Нови светски неред
АМЕРИЧКО ПРИЗНАЊЕ ИЗРАЕЛСКИХ НАСЕЉА НА ЗАПАДНОЈ ОБАЛИ
Администрација у Вашингтону у само једној реченици учинила је оно што је одбио чак и отац израелске државе, Давид Бен Гурион, да се Израел прошири на Западну обалу
Ако неко још сумња у моћ речи, не треба га убеђивати ни светим ни револуционарним књигама, ни филозофима, ни песницима. Од претходне седмице довољно је дати му да послуша кратку изјаву Мајка Помпеа, државног секретара САД.
„Након пажљивог проучавања свих правних аспеката, Сједињене Америчке Државе су закључиле да градња израелских цивилних насеља на Западној обали није, по себи, у
нескладу са међународним правом“, рекао је Помпео новинарима прошлог понедељка.
Само једном реченицом седамдесети државни секретар у историји САД шутнуо је историју барем 40-50, а можда и свих седамдесет година унатраг. Јер тај „аспект“политике Израела чак ни његова најупорнија савезница до сада није смела да подржи. Године 1967, када је Израел почео да гради на Западној обали, Теодор Мерон – да, баш онај Теодор Мерон – био је правни саветник израелског министарства спољних послова. Закључио је да је градња противна одредбама Четврте женевске конвенције, која каже да окупатор не сме да насељава своје становништво на окупирану територију. Године 2012, пак, Талија Сасон, израелска правница која је по налогу владе истраживала мутне токове градње, у разговору са новинаром Хареца подвукла је да Врховни суд Израела већ 45 година упорно закључује да за Западну обалу важи међународно право, дакле и поменута конвенција. Ако тако већ деценијама мисле истакнути израелски правници, ни САД нису имале много избора, па је 1978. администрација председника Џимија Картера објавила да градњу сматра незаконитом. Картеров наследник Роналд Реган одступио је за корак, и насеља назвао само „нелегитимним“, али мањак америчког одушевљења грађевинским подухватима Тел Авива трајао је све до ере Доналда Трампа. Године 2016. Обамина администрација то је имплицитно потврдила не блокирајући резолуцију којом су Уједињене нације тражиле да се градња обустави. Трампова Америка је за мање од две године све ове деценије обрисала, и тиме што је прихватила Јерусалим као главни град Израела (децембра 2017), признала израелски суверенитет над Голанском висоравни (марта 2019) и прогласила насеља на Западној обали законитим, заокружила је подршку свему што израелски „јастребови“сматрају пожељним трајним исходом израелско-арапског рата из 1967.
Свака прича о Израелу и његовом окружењу за озбиљну је књигу, дакако, не за новински текст, али укратко, за ову конкретну гужву може се рећи да је почела 10. јуна 1967, када је израелска армија тријумфално привела крају Шестодневни рат који је водила против Египта, Сирије и Јордана. Да су Израелци у том рату били нападачи, јасно је, као што је јасно да се тадашњи Израел, насупрот данашњем, није борио за доминацију, већ за опстанак. Након шест дана спектакуларних војних успеха, израелска армија је окупирала Појас Газе и Синајско полуострво (до тада под влашћу Египта), Западну обалу и Источни Јерусалим (до тада под влашћу Јордана) и већи део Голанске висоравни (до тада под влашћу Си
рије). Идеја да би окупиране области требало и населити сопственим људством ухватила је залет исте године. Новинари поменутог Хареца ископали су тајни документ из 1970. по коме је насеље Кирјат Арба, на Западној обали, успостављено тако што је војска конфисковала земљиште тврдећи да ће га користити искључиво у привремене војне сврхе (што се може бранити по међународном праву), заправо од почетка било планирано као стална цивилна насеобина (што је неодбрањиво). „Након избора 1977, влада Менахема Бегина подржала је стратегију насељавања иза ,Зелене линије’ (линије примирја из 1949)“, каже званични веб-сајт Кнесета (израелског парламента), при чему „Зелена линија“значи управо границе Израела пре Шестодневног рата. Насељавало се на свим окупираним територијама, али не равномерно, а од осамдесетих година њихове судбине се раздвајају.
