КОЛИКО ВРЕДИ ЕВРОПСКА КАРТА
ВРЕМЕ ДЕКЛАРАЦИЈА Одакле прича о односу према Европској унији у тренутку кад ни сама Унија не зна како да приступи процесу проширења и коме је намењен
Ако власт, која се декларише као проевропска, најављује доношење декларације о политичкој независности и војној неутралности земље, а представници различитих опозиционих странака потписују Декларацију о политичкој будућности модерне европске Србије – шта се, заправо, овде дешава?
Да ли је у току доношење преломне одлуке о заједничкој будућности, или се само предизборно потежу сва расположива средства у циљу борбе за власт?
И одакле, уопште, прича о односу према Европској унији у тренутку кад ни сама Унија не зна како да приступи процесу проширења, док, истовремено, Србију потресају бројне крупне афере и ломи све дубљи јаз између „наших“и „њихових“- због чега се све
чешће говори о опасности од унутрашњих сукоба?
Баш зато, рећи ће многи, и другачије завршити реченицу: да се тема од огромног значаја за будућност не би заборавила под притиском других. Односно, управо да би се, истицањем у први план геостратешких питања, скренула пажња са непријатних чињеница.
Представницима власти је лако да помире своју декларативну „европску оријентацију“и најаву декларације о политичкој независности: њихово бирачко тело већ је потврдило капацитет да „прогута“једну врсту поруке ујутро, а сасвим другачију увече. И већ седам година не поставља питање о логичности коалиције у којој су, рецимо, и проруски оријентисани Ненад Поповић и СПО, који се залаже
не само за улазак у ЕУ, већ и у – НАТО. Усвајање још једне декларације у „државотворном“паковању, зато, биће само логичан наставак приче о „борби за интересе Србије“и, како рече Александар Вучић, „потврда и унутрашње и спољне политике која је дала резултате и изазвала поштовање целог света“.
У опозиционим редовима, међутим, стављање на дневни ред Декларације о политичкој будућности модерне европске Србије, на иницијативу Удружења Србија 21, додатно је потпирило општу свађу, до које се доспело у процесу предизборних припрема, започетих идејом о заједничкој борби за изборне услове.
Један део опозиционе јавности, наиме, сумња да је реч о припреми настанка нове странке која би тре
бало да изађе на изборе и обесмисли идеју о бојкоту као начину притиска за добијање фер изборних услова. Кључни аргумент за такве тврдње требало би да буде чињеница да се, међу потписницима Декларације, међу чијим иницијаторима је Бојан Ђурић, саветник председника Привредне коморе Марка Чадежа, налазе бројни чланови Демократске странке, познати по скептичном односу према уласку ДС у Савез за Србију и одлуци о бојкоту предстојећих избора.
Поред Наташе Вучковић, Гордане Чомић, Весне Марјановић и других из ДС, Декларацију су потписали и Марко Ђуришић из Социјалдемократске странке и Арис Мовсесијан из Нове странке - што је подстакло подсећања да се Нова јасно противи бојкоту те да до најављеног стварања Уједињене ДС још није дошло, а тиме и нови низ спекулација о којекаквим шуровањима и закулисним деловањима.
У теорију о припреми нове странке која би учествовала на изборима лако се уклапају и чињенице да је међу потписницима и Петар Милетић, члан председништва Покрета слободних грађана, који се још увек ломи око одлуке о изласку на изборе, али и неки представници невладиног сектора, као што је Милан Антонијевић, извршни директор Фондације за отворено друштво и организатор (покушаја) дијалога власти и опозиције и Бојан Клачар, извршни директор ЦеСИД-а, и учесник тих разговора. Заговорници те школе мишљења иду и даље од приче о обесмишљавању бојкота и говоре о плану да будући коалициони партнер СНС не буде СПС, већ нека јасно проевропска снага.
