглашавао, и како су дела на трајној позајмици, власници тих слика су грађани Србије“, закључује он. Међутим, постоји опасност да Србија губитком Рериха потенцијално изгуби много више експоната из Народног музеја. Наследници Ериха Шломовића су се већ судили с државом око власништва над његовом колекцијом, која садржи
Пикаса, Реноара, Матиса… године 1996. су победили, да би се поновни процес започет 1997. завршио у корист државе. Тужбу су 2012. потом поднели наследници колекционара Амброаза Волара, првобитног власника спорних уметнина, чији је Шломовић био секретар. Шломовићева збирка је и даље у музеју. Поједине слике италијанских уметника (Тицијана и Тинторета, између осталог) које су код нас дошле као ратна репарација су 2016. биле на мети италијанске државе. Макуљевић упозорава да „питање оставине и власништва у земљи у којој ништа није сређено“оставља простор за бојазан од губитка уметнина, те да не треба овластити власт, која год била, да договорима налик овом од грађана отуђује нешто изузетно вредно.
„Међународна потраживања уметнина су постала уносан посао који привлачи и најпрестижније адвокатске канцеларије. Србија је сиромашна и неуређена и треба да се клони договора с другим странама. Јер, готово све друге државе, од Хрватске и Словеније до Немачке, имају уређени списак уметнина које желе да набаве, а ми га немамо. Зато имамо обиље нерешених власничких и оставинских питања због којих би неко довољно вешт на суду могао релативно лако да нас победи, под условом да има правног основа. Како ће протумачити да смо својевољно дали седам уметнина које су легитимно биле наше“, пита се Макуљевић.
Одговор се намеће - као позив другим актерима да прочешљају листу експоната у Народном музеју. Међу њима ускоро неће бити Рерихових уметнина, али ће грађани, према најавама министра културе Владана Вукосављевића, макар моћи да се опроштајном изложбом с њима поздраве пред пут. Само да такве опроштајне изложбе не постану свакодневица…
Најскупљи руски сликар свих времена постао је Рерих, када је његова Мадона Лаборис iz 1931. продата за 10,2 милиона долара