Како ме варао министров отац

ЊЕГОМИР КИЛИБАРДА, БИВШИ ВЛАСНИК ХОТЕЛА ШУМАДИЈА

Касно сам схватио да сам у режираном филму и да су сви играчи постављени тако да ја будем преварен. Бранко Стефановић није хтео да ми помогне већ да ме превари. Испао сам наиван јер сам веровао да тако не може да се понаша отац министра полиције

Касно сам схватио да сам у режираном филму и да су сви играчи постављени тако да ја будем преварен. Бранко Стефановић није хтео да ми помогне већ да ме превари. Испао сам наиван јер сам веровао да тако не може да се понаша отац министра полиције

Његомир Килибарда тврди да је на превару остао без свог хотела Шумадија. Купио га је, каже, за око 2,8 милиона евра, а на лицитацији је продат за свега 280.000 евра. За овакав епилог сматрао је одговорним оца министра полиције Бранка Стефановића, кога је навео као једног од људи који су „учествовали у превари“. Након што је за Бирн изнео оптужбе, уследила је тужба Бранка Стефановића, а одржано је и прво рочиште. У интервјуу за НИН Његомир Килибарда каже да га је отац министра полиције тужио за „повреду угледа и душевну бол“и да тражи милион динара.

„Каже да сам изнео неистините тврдње у вези са демолирањем хотела Шумадија. Каже да није био заинтересован за куповину хотела и да није власник ресторана Максим у коме смо се сретали, да није истина да је у ранцу носио 300.000 евра, јер како се наводи у тужби он је ’скроман човек и живи часно’. На припремном рочишту суд је дао рок да се првостепено суђење заврши за 18 месеци, у осам рочишта, а ми смо дали предлоге доказа. Бранко Стефановић се није појавио на овом рочишту, али мора да дође на почетак суђења 27. јануара 2020, које ће бити одржано у Другом основном суду у Београду.“

Вратимо се на почетак, како је све почело, када сте и како купили хотел Шумадија?

Ја сам у току свог радног века изградио највише хотела у бившој Југославији. Био сам генерални директор Младост туриста 25 година. Приватизацију сам завршио тако што је радницима припало 98 одсто и онда сам, негде крајем децембра 2004, под веома тешким условима, купио хотел Шумадија на лицитацији.

Колика је била цена?

Почетна цена је била 90 милиона динара, а платио сам га 220.000.000

динара, на шест годишњих рата. То је било око 2,8 милиона евра.

Одакле вам новац да платите?

Имао сам акције Младост туриста и хотела М, које сам продао. Дао сам 600.000 евра за прву рату. За другу рату сам подигао кредит залажући сву своју имовину. Све остале рате су плаћене из добити хотела Шумадија. Хотел је био у изузетном лошем стању. Преко три милиона евра сам уложио. Само је остао бетонски скелет, све остало је промењено. Па кревети су били из 1970. године.

Како сте платили реновирање?

Узео сам кредит од око 3,3 милиона евра и имао сам две године грејс периода јер сам мењао банке. Покрио сам тим кредитом ранији дуг Шумадије од 400.000 евра. Ниједног радника нисам отпустио и направио сам један од најбољих хотела у Београду. Са статуса преноћишта постао је хотел са четири звездице. Због све већег броја гостију још 2010. се јавила потреба да се ради надоградња хотела, са новим собама, конгресном салом и гаражама. Али тада су искочили нови проблеми. Није се знало чија је парцела на коју би се хотел проширио, али се на крају испоставило да је хотелска. Успео сам да издејствујем

поделу парцеле где би се изградиле гараже. Урађен је пројекат, и била ми је потребна инвестиција.

Ко су били инвеститори који су се јављали, шта су нудили?

Јављали су се инвеститори који су били заинтересовани да финансирају доградњу, али од тога на крају није било ништа. А онда се јавио адвокат Дејан Чогурић који је рекао да је заинтересован за улагање од милион евра преко своје фирме. И пребацио је само 200.000 евра.

