ЛЕЧЕЊЕ РОБИЈОМ

АЛЕКСАНДРИ ЈАНКОВИЋ АРАНИТОВИЋ ВИШИ СУД ПРОДУЖИО ПРИТВОР ЗБОГ ПСОВКИ И ПРЕТЊИ ВУЧИЋУ НА ТВИТЕРУ

Александра Јанковић Аранитовић је „једини политички затвореник“у Централном затвору у Београду због псовки председнику Србије, а на основу вештачења психијатара из ЦЗ-а прети јој и лечење затвореног типа

Председник Србије Александар Вучић „не плаши се никог из опозиције“, нити избора, не боји се ни „да иде на Косово“, ни критика Запада што шурује са Кином и Русијом, он не стрепи „ни од самог страха“.., али га веома страши једна обична грађанка Богатића. И то болесна.

Стога је 49-годишњу Александру Јанковић Аранитовић „лично стрпао у притвор“, како тврди њен адвокат Александар Оленик, и то због увреде коју је председнику упутила преко Твитера. Њене је, истина, морбидне псовке које су поткачиле и његову децу, прогласио претњом по сопствену безбедност. И зато је Александра „једини политички затвореник“у Централном затвору у Београду, како њен четворомесечни притвор тумачи Оленик.

Иако је случај могао да се реши одмах по Александрином признању, а посебно с обзиром на праксу да су за угрожавање живота Илије Вучевића, починиоци тешког кривичног дела из мржње условно осуђени за свега 12 сати, ова жена чами у ћелији, да би била пример осталим твитерашима. Јер, страховлада је облик руковођења државом којим се Вучић истиче, док су друштвене мреже – једине слободне територије.

Александрино политичко страдање почело је 24. јула ове године. „Тек се вратила из Беча, где је била у посети родбини, и где се озледила“, објашњава њена мајка Винка Јанковић. Због повреде су је збринули лекари бечке Хитне помоћи, али и психијатри санирали маничну фазу биполарног поремећаја, од чега Александра деценијама болује. И отпустили је из болнице, сматрајући да хоспитализација није потребна, те да ће је смирити терапија медикаментима. Баш као што су је, и раније, третирали њени лекари у Шапцу.

По повратку у Србију, покушала је да наплати осигурање за медицинске претраге извршене у Бечу, али без успеха, иако је полису уплатила. Кивна на систем, налетела је на Вучићев самохвалоспев на Твитеру: „Ово је јако важан дан за нас, за Србију, Смедерево, за раднике који овде раде, јер су Кинези овом новом инвестицијом потврдили да желе да остану овде, да улажу и верују у успех Железаре“. И тада је импулсивно реаговала „ружним псовкама, нажалост својственим добром делу Србије“, како примећује Оленик. Да би убрзо била ухапшена.

„Александру су позвали у полицију да као грађанка да изјаву. Како је одмах признала шта је урадила, постала је осумњичена, када је по закону полиција била дужна да јој саопшти промену статуса и да јој каже да има право на адвоката“, Оленик објашњава прву злоупотребу правосуђа.

Признајући кривицу, Александра је инсистирала на чињеници да су у питању биле увреде, а не претња за безбедност председника Србије, за шта су је заправо теретили. И због чега су мере његове заштите подигнуте „на највиши ниво“, по предлогу Војнобезбедносне агенције.

„Она није позивала на демонстрације, нити да се људи организују, узму оружје и нападну га, нити је имала 500 војника, нити авионе...“, Оленик тумачи апсурд оптужнице. „Александра је могла да повреди само сујету председника, што је и учинила, а то се не прашта“, он додаје. За почињено дело, кога „заправо нема“, заменик јавног тужиоца Драган Даниловић предложио је казну од пет година затвора, што је максимум за дело угрожавање сигурности. Да има реда и закона, да би јој уопште било суђено, требало је да лично Вучић поднесе кривичну тужбу, како наглашава Оленик.

Али, то је, наравно, испод части председника и могућности да контролише правосуђе.

