Бунт је мера етичности
Данас је толико наших музичара свуда по свету да би се могло формирати више симфонијских оркестара. Разни су разлози због којих су се неки од нас вратили. Али свима нам је заједничко опирање тренду културног пропадања
Култура је увек побуна, а њена највећа драгоценост, како се све чешће и све гласније чује на јавној сцени, управо је у томе што она преиспитује постојећи и производи нови свет и нове вредности. У овом времену, у многим уметничким областима као што су књиге, слике, филм, музика, театар, перформанс, плес... јефтин бофл масовно и упорно се проглашава за културу, а култура своди на забаву. Тиме се потискује истински уметнички стваралачки и критички дух, а обликује инфериорно, покорно и послушно друштво. Јасно се види ко све у том „послу“учествује, од институција предвођених влашћу до појединаца без савести... БУНТ се својим програмом опире простоти популизма... он сматра да је побуна непрекидни радни задатак, смисао сваке ангажоване уметности.
Ово је део Манифеста овогодишњег седмог БУНТ-а (Београдска уметничка нова територија), који траје од 9. до 26. новембра у Београду. На овогодишњој манифестацији изведена je и нова композиција Иване Стефановић, уметнице за коју је било предестинирано да ћe се бавити музиком. Унука песника и преводиоца Светислава Стефановића, кћи естетичара и писца Павла Стефановића и мајке, професорке клавира Вере Богдановић, неминовно је била упућена на музику. Имала је 17 година када је уписала Музичку академију. О овој новој композицији за НИН говори:
„Моја последња композиција Мала откровења написана је за дуо виолончела и посвећена је сјајним извођачима, Сандри Белић и Немањи Станковићу. Она је део једног већег пројекта који ме окупира већ неко време и који има заједнички назив Параферналије. Та реч потиче из римског права и означава имовину жене која није део мираза. То је имовина која не подлеже туђој употреби и не може се преносити ни
на кога. Ствари које се означавају као параферналије најчешће су безвредне и другима ништа не представљају, али ипак јесу специфична имовина жене. У мојој радној соби, временом се сакупило много материјала који је био у скицама, у записима, видео/клиповима... Све је то за мене била нека врста параферналија. Прошле године сам приредила ауторски концерт који је био посвећен мојим параферналијама и којим сам желела да обележим својих 50 година уметничког рада. Иначе, нисам склона пребројавању година, још мање јубилејима, али сам овим пројектом хтела да направим неку врсту аутопоетичког пресека свега оног различитог чиме са се у свом музичком животу бавила. А ту је било, осим музике, и позоришта, и радиофоније, и музичког театра...
Композиција Мала откровења је нека врста алузије на Бекетову драму Срећни дани?
Да, та драма се догађа у неком постапокалиптичком времену где њих двоје седе у ђубрету најпре до појаса, а потом до врата али говоре о „срећним данима“. У мом „малом (музичком) откровењу“наизглед је све врло нежно, а заправо је тешко и суморно. Мени је та врста алегоријског говора неопходна.
Били сте један од оснивача БУНТ-а?
БУНТ је започео и данас га води Љубиша Јовановић. Те прве 2013. године сам била међу оснивачима, помоћник у свему у чему је било потребно. Све што се тада десило било је искључиво волонтерски. Зато смо и добили Априлску награду града Београда. Данас сам навијач БУНТ-а, и публика и волонтер у свему у чему могу да будем од користи, али и аутор. Као слушалац из публике, видим да је БУНТ постао нека врста професионалне мере, уметничке и етичке, он покушава да нас сачува од свега јефтиног и лошег што незаустављиво надире и кроз медије и кроз укупну атмосферу у друштву.
Како је то могуће?
Могуће је јер ова манифестација пре свега стоји на снази уверења а не интереса, јер има неколико јасно профилисаних фокуса. Први је чување високог уметничког квалитета, други је промоција младих а трећи фокус је на младима са посебним потребама. Најзад, четврти фокус фестивала је да враћа заборављени сјај делима из прошлости, и доводи на позорницу оне извођаче који би заслуживали да их чујемо много чешће него што је то случај. БУНТ води рачуна да се не заборави шта је било пре нас. Тако је ове године почетак фестивала посвећен Енрику Јосифу и Лудмили Фрајт, а потом су се чула и (пре)дуго неизвођена дела Милоша Петровића и Николе Херцигоње... Са генерацијом младих уметника добили смо ново читање и нове интепретације. У знаку те комбинације читања старог и проналажења новог, добијају се снажне иновације. Рецимо, сопран Катарина Јовановић отпевала је Успаванку Лудмиле Фрајт из 1971.
Модернизам у музици о коме говорите имао је током седамдесетих, па чак и осамдесетих, своје добро место у јавности, посебно на РТВ Београд?
То је било време када је модернизам био добродошао, а Катарина је данас од тога направила вибрантни, минијатурни музички перформанс. Исто се догодило са интерпретацијама виолинисткиње Јелене Димитријевић, флаутисткиње Симониде Родић, чембалисте Милана Поповића, пијанисткиње Наташе Пенезић... Догодило се и да је
пронађена композиција Енрика Јосифа коју нисмо познавали и сада смо је први пут чули у интерпретацији полетног ансамбл Метаморфозис. Програм БУНТ-а се креће од Баха до Ане Гњатовић и Јасмине Митрушић, од педагошког мастер програма светски познате певачке диве Марјане Липовшек до младог виолончелисте Вука Оваскаинена, од Шубертових песма које се ређе чују а сада их изводе Катарина Јовановић и Дејан Синадиновић, до промоције зборника о комичној опери Дејана Деспића, од Бахове уметности фуге коју изводи ансамбл хор флаута Флаутино Лола класик до једнодневне конференције о улози уметности данас, под називом „Глас културне баштине у Европи“у сарадњи са организацијом Европа Ностра. Фестивал затвара Канадски гудачки квартет Молинари који на програму има дела Ане Соколовић и Снежане Нешић.