Због чега је настао спор око тих пара?

То је био предмет спора између нас. Добио је почетком 2018. правоснажну пресуду да наплати тих 200.000. са каматом, укупно 300.000 евра. Међутим, ја тај новац више нисам имао. Хтео сам да продам хотел да то не би радио јавни извршитељ на лицитацији.

Како нисте имали тих 300.000 и поред акција које сте продали и новца који вам је уплатио Чогурић?

Два кредита сам узео, плаћали смо гаранције банци и камате, а нисмо привели инвестицију намени. Морао сам да вратим те новце Фонду за развој и Министарству за туризам и изгубио сам на курсним разликама.

А шта сте урадили са 200.000 евра?

Платио сам депозит банци.

Покушавали сте да продате хотел. Кажете да су вам се јављали посредници. Ко су они били?

Дошао је један Кинез марта 2018, са којим сам уговорио цену од 5,3 милиона евра. Саставили смо и уговор, али се он више није јављао. Мислим да је неко извршио притисак на њега да одустане. Сада видим да је неко био заинтерсован да купи хотел за мало новца. Почетком октобра 2018. дошао је други заинтересовани, Славко

Дошао је с ранцем о рамену, који је спустио поред себе и рекао да се ту налази 300.000 евра које ће ми дати да вратим дуг, а ја да му потпишем уговор о кредиту за ту позајмицу и уговор о залози удела у власништву хотела

Вукајлов, довео га је Мирослав Црногорац. Црногорац ми је рекао да иза Вукајлова за куповину хотела стоји отац министра полиције. Међутим, тада Бранко Стефановић излази на насловној страни НИН-а, и Црногорац ми јавља да се цела ствар одлаже. До јануара 2019, нико се није јављао. У међувремену сам покушавао и даље да продам хотел, али није ишло.

Када су вам се опет јавили?

Вукајлов ме звао и видели смо се крајем јануара 2019, баш у дану када сам завршио бракоразводну поделу имовине са бившом супругом којој је припала половина хотела. Уговорио ми је састанак са Бранком Стефановић истог дана.

Како је изгледао тај састанак са оцем министра полиције?

Нашли смо се сами у ресторану Максим 1 и то је био наставак разговора од октобра са посредницима. Оставио је утисак да је заинтересован за куповину хотела. Причао је да га интересује угоститељство и градња, а ја сам говорио о проблемима са хотелом и шта је предвиђено бизнис планом за његово проширење. Рекао сам му да ћу му донети тај план. Договорили смо се да се састанемо 31. јануара на истом месту. Чули смо се тај дан и остало је забележено на листингу позива мог оператера да сам ја њега звао. Звао сам га да потврдим да се видимо.

Шта је било на другом састанку?

Донео сам му цео бизнис план. Морате да разумете да ми је чињеница да се ради о оцу министра полиције уливала поверење. И нисам обраћао много пажње на то што није био много искрен. Ја сам био и више него што је требало. Говорио сам му о јавној лицитацији и мом дугу који је са каматама нарастао на око 300.000 евра. Договорили смо се да се поново видимо 4. фебруара у истом ресторану, за истим столом. У међувремену чули смо се неколико пута.

Видели сте се и трећи пут?