На Синајском полуострву насељеника је било тек неколико десетина или стотина. Египат није успео да врати Синај у Јомкипурском (Рамазанском) рату 1973, али му га је Израел вратио сам 1982, након што су Тел Авив и Каиро 1978. потписали славни мировни споразум, којим је Египат постао прва арапска земља која је признала постојање Израела. Насељеника никада није било много чак ни у Појасу Газе, који је и даље епицентар израелско-палестинских сукоба. Вероватно их је и на врхунцу било мање од 10.000, а и њих је Израел сам иселио и њихове насеобине срушио 2005. године, када је Појас Газе - ако се тако уопште може рећи „препустио“Палестинцима. На оном већем делу Голанске висоравни, који је Израел анектирао 1981, а Трампова Америка 2019. постала прва држава која је анексију прихватила, насељеника, кажу процене, има око 20.000. Ни то, видело се у Појасу Газе, није проблем који (неки другачији) Израел и (нека другачија) Сирија не би могли да реше. Западна обала и Источни Јерусалим, међутим, јесу баш таква невоља. Јордан се још крајем осамдесетих одрекао права на те територије, и заправо се ужасава помисли да би их могао поново контролисати, што се јавља у понекој миротворачкој идеји, јер би то значило и „контролисање“отприлике три милиона Палестинаца, са којима је Јордан пре само неколико деценија већ имао великих и крвавих невоља. Но то не мења чињеницу да се - по подацима ЦИА из 2018 - у Источном Јерусалиму налази барем 200.000, а на Западној обали барем 390.000 израелских насељеника, чију законитост нико на планети осим Израела не прихвата. Тако је барем било до оне изјаве Мајка Помпеа са почетка текста.
У време када је овај број НИН-а послат у штампу, још није било познато како протиче палестински „Дан гнева“заказан за уторак, али извесно је да су палестинске фракције, иначе завађене на (дословно) мртво име, сада јединствене.
„Спремили смо план за теренску акцију на свим нивоима како бисмо се супротставили окупацији. Трампова администрација и израелска влада банде су које над нашим народом спроводе злочин. Палестинско вођство иде ка томе да оконча све потписане споразуме са Израелом. Уз дипломатску офанзиву, мирно ћемо протестовати против окупације и насељеника“, рекао је – према Јерусалим посту – Махмуд Алул, заменик председника Фатаха, уз Хамас најзначајније палестинске политичке организације.
Јордански министар иностраних послова Ајман Сафади рекао је да Трампова одлука „дубље укопава окупацију“и да насеља „убијају могућност дводржавног решења“. Сто седам демократа из америчког Конгреса потписало је писмо у коме упозоравају да Трампов салто „безобзирно игнорише Четврту женевску конвенцију“и „шаље опасну поруку да међународно право више не важи“. На прошлонедељном састанку Савета безбедности УН, Америку је осудила свака од преосталих четрнаест чланица.
Шта је Доналд Трамп хтео овом акробацијом, по обичају је тешко рећи. Орен Либерман, јерусалимски дописник Си-Ен-Ена назвао је одлуку „поклоном за Нетанијахуа“, што је вероватно било и прихватање анексије Голана. За (још актуелног) израелског премијера и председника Ликуда Бењамина Нетанијахуа сваки амерички поклон право са неба дошао, јер се тренутно грчевито бори за опстанак на власти. Након двоструких избора ове године Израел и даље нема владу, тренутно први пут у историји сваки од 120 посланика Кнесета има шансу да је формира, а Нетанијахуов
главни ривал Бени Ганц, председник коалиције Плаво и бело, тврди да је целогодишње политичко натезање покушај да се зауставе истраге због корупције које се против Нетанијахуа воде. Ројтерс је објавио текст у коме износи могућност да је Трамп имао на уму и сопствене изборе 2020, и евангелисте, значајан извор својих гласача.
„Скоро да нисмо лобирали, јер нас Трамп познаје и зна у шта верујемо. Имам 68 милиона пратилаца на Фејсбуку. Када председник благосиља Израел, они снажно осећају да ће и Бог да благосиља нас. Добиће сто одсто гласова из овог извора“, рекао је Ројтерсу Мајк Еванс, оснивач неколико америчких конзервативних хришћанских организација.
Лична уверења, поклон политичком савезнику, пратиоци на Фејсбуку, или све то и нешто треће, чини се да Трамп није имао на уму или није марио за оно за шта мари Мајкл Моран, коментатор Форин полиси, који је подсетио да је Трампова администрација исекла грану са које се САД противе руском грабљењу Крима, кинеском присвајању Тибета и било ком руском или кинеском будућем покушају да прошире границе. Ван Трамповог фокуса остало је и то што је чак и отац израелске државе, Давид Бен Гурион, након успешног одбрамбеног рата 1949, одбио план генерала Јигала Алона да се Израел прошири на Западну обалу, без обзира на то што таква граница Израел чини лакше брањивим. Бен Гурион, међутим, није хтео да провоцира тада нешто другачију Америку, а и сматрао је да је време да Израел престане да ратује и почне да се гради. Израел је потом градио и где треба и где не треба, а свежа Трампова акробација чини градњу мирне Палестине још тежом.
По подацима ЦИА, у Источном Јерусалиму се налази барем 200.000, а на Западној обали барем 390.000 израелских насељеника