Уз наведено, на основу вештачења психијатара из ЦЗ-а, Даниловић инсистира на лечењу затвореног типа, или народски речено – у лудници. Тиме се потире дијагноза бечких стручњака, као и шабачке психијатрије, али се и поново манипулише законима. Јер, уколико је Александра дело, па чак и оно за које је терете, починила „битно смањене урачунљивости“, како се наводи у оптужници, „може јој се одредити мера лечења, отвореног или затвореног типа, али то најчешће искључује казну затвора“, како тврди Слободан Симић, психијатар и судски вештак. Осим ако је неко толико „опасан“као Александра.

Зато је Виши суд у Београду и одбио недавни захтев Оленика за укидање притвора, образложивши одлуку „доступношћу рачунара и интернета, што омогућава да се понови кривично дело којој се оптуженој ставља на терет“. Исто је гласио и захтев тужиоца на првом претресу, када је Александри мера притвора први пут продужена, иако се извинила деци председника (али не и њему) и уверавала суд да почињено никад не би поновила.

Жалбом ће се предмет подићи на ниво Апелационог суда у Београду, чије ће се судије можда присетити могућности кућног притвора уз забрану приступања интернету и рачунарима, што је иначе уобичајена пракса. И што је тај исти Виши суд применио у случају узбуњивача Александра Обрадовића, како наводи Оленик.

На другом рочишту 13. новембра, оптужена се у судници појавила видно узнемирена. „Иначе се не жали на затворске услове, и током посета, њена тензија попусти“, каже мајка незаконито оптужене и притворене. Њој заправо најтеже пада „то одуговлачење, ама без икакве потребе“. „Али, може им се, код њих је и нож и погача“, Винка народски описује „тортуру коју није ни слутила да ће доживети“.

Александра се не плаши правде, наглашава Оленик, али правда би значила да за увреде на друштвеној мрежи плати новчану казну. Међутим, претња лишавањем слободе, и то у затворској психијатријској установи, заиста је забрињава, док се сам Оленик боји да ће се „поновити сценарио од пре две године, када је један твитераш, осуђен по сличном основу, напрасно умро у затворској болници“.

Позитивном расплету суђења могао би да допринесе независни вештак којег је ангажовао Оленик, а чије ће се мишљење упоредити са ставом колеге који се изјаснио о потреби лечења Александре затвореног типа. „То су увек једни те исти људи, који по правилу подржавају оптужнице“, тврди Оленик за вештаке које суд по правилу позива.

Осим због страха да би поново могла твитовањем угрозити живот председника, Александра је иза решетака и због претходне кривичне одговорности, због насиља у породици. Наиме, „кад прекине са терапијом, Александра пада у депресију“, како каже мајка Винка која се једном таквом приликом пожалила њеном доктору. А он јој препоручио да је пријави полицији, како би њена ћерка била принуђена на лечење. Због вербалне агресије, Александра је кажњена на условну казну затвора од три месеца, па се и та чињеница сада злоупотребљава, како истиче Оленик.

Он се узда у подршку јавности, кад је у питању коначна пресуда Александри, а она мора бити „ослобађајућа, или, у најгорем случају, условна, иако дела из оптужнице није ни било“. Јер, не постоји закон који би неког теретио само зато што је јавно рекао – Вучићу, не бојим те се. Што је управо учинила ова храбра жена, макар и у стању „битно смањене урачунљивости“. Због чега је треба лечити на прави начин, а не лишавати је права и слободе.

Колико је домаћа правда селективна, показује и недавни случај Мише Вацића, лидера Српске деснице, који је позивао на линч градоначелника Шапца Небојше Зеленовића, поручујући му „да ће га подавити у Дрини“, поводом чега је Основно јавно тужилаштво тек покренуло предистражни поступак. И тражило од шабачке полиције да „утврди“да ли је то Зеленовићу Вацић стварно претио. Млохавост судства приписује се Вацићевој залеђини – председнику Србије. И обрнуто, у случају Јанковић Арнаутовић, кад ефикасност институција подгрева његова сујета.

Правда би значила да се за увреде на друштвеној мрежи плати новчана казна. Међутим, претња лишавањем слободе, и то у затворској психијатријској установи, заиста је забрињава Александар Оленик