По договору, дошао сам тачно у 14 часова. Бранко Стефановић ме је позвао минут касније и рекао да ће каснити. Дошао је после сат времена са ранцем о рамену који је спустио поред себе. Рекао је да се ту налази 300.000 евра које ће ми дати да вратим дуг, а ја да му потпишем уговор о кредиту за ту позајмицу и уговор о залози удела у власништву хотела. За сто прилазе Ђорђе Аврамовић и адвокат Љубиша Ваљаревић. Дали су ми визиткарте, које сам сачувао. Бранко је тада рекао да уговори неће гласити на његово име већ на Аврамовићево, те да ће он и понети торбу са еврима, а после уплате новца ја ћу му потписати уговоре. Бранко је питао Аврамовића, ако мој дуг буде већи од 300.000 евра, да ли ће имати да дода, а он је одговорио да хоће. Аврамовић је питао Бранка шта ћемо са 48 сати, а Бранко му је одговорио: „Пусти то сада.“Онда сам ја питао шта је 48 сати, а Бранко ми је рекао: „Ма ништа.“Остао сам сам са Бранком и инсистирао да ми исплате хотел и да ја изађем из посла, а он ми је одговорио: „Пензионисаћемо те.“Сутрадан сам схватио, када ми је адвокат Ваљаревић послао уговоре, да су ми дали рок од 48 сати да вратим ту позајмицу. У супротном ступа на снагу уговор о залози и хотел је њихов. То је била превара.

Шта сте онда урадили?

Ваљаревић ми се јавио да су у дилеми да ли да ми дају 48 или 72 сата

да вратим позајмицу, а ја му кажем: „Идите ви на аукцију и купите хотел.“Мислио сам да сам тако с њима завршио. Међутим, сутрадан ме зове Ђорђе Аврамовић на чије име је требало да гласи уговор и на чијој визиткарти пише да је директор Југоелектра. Нашли смо се и питао ме је колико вреди хотел. Одговарам да је процена банке да вреди шест милиона евра, али да ћу га продати за четири од којих ће се са половином исплатити кредит, а мени да остану два милиона. Рекао је да мисли да је то у реду. Јавио се сутрадан и рекао да има зелено светло да ми да милион евра. Кажем - како милион, обећао си јуче два, дај барем милион и по. На крају сам ипак пристао на милион. Договорили смо се да се нађемо у хотелу Шумадија. Његов долазак су снимиле камере хотела у 15.29 , 7. фебруара 2018. Са њим је био још један човек који се није представио и питао ме да ли имам нешто против да ми део исплате у кешу. Питао је Аврамовића да ли може да обезбеди 500.000 евра и он је потврдио. Они су отишли, нису се потом јавили, а сутра је почела лицитација за хотел.

И шта је било на лицитацији?

Било је девет пријављених на лицитацији, али је само један лицитирао Б&Б група и они су потврдили почетну цену од 280.000, која је била испод сваке стварне вредности хотела. То није било довољно чак ни да покрије дуг. Због те лицитације покренули смо спорове који до данас нису готови. На аукцији сам схватио да сам у режираном филму и да су сви играчи постављени тако да ја будем преварен. Читава игра је кренула још од рушења продаје хотела Кинезу. Онда су ме завлачили Бранко Стефановић и његови сарадници да не позајмим негде 300.000 евра, вратим дуг и неком другом продам хотел.

Када је преузет хотел?

Нису преузели хотел јер је постојао судски спор око процене вредности хотела, поступка лицитације и зато што је продат удео моје бивше супруге од 50 одсто који није био на продају. Међутим, два пута су покушавали да уђу у хотел. Први пут 14. фебруара, када су они звали полицију која им је тражила налог, али га нису имали. Следећег дана поново су покушали и поново су звали полицију, која им је поручила: „Ако нас још једном зовете, ухапсићемо вас.“Истог дана увече око 15 до 20 људи са маскама и капуљачама излупали су дупла сатаклена врата и упали у хотел.

Ко су били маскирани људи?