У атмофери општег подозрења, за оповргавање тих теорија нису, изгледа, довољна уверавања потписника Декларације да ни о каквој новој странци није реч. Тврдња Гордане Чомић, рецимо, да је у документу садржана политика за коју се ДС залаже већ 30 година и да је „одлука о бојкоту донета и има се поштовати“лако пада у други план пред примедбом Зорана Живковића да у тексту, са којим се слаже, недостаје да пише „ко је крив за то у ком је Србија стању и на ком је путу“. Живковић као кривца види власт Александра Вучића, а његова примедба делује као још један аргумент за сумњу у намере потписника Декларације.
Изгледа, зато, да ће општеуверљива „пресуда“о томе ко је у праву стићи
тек са подношењем изборних листа. А може ли се, у међувремену, рећи макар колико је бирачко тело коме је потребна проевропска пунуда на изборном менију? Тачније, колико је проевропски оријентисаних грађана у опозиционом делу бирачког тела, за чију се наклоност боре потписници Декларације, било кроз странке којима припадају, што је једина чињеница која сада постоји, било кроз замишљено стварање нове организације?
Према подацима којима располаже Срђан Богосављевић из Ипсоса, за 20-25 посто од оних око пет милиона бирача који су заиста присутни у Србији, може се рећи да су проевропски оријентисани и јасно против Вучића и његових напредњака. Али, међу њима је и део разочараних у све странке, па вероватно на изборе неће изаћи.
Поглед уназад, уосталом, показује да се вечни снови о апстинентима који ће се изненада пробудити и решити ствар, никад нису остварили – од 2000. наовамо, на парламентарним изборима учествовало је између 3,8 и 4,1 милион бирача, с тим што се у последња три изборна циклуса тај број смањивао (2016. је гласало 3,8 милиона). А с обзиром на изражену тенденцију пада, пре свега због пада броја становника, Богосављевић процењује и да, у идеалним условима, одзив сада тешко може ићи преко 3,4 милиона.
Као један од могућих репера могао би послужити резултат Саше Јанковића, најјасније проевропски опредељеног опозиционог кандидата на председничким изборима 2017 – за њега је гласало нешто испод 600.000 бирача, односно 16,36 посто изашлих. Али, то не значи да проевропски оријентисаних противника Вучићеве власти није било међу оних око 200.000 бирача Вука Јеремића, скоро 350.000 бирача Луке Максимовића Белог или око 50.000 бирача Саше Радуловића (битно различитог од данашње инкарнације лидера Доста је било).
Научили смо већ да, за разлику од доста чврстих присталица СНС и СПС, опозиционо оријентисани грађани нису превише верни ниједној странци, већ се опредељују у последњем тренутку – па зато Богосављевић оцењује да прича о Европској унији има смисла – и као страначка тактика, али и због тога што је, у актуелним политичким конфронтацијама, став према ЕУ скрајнут, па су проевропске иницијативе битне и са становишта афирмисања вредности, као вероватно најважнијег дела интеграцијског процеса.
За тему која инспирише разгранату дискусију, овде има простора само за још једно другачије мишљење. Рецимо, оно које заступа политиколог Бобан Стојановић. „Нико од нас, било грађана, било политичких субјеката, док је Вучић на власти, неће одлучивати ни о чему. Ни о ЕУ, ни о Косову, ни о порезима, ни о културном садржају. Какво је тренутно стање, нико ни на изборима неће одлучивати ни о чему, јер живимо у држави која није слободна“– гласи један од твитова у низу којим се, поново, заложио за уједињење свих опозиционих снага уз стављање вредносних разлика са стране. И то све до повратка демократије, „а онда свако на своју вредносну страну, у нормалну политичку дебату и политичку борбу“.
Ако се, после свега, уопште знамо шта је то нормална политичка дебата.
За 20-25 посто од око пет милиона бирача присутних у Србији, може се рећи да су проевропски оријентисани и јасно против Вучића, али је међу њима и део оних који на изборе не излазе, каже Срђан Богосављевић
Представницима власти је лако да помире своју декларативну „европску оријентацију“и најаву декларације о политичкој независности: њихово бирачко тело већ је потврдило капацитет да „прогута“једну врсту поруке ујутро, а сасвим другачију увече