Од деведесетих до данас, много је учињено да се савремена музика протера са јавне сцене?
Да. Као да је био план. Најпре продор турбофолка, па продор ратне „естетике“, па продор банализације, а сада и маркетиншке кул-културе...
Да ли је БУНТ јачи када околности не иду на руку, као што у Србији последњих година не иду па млади људи све више напуштају земљу?
Данас је толико наших музичара свуда на разним странама света да би се могло формирати више симфонијских оркестара. Тако је и са композиторима. Многи од људи окупљених око БУНТ-а су у неком тренутку били у иностранству па су могли и да остану тамо. И Љубиша Јовановић, и Катарина Јовановић, па и ја, на крају. Разни су разлози због којих смо се вратили, али заједничко нам је да смо се вратили. И сви имамо заједничку меру опирања тренду културног пропадања. Не, нећемо да пропаднемо, даћемо све од себе да се то не деси. То је у култури и уметности велики мотив. Уметници морају да стварају и да пропагирају вредности: морају да праве филмове, морају да сликају, морају да певају, морају да глуме... и тај моћни мотив даје резултате. Нема те политике која може да присвоји нешто што је дело уметности. Могу да покушају да измишљају награде, „каријере“, али то са уметношћу не иде тако. Или јесте или није...
Овде се већина прави као да је све у реду, а знамо колико је власт, односно њени појединци на власти, заинтересована углавном за оно што су њихови фаворити у култури?
То што се људи праве да је све у реду не значи да не виде оно што није у реду – од јавног језика, преко уличарског тона до тога да се неки политичари понашају као навијачи, а навијачи уводе ред. Ипак, морам да укажем на један парадокс. Постоји велика дискрепанција између онога колико се и како улаже у културу и уметност и онога што се дешава. Данашња уметничка сцена је толико жива и сва ври од квалитетних догађаја, а све то долази из дубинских уметничких ресурса, не због буџета или неке друге врсте подршке и подстицаја. Можемо само да се дивимо тој невероватној уметничкој снази која и у неповољним временима уме да говори гласно.
Званична културна политика фаворизује нешто друго од овога о чему ви говорите?
Уочљиво је да Министарство културе фаворизује конзервативне појаве и праксе. Има много доказа о томе па је логично запитати се по чему су неке изложбе, неке манифестације, неки подухвати релевантни за српску културну сцену?
А све под чувањем традиције?
Чување традиције је и те како потребно сваком друштву. Међутим, кључна реч ипак мора бити савремено, јер без савременог стваралаштва нема ни културног профила земље, нема ни културног идентитета, нити самопоуздања грађана.
Били сте у Националном савету за културу, били сте пре тога држав
ни секретар за културу, имате и то искуство?
Свим снагама сам за то да се за културу одваја најмање један одсто из националног буџета, јер је то минимум минимума. Али ту постоји још једно питање, а то је на који начин се дистрибуира постојећи новац, тј. како се распоређује онај који је већ у буџету за културу. У самом систему расподеле средстава постоје разне замке и нише кроз које се новац прелива, разлива, где се лако пренебрегава професионалност, где се добацује онима који су „погодни“... У Србији постоји озбиљна глад за културом. Сигурна сам да је то капитално важно и да се за то вреди борити. У сваком граду у Србији људи су жељни добрих уметничких извођења, добрих представа, добрих изложби, књижевних манифестација... До њих треба допрети и континуирано, не само спорадично.
Последњих пет година сте организовали трибине Нови звучни простори. Ко је сада у фокусу?
Од 2014. сам обновила разговоре о нови(ји)м делима из пера српских композитора, јер таквих трибина предуго није било због чега су неки веома важни стваралачки домети прошли у незаслуженој тишини. Трибине „Нови звучни простори“подразумевају да се најпре саслуша дело после чега следи разговор са музиколозима, извођачима, продуцентима, стручњацима разних профила. На трибинама смо до сада представили 35 нових дела домаћих аутора свих генерација и стилова и естетика и промовисали више од 25 композитора, без обзира на то да ли тренутно живе у Србији или не. Све ове разговоре водила је веома квалификовано Зорица Премате која управо сада припрема и следећу трибину посвећену Ани Соколовић, композиторки која живи и ради у Канади где има статус културног блага те земље. Заједничка идеја трибине и фестивала БУНТ била је да ове године управо она буде гост. Зар она није и културно благо Србије? Вредности треба сакупљати, а овдашња публика треба да има могућност да их чује и види. Ускоро ће, у саиздаваштву са РТС-ом, изаћи и зборник радова са свих досадашњих трибина „Нови звучни простори“. Тако ће бар један број наших значајних савремених композиција стећи и „други живот“, а моје задовољство због тога је заиста велико.
Уочљиво је да Министарство културе фаворизује конзервативне праксе. Има много доказа, па је логично запитати се по чему су неке изложбе, манифестације или подухвати релевантни за српску културну сцену