Незванично сам чуо да су маскирани људи били полицајци. Дошли су са њима и униформисани полицајци са Чукарице. Долази убрзо Мирослав Билановић, представник Б&Б групе, са својим обезбеђењем. Понашао се агресивно. Његови људи су га смиривали. Биле су присутне моја садашња и бивша супруга и моја ћерка. Покупили смо се после неког времена и отишли. После неколико дана, 25. фебруара, позвао ме је Небојша Радовић, кога нисам познавао, и понудио ми помоћ око хотела. Састали смо се се у ресторану Сер Жил на Бањици. Придружио нам се човек који се представио само као Александар, тада нисам знао да је у питању Александар Папић. Каже ми: „Чика Бранко није ништа крив, ја сам с њим разговарао. Нема никакве везе око продаје хотела и упада у хотел.“Испричао сам им шта се дешавало и показао уговоре које су ми нудили и визиткарте које су ми давали. Рекао сам им и да сам се обратио новинарима. Била је ту и моја садашња супруга. Сутрадан ме зове Радовић и опет се с њим и Папићем састајемо моја супруга и ја. Папић каже: „Ја имам задатак да спасем мог шефа Небојшу Стефановића, јер он о овоме ништа није знао. Њега оптужују за Савамалу, ако се за ово дозна он мора да поднесе оставку. Зато вас ја молим да ствари вратимо у првобитно стање.“Навео је да ће ми дати 300.000 евра да откупим акције хотела Шумадија и још 200.000 евра за штету, а исплатиће ми и кредит који је могао да се откупи за мање од милион евра. Папић ми је рекао да је моја добра воља ако ћу да му дам 25 одсто учешћа у хотелу. Одговорио сам да преноћи, али на његово инсистирање постигли смо договор и пружили руке.

Али договор није остварен?

Није, и даље су ме завлачили. Чули смо се телефоном и обавестио сам га да је звала инспекторка Биљана Јовановић да дам изјаву поводом упада у хотел. Она ме је поново звала после мог разговора са Папићем и каже да је све отказано. Никада више није звала. Видео сам се са Папићем 26. фебруара и нудио ми је 100.000 евра као сигурност да ће бити оно што смо се договорили. Нисам узео. Тада ме је обавестио и да је он стопирао давање моје изјаве код инспекторке Јовановић. Папић ме зове 1. марта и нуди ми да ми по возачу пошаље 20.000 евра. Тај разговор имам снимљен на мобилном телефону. То сам одбио и договарамо се да се видимо увече. Срели смо се у локалу 1.0 у Јове Илића, за који је он рекао да је његов. Убеђивао ме је да је цела ствар завршена. Звао ме и сутрадан да ме убеђује да немам шта да бринем. Папић, моја супруга и ја смо се срели последњи пут 3. марта у ресторану Сер Жил. Рекао је: „Обезбедио сам 300.000 да откупите сто одсто удела и да се вратите у хотел.“Навео је да новац за штету и кредит нема сада и да су у питању његове паре. Још је рекао: „Послаћемо вам поруку какво писмо треба да напишете Б&Б групи за откуп удела“, и то је послао касније. Такође је рекао: „Написаћемо вам какву изјаву да дате у полицији, да би се случај затворио“, али то није урадио. Схватио сам да нема ништа и рекао сам му: „Расплакаћеш ти мене, па ћу ти још ја позајмити паре.“Завршили смо тако разговор. Послао ми је писмо за Б&Б групу и звао десетак пута. Звао ме је и Небојша Радовић. Те вечери поред моје куће стално су пролазили неки људи, а на колима се стално палио аларм. Била је то критична ноћ. Сутра сам позвао Небојшу Радовића. Разговор сам снимио. Кажем му шта се дешавало, да нема ништа од онога што ми је Папић обећао и да је једини разлог састанка са њим да ја штитим министра Стефановића. Нашао сам се с њим, он инсистира да узмем 300.000 евра и да се вратим у хотел и нудио је још 50.000 за штету. Одговорио сам: „Не долази у обзир.“После тога више нисам разговарао ни с њим ни са Папићем.

Бранко Стефановић је изајавио: „Био сам глуп јер сам хтео да помогнем.“Шта сте ви били?

Он није хтео да ми помогне већ да ме превари. Испао сам наиван јер сам веровао да тако не може да се понаша отац једног министра.

Александар Папић је рекао да има задатак да спасе свог шефа Небојшу Стефановића, јер као он о овоме ништа није знао