МОЋ ИНДОКТРИНАЦИЈЕ
Због политичке доминације над медијима, привредом и другим областима, власт има моћ да фактички уништи опозицију. То је облик политичког злочина, а странку која успостави такву контролу нико на изборима не може победити
Изборни услови у Србији не могу да се измене онако како се то засад покушава, поготово не у кратком времену које за тај деликатни посао стоји на располагању.
Најозбиљнији дефект нашег политичког система испољен је у чињеници да политика доминира готово свим областима друштвеног живота - а то је погубна последица пословичног и наглашено хроничног изостанка структурних реформи – те онај ко се домогне власти задобија контролу над забрињавајуће великим бројем радних места и других услова за материјални опстанак појединаца и породица.
Технолози политике нашли су начина да путем контроле над радним местима и новим запошљавањем успоставе и контролу над бирачима и њиховим гласовима. Странку која успостави такву контролу над бирачима нико на изборима не може победити. О изборној конкуренцији која би макар издалека била равноправна не може бити речи.
Друга моћна полуга контроле јесте монопол над медијима. Директоријум на власти лако налази начин да бирачко тело изложи убитачним бујицама смишљено пробраних и промишљено уобличених „информација“, па велики део бирачког тела бива импрегниран
„једном једином, апсолутно тачном и непорецивом истином“. Гласачко тело бива тако онеспособљено за рационалну евалуацију изборних опција и за трезвену процену кључних алтернатива. Цело друштво бива тако блокирано једном несавладивом замком у којој велики део бирача бива програмиран диктатом над елементарним условима опстанка, запослењем и дохотком, а други бива индоктриниран тврдом вером да је постојећа власт далеко најбоља.
Моћ индоктринације не сагледава се у пуном опсегу: није лоше подсетити да је у једном тако образованом и научно узнапредовалом друштву какво је било немачко, након Хитлерове погибије неких 100.000 Немаца извршило самоубиство.
Због неупитне посвемашње политичке доминације над великим делом привреде, а још и више над другим областима, политички директоријум који се нађе на власти има моћ да маргинализује и фактички уништи опозицију. Том искушењу није на нашим просторима одолевала ниједна власт, али су се разне гарнитуре упадљиво разликовале у погледу мере у којој су ишле на уништавање опозиције. Неке од тих гарнитура у овом погледу нису показивале никакву меру. Тако се догодило да нам је опозиција безмало уништена. Уништавање опозиције за нашу је земљу огромна штета, чин који би могао да се оквалификује као један облик политичког злочина, Јер, Србији треба не само ефикасна власт него и витална и јака опозиција.
Без здраве опозиције увелико смо упловили у једнопартијски систем, а са таквим поретком ова земља не може да се нада изгледној политичкој будућности. А без добре политике нема повољног развитка ни у једној другој области друштвеног живота. То важи и за привреду: све битне одреднице њеног функционисања и развоја налазе се далеко изван саме ње саме.
Приближно равноправни услови за политичку конкуренцију - а то је суштина и срж демократског поретка - могу да буду успостављени само ако се укине монопол актуелне власти над великим делом привреде и друштва као целине. А то изискује корените реформе свеколиког институционалног поретка. Без тих реформи нормална политичка конкуренција остаће и даље немогућа, друштво ће остати заковано у свом једнопартијском формату, све гране власти остаће стопљене у недодирљив монолит, а јавност ће остати без могућности да власт делотворно критикује и целисходно контролише.
Актуелни преговори о унапређивању изборних услова апсолутно ништа не могу променити у дубоким структурним карактеристикама свеукупног система које из најдубљих структурних слојева опредељују драстично неједнак положај актера у изборном надметању. Није ваљда да ико очекује да ће они, макар и уз посредовање ЕУ, донети овој земљи дуго очекиване и небројено пута обећаване, али никако заокружене и предвидиво неиспоручиване структурне реформе.
С обзиром на дубинску опредељеност политичких процеса структурним својствима свеукупног институционалног устројства, и на резистентост тих својстава на промене, следи закључак у духу познате изреке Злу се надај, добра бити неће.